Iako ova tema spada mozda u istoriju, ipak ono sto sam napisao ima veze i sa srpskim nacionalizmom - ljubavi prema nasem narodu i nasim gradjanima i zato sam osetio potrebu da je ostavim i ovde. Ne zamerite.

Srbijo, nisi dostojno obelezila stradanje svog naroda, ali si zato obelezila sve moguce svetske licnosti!

GENOCIDNA NOVOSADSKA RACIJA

Mnogi moji sunarodnici nemaju predstavu šta je to “novosadska racija”. U mom gradu nijedna ulica ne govori o stravičnom zločinu nad čovečnošću u kome su surovo pobijeni naši građani! U Zrenjaninu postoji ulica brigadira Ristića, obala Sonje Marinković, Saveznička i njoj slične ulice, ali nigde ulice koja bi nas sećala na genocid nad našim narodom!

Ni u sprskoj prestonici ne postoji ulica koja bi nas bar u prolazu podsetila na žrtve novosadske racije, Jevreje, Srbe, Mađare i ostale Novosađane koji su našli smrt u ledenim talasima Dunava. U našem glavnom gradu postoje ulice mnogih svetskih velikana, od Vašingtona i Ruzvelta do Šekspira i Golsvortija, zatim ulice posvećene raznim gradovima i jezerima: zagrebačka, ohridska, prespanska, dubrovačka, pa čak i ulice sa najbizarnijim imenima kao što je recimo “ledinačka”. Ali, u prestonici svih građana Srbije ne postoji ulica a kamoli spomenik masakru nad našim narodom u Novom Sadu.

Ni sam ne bih znao za taj stravičan zločin da pre pet godina, kada sam prvi put video Novi Sad, slučajno nisam ugledao čudno ime jedne ulice - «kej žrtava racije». Nisam znao kome je namenjena ta ulica i zašto. U školi o tome nismo učili, a niko mi do tada nije nikada o tome pričao. Koliko nas danas ne zna šta je novosadska racija? Počeo sam da malo istražujem i sve što sam saznao o razmerama, hladnokrvrnosti i mržnji ispoljenoj u tom zločinu ostaviće trajan utisak na moj život i osećanja prema mojim sugrađanima. Dunav je progutao preko 1300 naših Novosađana, a većina Srbije danas živi u neznanju o tom događaju. Samo spomenik «Porodica» na obali Dunava svedoči o tom genocidu.

Sramnu raciju smislio je fašistički mađarski sistem Mikloša Hortija. Hitler je tražio da Horti pokaže veću lojalnost njegovom režimu i ispolji više antisemitizma pošto je uporno odbijao da šalje mađarske vojnike na Istočni front. Da bi izrazio svoju privrženost Hitleru, Horti je odabrao «nižu rasu» ljudi, srpske Jevreje, Srbe i druge Novosađane koji se nisu dopadali okupatorskom režimu. Pod izgovorom da su se razbijeni delovi Šajkaškog partizanskog odreda sklonili u Novi Sad i da im stanovništvo pruža utočište, u Budimpešti je 12. januara 1942. godine smišljen monstruozan plan «čišćenja terena». Ta akcija, koja je počela i pre 21. januara u drugim mestima, dostigla je vrhunac u periodu od 21. do 23. januara u Novom Sadu.

U zoru 21. januara Novi Sad je osvanuo oblepljen plakatima sa obaveštenjem o početku racije. Ukupno 240 istražnih patrola koje su u sedam izjutra započele izvršenje zločina pretresanjem, legitimisanjem i odvođenjem naših ljudi na Štrand gde su ubijani. U toku drugog dana Novosađani su ubijani čak i na ulici i u svojim dvorištima. Trećeg dana, kada se temperatura spustila na minus 30 stepeni, krvnici su bacali Novosađane pod zaleđeni Dunav!

U krvavoj novosadskoj raciji pobijeno je na taj zverski način preko 1300 Novosađana. Imena nekih od njih možda nikada nećemo saznati, ali znamo da su skoro svi novosadski Jevreji, njih 870, nestali zauvek iz našeg Novog Sada. Istu sudbinu je podelilo i 430 novosadskih Srba i drugi Novosađani koji su okupatoru bili «sumnjivi». Tako je, recimo, u ledenu grobnicu bačena i jedna stara Nemica čija je jedina krivica što je u kući sakrila Jevrejina. Umrla je zato što je volela svoje sugrađane koliko i svoj život. U toj ljudskoj drami ostao je zabeležen i slučaj Novosađanke Pavlas. Ona je  stajala u redu za smrt nekoliko desetina metara iza svog muža, pa je zamolila dželate da je pomere napred da bi i u smrti bila kraj svog supruga. Izašli su joj u susret, a nekoliko minuta nakon što je bračni par Pavlas bačen u Dunav racija je završena. Da je ostala u redu gde se zadesila, gospođa Pavlas bi možda preživela. Te žene kao simbol ljubavi opominju danas ono što bi moja zemlja trebala da oseti prema svojoj deci kojoj čak ni jednu ulicu u sprskim gradovima nije podarila!

Dok je te 1942. godine na vest o raciji ceo svet ostao užasnut nad hladnokrvnim zločinom, mnogi od nas danas ne znamo razmere tog genocida nad našim narodom. Zverstva okupatora podstakla su čak i jednog tadašnjega narodnog poslanika u Budimpešti, čoveka po imenu Endre Bajči-Žilinski da zatraži od Hortija da se ta ljaga što pre spere sa Mađarske. Pitam se kada će naše vlasti osetiti kolika ljaga leži na nama zbog činjenice da pored svih velikana sveta po kojima smo nazvali naše ulice nismo osetili odgovornost prema žrtvama novosadske racije! Da li je potrebna peticija da bi bar jedna ulica u našem glavnom gradu i drugim gradovima dobije ime po mojim sunarodnicima kojima je život nasilno okončan na tako strašan način?

U novembru prošle godine sam se zatekao u Novom Sadu. Sa Petrovaradinske tvrđave sam se prvi put zaputio do spomenika ljudima kojima sam posvetio jednu pesmu zato što me je dotakla njihova gorka sudbina. Sve što sam do tada pročitao o novosadskoj raciji želeo sam da barem malo doživim i oživim o ljudima koje nisam nikada sreo, ali ih se setim svakog januara. Ispod mosta koji vodi do spomenika sporo se kovitlao mutan Dunav, dok sam ja zamišljao šta bih osetio u trenutku da moje lice iznenada poleti ka reci pre nego sto u nju potonem. Kakva li su bila lica mojih sunarodnika i naše dece koja su bacana pod led 1942?

Dok sam u mraku zbog lošeg osvetljenja oko spomenika nazirao imena nastradalih Novosađana, stresao sam se od užasa na pomisao da su u ledenoj grobnici ostale cele porodice koje su danas sahranjene u sećanju mnogih njihovih sunarodnika. Pomislio sam tada da li će se za dva meseca cela Srbija setiti svojih građana kojih više nema, istrebljenih porodica čiji potomci neće hodati ulicama Novog Sada?! Trgni se, zemljo moja! Seti se žrtava genocidne novosadske racije, zločina koji nismo dostojno obeležili.