Novinar Zlatko Čobović o životu iza kulisa Haškog tribunala

Spremaju odbranu i "kradu" frižidere

Šta se dešava kad se kamere u sudnici Haškog tribunala pogase, a pritvorenici, u kolima sa zatamnjenim staklima, budu vraćeni u zatvorski kompleks u Sheveningenu? Kako provode dane, koji su im problemi, s kim Vojislav Šešelj igra šah, koga posećuju mlađane "rođake" i ko je ukrao frižider iz zatvorske kantine? Upravo ovim delom bitisanja iza rešetaka bavi se u knjizi "Haški tribunal iza kulisa" Zlatko Čobović, koji za Fonet izveštava iz Haga od 2002. godine.

- U zatvor je teško ući, pa nisam bio u direktnom kontaktu sa pritvorenicima. Jedan hrvatski advokat je hteo da me uvede kao svog asistenta, ali sam odbio, jer bi se za to kad-tad saznalo. Koristio sam zato priče porodica i prijatelja optuženika, njihovih branilaca i čuvara, a posle ih birao po ličnoj proceni kome od njih mogu da verujem. Ovo je moje lično viđenje, pa je moguće da se neko možda i neće složiti sa mnom - objašnjava Čobović i priča da to zapravo nisu anegdote, nego priče iz života. Jer, dodaje autor, ma koliko da su uslovi u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu bolji nego u zatvorima u Srbiji i Crnoj Gori, zatvor je - ipak - zatvor.

- Oni se samo trude da žive normalno, koliko je to moguće u tim okolnostima. Jer, tamo nema nevinih - samo manje i više krivih - kaže Zlatko Čobović, napominjući da je drugo izdanje knjige dopunjeno poglavljima o samoubistvu Milana Babića i smrti Slobodana Miloševića.

Sektor mu "umro" sa Miloševićem
      

Misterija Babić

Ostala je tu, kaže, i misterija slučaja Milana Babića, koji se ubio na polovini svedočenja u slučaju protiv Milana Martića. - Babić je dobrovoljno došao u Hag čim je podignuta optužnica protiv njega, priznao deo krivice, osuđen na 13 godina i saglasio se da će svedočiti. Zato i ne verujem da je uopšte postojalo to pismo, u kome Babić navodno piše da je nateran da prizna. To nije jedina enigma. Već posle prvog pojavljivanja pred Sudom, odveden je u Sheveningen, ali je iz pritvora izašao već posle četiri dana... Iako Tribunal obično izda kratko saopštenje o tome na koliko je neko osuđen i gde je upućen, sa Babićem to nije bio slučaj. Kasnije sam u sudskim spisima pronašao da je upućen u Švedsku - priča Čobović.
      
   
   

Autor knjige u šali tvrdi da mu je sa Miloševićevom smrću umro i sektor, jer je od njega u velikoj meri zavisio kredibilitet Tribunala.
- Iako se sa njegovom politikom nikad nisam slagao, Milošević je bio sinonim Suda, glavni adut, koji su svojom greškom izgubili. Zahteve da se leči u Rusiji su odbijali, jer su se, verovatno, bojali da se u zatvor neće ni vratiti, ako lekari utvrde da je nesposoban za nastavak suđenja. A, mogli su da ustupe jedan deo bolnice u Hagu ruskim lekarima da ga tu leče. Možda Milošević i ne bi pristao na to, ali je bilo na Tribunalu da mu ponudi - priča sagovornik. Ne veruje u priču da su Miloševiću posetioci švercovali alkohol i tablete, kojima je neutralisao dejstvo lekova za pritisak, jer kaže da su kontrole toliko stroge, da bi to bilo gotovo nemoguće.

- Sve stvari namenjene pritvoreniku se kontrolišu, bila to kravata ili novine, a zatvoreniku se daju posle nekoliko dana. Sve što ne sme da se unese, gosti deponuju u metalne kasete - objašnjava Čobović. Pritvorenici su podeljeni u tri grupe i to po sadržaju optužnica i svi oni, osim kosovskih Albanaca, Miloševića su oslovljavali sa "predsedniče" i uvažavali ga. Autoritet je, kaže novinar, Milošević gradio malim gestovima pažnje, poput čestitanja rođendana, raspitivanja o zdravlju članova njihovih porodica, o uspehu dece u školi... Posebno prisan odnos Milošević je, navodno, imao s Timotijem Mek Fadenom, upravnikom pritvora. Čobović dalje priča da pritvorenici u zatvoru mogu da prekrate vreme igrajući šah ili karte, čitajući knjige ili učeći jezike. Neretko im se, tokom rekreacije, pridruže i stražari.

- Tako sad Šešelj igra šah sa Hrvatom Mladenom Naletićem Tutom i šali se da će, ako mu u jelovnik ne uvrste neko meso, na kraju pojesti njega. Sve je njih spojila ista muka - osvrće se Čobović na prilike u Sheveningenu. Milan Milutinović, bivši predsednik Srbije, piše Čobović, bio je jedno vreme glavni predmet smicalica drugova sa sprata. Pritvorenici su, navodno, uz znanje stražara, premestili frižider iz kantine u Milutinovićevu ćeliju. Kad su se vratili iz šetnje, stražar je "otkrio nestanak", a Milutinović predložio da se sve prostorije pregledaju. Inspekcija je krenula baš od njegove sobe. Pravdao se da nije on to učinio, a sve i da je hteo, on, eto, nije fizički mogao sam da "ukrade" zajednički frižider... A, da anegdote nisu vezane samo za zatvorenike, pokazuje i primer sudije Adolfusa Godvina Karibi Vajta iz Nigerije, koji je tokom suđenja malko odmarao oči, i to celih pola sata.

Sa Del Ponteovom "u četiri oka"

Tokom svog rada u Hagu, Čobović se sa Karlom del Ponte našao "u četiri oka", u hotelu "Kurhaus", u Sheveningenu. Stekao je, kaže, utisak da je "šarmantna, ali da ju je teško prevariti".

"Pitala sam vašeg premijera da li bi postupio po informacijama o haškim beguncima kada bih mu ih dala. On mi je odgovorio da podatke dam gospodinu Radetu Bulatoviću, jer je on šef BIA. Ne, rekla sam. Ne želim da komuniciram s nekim drugim... Predaću ih vama i onda ste vi odgovorni", ispričala je Del Ponte, a Čobović deo razgovora preneo u knjizi. Neposredno posle toga policija je opkolila kuću u jednom selu u okolini Užica, u kojoj je bio Ljubiša Beara.

Čobović se priseća i da je, pre susreta s Del Ponteovom, u jednom beogradskom nedeljniku objavljena fotografija žene u toplesu, koja je pomalo podsećala na nju. Na insistiranje kolege Aleksandra Hristića, pitao je da li je to ona, na šta mu je Del Ponte uz osmeh odgovorila "Ne, naravno. Videli ste kakve obline ima žena s fotografije, a ja sam ravna".
      

"Rođake" iz crvenog kvarta

Mladen Naletić je proslavio rođendan tako što su mu prijatelji u pritvor poslali mladu "prijateljicu" iz crvenog kvarta, koju je slavljenik, naravno, primio, piše Čobović u svojoj knjizi, a dodaje i primer Nasera Orića, komandanta muslimanskih snaga u Srebrenici, Bratuncu i okolini. Njemu je, naime, najavljena poseta rođake. Primio je, naravno, u jednoj od soba za posete. Brzo se, međutim, pokazalo da je rođaka zapravo - "rođaka". Jer, u ljubavnom zanosu "rođaka", pričaju Orićeve spratne kolege, nije baš mogla da se uzdrži i bude tiha, pa su stražari ušli u boks za posete i zatekli ih - na stolu. A, kada je Nebojšu Pavkovića, bivšeg načelnika Generalštaba VJ, ujesen 2005. u pritvoru Haškog tribunala posetila devojka, znatno mlađa od njega, Milošević je Pavkoviću navodno rekao: "Lepa ti je ćerka". Kad mu je Pavković objasnio da nije reč o ćerki već, ovaj je samo ponovio da je devojka lepa, bez ikakvog daljeg komentara.
      
   
   
      

Pritisci albanskog lobija ili administrativni propust?

Sudeći po evidenciji Haškog tribunala, Kosovo je država još od avgusta 2004, kada je u listu akreditovanih novinara na suđenju Slobodanu Miloševiću kao država upisano uz ime izveštača prištinskog dnevnika "Zeri". Na pitanje kako se to desilo, rekli su mi da je reč o "administrativnom propustu", koji se kasnije ponovio još dvaput. Kasnije su, valjda pod pritiskom izuzetno jakog albanskog lobija, pustili i dvojicu albanskih zatvorenika, uz obrazloženje da nisu znali šta su pripadnici njihovih jedinica radili, a Ramušu Haradinaju, koji je privremeno pušten na slobodu, suprotno svim pravilima, dopustili da se bavi politikom - priča Čobović.
      
   
   


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić-Žak
   

Svakom normalnom je jasno da je takozvani tribunal za ex-YU u stvari jedna potpuno ilegalno "osnovana" tj nikad zvanicno i legano osnovana organizacija, koja uz to sprovodi teror, pa fakticki prilicno podseca na raznorazne mafijaske organizacije iz 20-tog veka.