Novinarka Marijana Milosavljević dala bubreg koleginici Ivani Janković

Маријана и Ивана

Најгори тренутак у мом животу, каже Ивана, био је када су успавали Маријану и одвели је у операциону салу. Пре тога смо обе упозорене на ризике. Лежала сам и чекала да моја операција почне, већ су почели да ми убризгавају анестетик, а ја сам била залеђена од страха шта ће бити са њом.

Дијабетес ван контроле, бубрези којима више ни десетосатна дневна дијализа није могла да помогне, вода у плућима и око срца уз болове које ни морфијумски фластери нису могли да зауставе, ипак нису најгоре сећање Иване Јанковић, новинарке НИН-а која је прошлог месеца имала успешну трансплантацију бубрега у турској болници Ацибадем у Бурси. „Најгори тренутак у целом мом животу је био када су успавали Маријану и одвели је у операциону салу. Пре тога смо обе упозорене које ризике носи то што је одлучила да ми донира бубрег, од тога да се не пробуди до могућности да остане непокретна или као биљка, али она је била сигурна да то жели. Лежала сам и чекала да моја операција почне, већ су почели да ми убризгавају анестетик, а ја сам била залеђена од страха шта ће бити са њом“.

И док је Ивану прожимало осећање страха, српску јавност је обузело осећање поноса иако ни случајно не спадамо у народ коме је донирање органа цивилизацијска норма која многима омогућава живот. Напротив, имамо само пет донора на милион становника, што је седам пута мање него у Шпанији или Хрватској, а када су у питању живи даваоци (бубрег је орган који се може добити и на тај начин) нисмо се померили од најуже породице. Могућност да то буде супружник, не само етички већ и законски нам је помало дискутабилна, а од тога да то буде пријатељ или добри самарићанин удаљени смо деценијама. Али, одлука Маријане Милосављевић, бивше новинарке НИН-а а садашње чланице тима Агенције за борбу против корупције, дочекана је као лепа вест која нам је тако дуго недостајала. Сви медији који су објавили да је трансплантација успешно обављена су засути порукама читалаца и гледалаца који нису крили дивљење према Маријани, али ни према пријатељству њих двеју. „Ово је вест за насловну страну, а не оно што нам пласирају“, поручила је Снежана, а на њу се надовезала извесна Весна: „Свака част! Дивне сте! Одржале сте нам свима лекцију о пријатељству, солидарности и дељењу! Ви сте срећне што имате једна другу, а ми зато што имамо вас!”

На питање како се осећа као хероина данашњице, Маријана одговара да је то потпуно погрешна квалификација за оно што је учинила. И додаје: “Дирнуле су ме поруке људи, али не мислим да сам учинила ишта посебно. По мени је нормално да човек помогне ономе кога воли, а ја Ивану стварно волим. Она је све оно што ја нисам и ја сам све оно што она није, али смо се као такве пронашле и једна другој надокнађивале оно што у себи немамо. Њена рационалност је надокнађивала моју ирационалност и обрнуто. Да ње нема, мени би живот био неподношљив. Самим тим моја одлука није била импулсивна, учинила бих све што могу да је не изгубим“.

Са овом једноставно изреченом оценом сложио би се свако ко их је бар једном видео заједно, али тешку ситуацију у којој се Ивана нашла није решила њена рационалност, већ Маријанино нешто што свакако није ирационалност. Она је била та која је још пре четири године, када су Ивани почели да отказују бубрези и када су лекари најавили да ће ситуација бити све тежа, пресекла неизвесност.

„У исто време када је Ивана сазнала да јој отказују бубрези, ја сам добила отказ у Политици. Тако скршене смо отишле у бању, данима разговарале и ја сам јој рекла да нема разлога да се плаши, да сам ту ја и да ћемо то моћи да превазиђемо. Временом јој је постајало све горе, тешко се кретала, тешко је дисала, губила је концентрацију, али је упорно понављала ‘не’ и да њен циљ није да ми ‘клепи бубрег и да буде крадљивица бубрега’. Радила је докле год је могла и била је захвална колегама што су јој омогућиле да пише од куће, али последњих месеци није могла ни тако. Чекала сам док није изгубила снагу да понавља и то ‘не’ и онда сам ствари узела у своје руке“.

У јуну ове године, за само две недеље УНС и НИН су захваљујући донацијама скупили потребан новац за операцију у Турској. Обе су биле изненађене одзивом („ми смо средовечне даме, а у овој земљи ни за децу нема“) и то не само оних који су уплатили велике своте, већ и донацијама од стотинак динара. Помињу случај младића који је приложио 120 динара, јер је као студент из провинције само толико могао, али је рекао да поседује вредан сат и да ће га продати уколико буде потребно.

Проблем је био што се све одвијало превише брзо, а припремне радње нису обављене, као ни она најважнија – испитивање подударности. У Институту за трансфузију крви се показало да је готово нема, од четири фактора подударале су се само у једном и то најмање битном. Тада се Маријана обратила болници у Бурси и предложила да донира бубрег првом на листи, а да у замену за то Ивана буде прва која ће добити одговарајући бубрег. Рекли су јој да је тако нешто могуће, али да не брзају и да сачекају да им у Турској понове тестове. Иако им је то изгледало илузорно, показало се да се подударају чак у три сегмента, мада нико није нашао рационално објашњење за толику разлику у анализама. Да су турски стручњаци били у праву, потврђено је само сат након операције када је Маријанин бубрег у Иванином телу сам од себе прорадио, мада је уобичајено да се покрене тек након неколико дијализа.

„Какав си ми ово турбо-бубрег дала“, биле су прве речи које је Ивана након операције упутила Маријани, уз опаску да не зна како је она са два таква могла да живи. Маријана је узвратила да је боли толико да више ником неће дати ниједан бубрег, као да их поседује бар још пет.
„У нашем првом сусрету није било патетике, ако изузмемо осећање среће што смо обе добро. Уосталом, шта бих могла да јој кажем? Хвала? Па хвала човек каже 20 пута дневно у самопослузи или аутобусу, то је тако мала реч за оно што је она урадила“, каже Ивана.

Ипак, то „хвала“ је Маријани рекла јавност након трансплантације, али тек након што је у више наврата прошла прави пакао. „С обзиром на то да сам током свих припрема за трансплантацију радила, трудила сам се да идем код приватника и да што мање одсуствујем са посла. У Агенцији су ми сви говорили да нема потребе, да је повод за моје одсуствовање довољно битан, али нисам желела да злоупотребљавам великодушност и пажњу колега. Једну веома битну анализу сам урадила у приватној лабораторији Биомедика и она је показала три пута веће вредности које су указивале да сам и сама тежак бубрежни болесник. Резултате сам добила мејлом, отишла сам верујући да је грешка, објаснила да сви други резултати указују да сам здрава, али су ми само испечатирали те налазе и пружили без објашњења. Ухватила ме је паника, Ивана се већ припремала за операцију, људи су дали новац, а ја ћу испасти прави преварант јер у ствари не могу да дам бубрег. Најавила сам им тужбу уколико се покаже да је грешка, и била је грешка, али они нису ни трепнули јер знају у кавом су нам стању и судство и здравство. На препоруку адвоката позвала сам једног од два судска вештака за нефрологију, лекарку из Зрењанина, објаснила јој о чему је реч и да желим да донирам бубрег пријатељици, али ме је врло нељубазно прекинула питањем – како се усуђујете да ме зовете и узнемиравате, знате ли ви да сам ја директор болнице? Исто тако нељубазно ме је упитала да ли знам да њу може да зове само суд или адвокат. Не, нисам знала, адвокат ми је и рекао да је зовем“, каже Маријана.

А на питање како су њену одлуку прихватили супруг и родитељи, објашњава: „Било им је тешко, али ниједног тренутка нису покушавали да ме одговоре. Када је требало да ми неко потпише пуномоћје, мој невенчани муж то није могао да уради уколико не идемо са два сведока. Да не бих малтретирала људе однела сам документ родитељима и тек тада схватила колико им је тешко да га потпишу, али су потписали. Међутим, у општини су ми рекли да морају да дођу лично, и дошли су, мада су сваки пут кад су стављали потпис изгледали као да део њих умире. И то осећање их није попустило све док се нисмо вратиле“.

А онда су стигле у озбиљну земљу са веома озбиљним здравственим системом. Први утисак им је био да је Турска бар 50 година испред Србије што се лечења тиче и да се тачно види да је без обзира на смене у власти постојао конзистентан здравствени план. Изнова су им урађене све анализе, а на крају су морале да прођу веома напорну етичку комисију која је проверавала да се не ради о препродаји бубрега. Пре њих је један пар са сличним захтевом одбијен – процењено је да млада сиромашна Рускиња тешко може да буде добра пријатељица шездесетогодишњем Израелцу.

„Тог периода се сећам као кроз маглу. Последњи месеци су ми били веома тешки, читавог лета нисам смела да попијем ни кап воде, имам утисак да се све одвијало мимо мене и да су ме само угурали у неки авион. Али се јако добро сећам да су ми након операције понудили воду. Питала сам колико смем, а одговор је био - колико хоћу. Сваког дана сам се будила са страхом да ће неко доћи и рећи – шалили смо се, ти у ствари не смеш да пијеш“, каже Ивана.

Њен пут опоравка неће бити ни лак ни кратак. Следећег месеца ће поново ићи у Турску да би јој уклонили дрен који придржава бубрег, а након тога следи контрола на три месеца. Од сад па надаље ће морати да узима лекове, а месечна доза кошта око 1.500 евра. За две године би требало да иде на трансплантацију панкреаса да би се решио проблем њене основне болести због које су страдали бубрези – дијабетеса.

„Али сад бар могу да пијем воду“, каже кроз свој карактеристични смех који у НИН-у тако дуго нисмо чули.

Одлука са смислом

На питање како и зашто је тако лако одлучила да Ивани да бубрег, Маријана Милосављевић каже: „Зато што је то био начин да одбраним свој свет, свет у који верујем. Зато што је то моје против света у којем живимо, у којем је све подређено онима који гомилају новац и егоизму оних који стичу. Против света у којем се захтева одрицање од достојанства и пристојности. Али ми је веома драго што се то догодило у овом тренутку мог живота. Пре четири године, када сам Ивани обећала бубрег, била сам очајна због отказа који сам добила у средњим годинама и чинило ми се да улазим у ону вечиту сувишност. Улазак у Агенцију је био мој нови почетак, ново добро место за мене и јако сам срећна што сам могла да јој помогнем када више нисам била очајна, већ када ми је било добро и када је све поново имало смисла. На тај начин, то је постала права одлука а не одлука очајника.

Сандра Петрушић

НИН