Novosađanin prodaje zemljište na Plitvicama
Pola hektara za pet miliona evra

Krajnje sam nezainteresovan ko će biti kupac, mada mi je čudno da Hrvatska sad daje indirektne signale da će se uključiti u tržišnu trku. Treba da znaju da rok za prodaju nije neograničen i da su u trci već dva izuzetno jaka kupca sa kojim ne znam kako će se nositi, a i cena je u međuvremenu znatno porasla - kaže u razgovoru za „Blic“ Đuro Trkulja iz Novog Sada koji je na nekoliko internet sajtova ponudio na prodaju zemljište od 3.480 kvadrata na samoj obali najvećeg Plitvičkog jezera - Kozjak, u centru jednog od najpoznatijih Nacionalnih parkova Hrvatske.

Trkulja, koji je zaposlen na Ekonomskom fakultetu u Subotici, s 10-godišnjim diplomatskim iskustvom u UN, kaže da prodaja ovog zemljišta neće „ni za jotu“ promeniti njegov dosadašnji život, jer mu novac nikad nije bio motivacija. Na pitanje zašto se onda grčevito borio za zemlju, Trkulja kaže: „Hteo sam da dokažem da svi Srbi nisu isti“.

Zemljište na Plitvičkim jezerima početkom prošlog veka kupio njegov pradeda, a Trkulja je početkom 2002. pokrenuo ostavinski postupak na sudovima u Korenici i Gospiću kako bi vratio vlasništvo nad zemljištem.

Nakon mnogo pravnih peripetija, u septembru 2005. Županijski sud u Gospiću doneo je pravosnažnu odluku u Trkuljinu korist. Pošto je odlučio da proda nekretninu Trkulja ju je, prema važećem Zakonu o zaštiti prirode, prvo ponudio hrvatskoj državi, koja ju je odbila, tvrdeći da je cena od 5,2 miliona evra - previsoka. Hrvatsko tužilaštvo je ubrzo protiv Trkulje podnelo tužbu zbog utvrđivanja prava vlasništva nad nekretninom. Lane u julu je Županijski sud u Korenici doneo presudu u korist Trkulje, a žalba je odbijena, te je tako hrvatska država izgubila svaku pravnu mogućnost da spreči ponudu Đure Trkulje na tržištu nekretnina.

- Postupak je bio politizovan, a zahvaljući neverovatno jakom pritisku koji sam izvršio preko organa OEBS-a, UN i evropskog parlementa, kada sam došao na suđenje, presuda je već bila napisana. Postoji još instanca koja se zove - revizija, ali to ne ometa izvršenje. Takođe, to bi otvorilo vrata sudu u Strazburu, što bi mi dočekali sa osmehom jer pored nominalne cene, postoji i kaznena cena, koju bi Hrvatska morala da plati, a pored toga bi Hrvatska sebe izložila ruglu i mogućnosti dobijanja negativnih poena u pridruživanja EU - kaže Trkulja.

Trkuljino zemljište se nalazi u zaštićenoj zoni od posebnog interesa za nacionalni park i postoji realna mogućnost da na njemu nije dozvoljeno gradnja, ali Trkulja kaže da kupcima koji su zainteresovani da kupe to zemljište, taj podatak apsolutno ništa ne znači.

Trkulja, koji je zaposlen na Ekonomskom fakultetu u Subotici, s 10-godišnjim diplomatskim iskustvom u UN, kaže da prodaja ovog zemljišta neće „ni za jotu“ promeniti njegov dosadašnji život, jer mu novac nikad nije bio motivacija. Na pitanje zašto se onda grčevito borio za zemlju, Trkulja kaže: „Hteo sam da dokažem da svi Srbi nisu isti“.

M. Maleš

Izvor: Blic

...priča za male bebe...  5.2 miliona, 3480 m2 = cca.1500 E po kvadratu, to je komad zemlje cca. 60 x 58 metara
Stvarno neznam koja budala bi to kupila - a, nemožeš graditi - to je 100%, niti bilo šta raditi, bez obzira što si vlasnik ! Tako je u svim nacionalnim parkovima; nisu države kompletni vlasnici zemljišta...
Netreba zaboraviti ni porez na zemlju; je li to plaćeno ili ne?  pa kupoprodajni porez ... ha, mislim da Hrvatska država ništa tu ne gubi

U svakom slucaju, blago njemu na zemljistu... 

Eto nas Krajisnik ce se obogatiti 

Ко ће да купи то земљиште када нема права ништа да гради на њему?!

Bash sma jutros chitao tekst o tome u drugim novinama, nije tachno da se ne mozhe graditi Inache cena je vec prevazishla 5.2 miliona eura i Hrvatska ce morati malo vishe da se izbekelji ako bude htela da potisne dva najozbiljnija kupca.


Porez ce platiti kupac a ako kupac bude hrvatska ona ce i da plati taj isti porez

La...la... la...

Postoji nesto sto se zove eksproprijacija... 

to niko neće platit , bačen novac .... 

Anea neće tu doć do eksproprijacije jer bi ispalo da neko pritiska Srbina , viš da mu je sud u Gospiću dosudio pošteno pravo vlasništva iako je s druge strane interese države zastupalo državno odvjetništvo ........ neće niko da se bakće sa tim ...... 

Više od pet godina sudskih postupaka i diplomatskih i političkih pritisaka bilo je potrebno Novosađaninu Đuru Trkulji da bi uknjižio na svoje ime parcelu od oko 35 ari na obalama Kozjaka, najvećeg jezera u Nacionalnom parku “Plitvice” u Hrvatskoj. Sada se ta parcela, koju je krajem 19. veka kupio Trkuljin pradeda, prodaje po početnoj ceni od 5,2 miliona evra.



– Novac nije bio motiv u ovom svojevrsnom glimatijasu jer sam u trenutku pokretanja postupka za upis vlasništva već bio materijalno obezbeđen.

Tako ću veći deo od polovine prihoda ostvarenog prodajom zemljišta – pošto postoji još jedan suvlasnik – iskoristiti u humanitarne svrhe: za izgradnju doma za mlade starije od 18 godina u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici i pomoć Domu za decu ometenu u razvoju u Veterniku – kazao je Trkulja, i dodao da želi da onemogući da bivši štićenici Dečjeg sela, stariji od 18 godina, završe na ulici, a za pomoć Domu u Veterniku odlučio se jer tamo “ni grad ni država već dugo nisu ulagali”.

Kako kaže, smatra da je etički i moralno neophodno da novac koji nije zaradio bude utrošen na takvu i slične namene.
Sve je počelo 31. januara 2002. godine, kada je Trkuljin pravni tim, koji je vodio advokat Laslo Dubajić, pokrenuo ostavinsku raspravu pred Opštinskim sudom u Korenici.

Usledilo je upisivanje u zemljišne knjige, kada je opštinski tužilac podneo tužbu za poništavanje prava na privatnu svojinu u Nacionalnom parku. Zanimljivo je da je, po rečima advokata Dubajića, pre nego što je tužba uručena Trkulji, sudija Opštinskog suda u Korenici doneo privremenu meru kojom se branilo otuđenje i bilo kakvo raspolaganje parcelom.
Bostonski student

Đuro Trkulja je rođen 1966. godine u Novom Sadu. Nakon srednje škole i vojske odlazi u SAD, gde završava ekonomiju na Brajant koledžu, a zatim i na Bostonskom univerzitetu. Nakon toga radi za Organizaciju za prehranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), a trenutno je zaposlen na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.

Nagrade i zaboravljenim herojima

Trkulja je organizovao tim arhitekata koji analizira potrebe za smeštajem punoletnih osoba bez roditelja u Dečjem selu. Kako kaže, krajem meseca biće gotove analize i poznate tri varijante budućeg doma. U svakom slučaju, predviđeno je da za štićenike bude obezbeđena ishrana, novac za biblioteku, a iz dva fonda finansiraće se stipendije studentima i nagrade za staratelje, koji su, po njegovim rečima, “zaboravljeni heroji odgovornog, a potcenjenog posla”. Što se tiče Doma u Veterniku, njegove potrebe biće finansirane po prioritetima. Nada se da će njegov postupak oživeti zaboravljenu tradiciju zadužbinarstva, i da će uticati na ljude koji su “u mnogo boljoj finansijskoj situaciji” da načine iskorak na putu kojim je on krenuo.


Nakon toga Trkulja, koji je stekao zavidnu reputaciju diplomate koji je deset godina radio za Ujedinjene nacije u organizaciji FAO, poziva predstavnike OEBS-a da prisustvuju suđenju i podnosi žalbu Županijskom sudu u Gospiću. Sud ukida privremenu meru i suđenje se nastavlja u Korenici, pod prismotrom OEBS-a, da bi na kraju presudio u korist Novosađanina. Hrvatska ulaže žalbu, ali je Sud u Gospiću odbija i presuda postaje pravosnažna.

– Srž ovog procesa je da je Hrvatska prvi put bila suočena s građaninom Srbije koji nije bio podložan pritiscima da imovinu da u bescenje ili da od nje odustane. Na svakom koraku izvršna vlast i pravosuđe postavljali su nam prepreke. Tek uz pomoć OEBS-a, Saveta Evrope i Evropskog parlamenta, izvršna vlast je prestala s uticajem na pravosuđe – rekao nam je Trkulja.

Dve godine je bilo potrebno Sudu u Gospiću da odgovori na zahtev za uknjižavanje imovine, da bi predsednik Evropskog parlamenta reagovao i pisao premijeru Hrvatske Ivi Sanaderu. Tek tada ga upućuju na Kancelariju za naknadu imovine oduzete nakon Drugog svetskog rata, što je Trkulja odbio, jer, kako kaže, “ne može Hrvatska da mi nadoknadi ono što mi nije oduzeto”. Posle toga lično Sanader piše Trkulji i slučaj dospeva do državnog sekretara Grge Ivezića i Fonda za upravljanje državnom svojinom, da bi tek u junu 2005. godine deo zemljišta bio upisan na Trkuljino ime.

Nakon što je pravosnažno postao suvlasnik, Trkulja je ponudio zemljište Hrvatskoj, koja je, pošto se zemljište nalazi u nacionalnom parku, imala pravo preče kupovine. Hrvatska to nije učinila, a u februaru 2006. godine Trkulja oglašava prodaju placa. Tada sledi spomenuta tužba državnog pravobranioca i naknada presuda Suda u Korenici u korist Trkulje.

Mada upravnik NP “Plitvice” Borislav Perica smatra da se na tom placu ne sme graditi, Trkulja to demantuje i tvrdi da se zemljište nalazi u građevinskom rejonu. Na zasedanju Međunarodnog investicionog fonda u Panami u decembru 2006. godine, radna grupa je na Trkuljin zahtev, uz svu potrebnu dokumentaciju, procenila vrednost zemljišta na 5,2 miliona evra. Sada je to početna cena, jer Trkulja navodi da su se javili mnogobrojni značajni investitori koji bi da kupe plac, te će biti organizovana licitacija.

– Zaista mi nije bitno šta će se desiti sa zemljištem kada ga prodam. Odbijanjem Hrvatske da kupi plac bio sam prinuđen da ga stavim na javnu licitaciju i sada on vredi dvostruko više. Nadam se da će Hrvatska smoći snage i mudrosti da prepozna nacionalni interes i, shodno tome, da će se uključiti u tržišnu utakmicu – kazao je Trkulja, uz napomenu da se radi o jedinstvenom slučaju, jer je to bio jedini privatni plac na Plitvicama, i samo deo svojine porodice Trkulja u Hrvatskoj.

Haha... tako je to kad stanes ameru na zulj...