Dogodovštine prilikom ulaska i izlaska iz Albanije

Odmor na Ohridu je idealna prilika da se obidje susedna Albanija. Dobro, skoro svima koji iz Srbije dodju na Ohrid na odmor to je daleko od pameti, ali meni, kao skoro nosiocu albanske spomenice sa 6 odlazaka do sada, djavo nije davao mira sve dok nisam ubedio društvo da odemo. Da li sam bio u pravu, procenite sami.

Prvi pokušaj bio je “stativa”. Dogovorili smo se da krećemo u 7, ali sve jutarnje kafe, natezanja, punjenja goriva i poslednje nabavke dovele se nas do toga da smo na granici sa Albanijom, tu iza Struge, bili u pola 9, u petak 1. avgusta. Svi albanci koji se vraćaju u Italiju i dalje Švajcarsku i ko zna gde bili su na prelazu. Jeste, zvali smo Ѓоку, ali on je uspeo samo da na sredi da predjemo makedonsku granicu preko reda, ali nas je tamo dalje čekalo još nekoliko sati stajanja u kolini. Previše za jedan dan i kratkotrajnu posetu.

Dobro, idemo ponovo, u ponedeljak. Ovog puta smo ustali dovoljno rano, sve organizovali, i bili sa sve troja kola (Beogradske, Užičke i Niške tablice) na granici u pola 7, što je za sve koji su ikada imali iskustva sa prelaskom granice u otežanim uslovima veoma važno = pre nego što bude smena.

Dodjomo do granice bez problema, predadomo pasoši i prodjomo. Od naše (makednoske u datom slučaju) protegla se kolona sve do albanske granice. Kad, makedonski policajac kome je izgledalo da se gomila kolona na prilasku granici, izadje i odsečno zapovedi prvome ispred nas: - Hajde, svi tamo to albanske granice u drugu kolonu.

Kakav poklon: svi polećesmo i za tili čas dolećesmo do rampe, na očiti užas svih onih koji su strpljivo u kolini čekali sa se albanski carinici zarade (mislim: da počnu da rade, primedba autora) i prime ih u svoju ljubljenu otadžbinu. Ne prodje minut a sa one strane dogega granični policajac, da ga ne opisujem, i poče da nit odsečno nit mlako mlatara rukama i na albanskom nam očigledno stavlja do znanja da smo idioti i prestupnici kojima je bolje da se vrate nazad odakle su došli da ih ne bi stigla pravična kazna zemlje u koji tako nasilno želimo da nahrupimo.



Komšija koji je vozio i ženenam u kolima pobledeše, dok onaj ispred (kumanovske tablice) i onaj iza (tetovske tablice) na njemu razumljivom jeziku počeše da objašnjavaju da nas je makedonski policajac naterao. Ja, hladnokrvan, sa bogatim iskustvom u kontaktima sa rumunskim, bugarskim i madjarskim carinicima iz prvih godina devedesetih i veooooma bazičnim poznavanjem albanskog, hladnokrvno poslah poruku: Dy makine Serbe (čitaj: iza mene su još dva auta nas Srba, obrati pažnju na nas). Policajac isparadira napred - nazad, pa još jednom, sve vreme galameći nešto na albanskom, i onda na kraju pridje kolima i na čistom našem šapnu: - Daj 5 evra za kafu. OK, tu smo, 5 evra je dovoljna nadoknada za sat ili više čekanja i prenemaganja na granici. Iskeširah, i majstor maestralno otvori novu traku u koju uletesmo nas troja kola pored svih onih i dalje namrgodjenih revnosnih putnika koji bi nas pojeli da mogu (kad zamislim sebe u toj situaciji, mislim da bi i danas bio preko u zatvoru).

Sledeći korak: putarina. Nekih 2 evra po kolima, plus dranje uobičajeno za sve granice = higijensko prskanje vozila radi borbe protiv slivanke, šapa, kuge, velikih boginja, bubuljica nejebica i svih drugih svakodnevno-prisutnih-i-teško-izlečivih-bolesti.protiv-kojih-je-prevencija-najbolji-lek. Ovo sam lako završio uz osmeh i 5 evra ukupno za troja kola.

Onda dolazi pregled pasoša. U letnjem periodu, od juna i avgusta, mi gradjani Srbije ne morano da vadimo vize (inače 35 evra), već možemo na granici da platimo 10 evra i udjemo u Albaniju. Skupim ja naše pasoše i dovedem ostalu dvojicu sa pasošima iz drugih kola na šalter. Mir dita. Mir dita. Gleda on pasoše, otvori moj i ovlaš se najmeja: Ha, Miloševići. Po - kažem ja, - moj amidža (turcizam, znači “stric”, primedba autora). Policajac pade sa stolice od smeja, dok ova dvojica drugih iskolačiše oči i streljaše me pogledom “jesi li ti lud, uhapsiće nas ovde na granici”. Medjutim, policajac se povrati i sa osmehom koji je i dalje titrao krajem usana reče: Daj 5 evra za kafu. Udjomo bez problema i bez vize ili ikakve priznanice; i ostala dvoja kola odmah iza nas.

Prodjosmo mi, prodjosmo svi, pa onda na put po Albaniji. Kako nam je bilo opisaću u nekom narednom blogu - ovde je druga tema.


Stižemo u Kruju, najlepše mesto u Albaniji (tvrdim). Dvorac Djordja Kastratovića (poznatijeg kao Skenderbeg). Na ulasku u tvrdjavu čeka nas gospodin koji kao da je upravo izašao iz kancelarije Okružnog komiteta KP Albanije iz vremena obračuna hvaljenog Enver Hodže sa kapitalističkim plaćenicima sa severa i kaže: “cena ulaznice je 100 leka, ali za vas može popust - 50 po čoveku.” OK, malo više od 5 evra ali mnogo manje od realne cene. Dajemo pare - priznanice nigde.

Muzej Skenderbega - monumentalna gradjevina u kojoj je prikazan istorijat Albanije sa posebnim osvrtom na najvećeg junaka, njegovu borbu protiv Osmanlija, kasnije dobrovoljno izgnanstvo u Italiju i podršku i pažnju koju je zaslužio širom Evrope. I ista priča: karta košta ovoliko, ali za vas možemo da spustimo cenu. Vama jeftinije, nema priznanica, a i mi od nečeg moramo da živimo.

Prodjosmo i to, obidjosmo taj stvarni lep kompleks i izuzetnu pijacu antikviteta, zatim se neki i okupaše u predgradju Drača, pa onda polako nazad. Na granici nešto manja kolona. Ovde nije bilo neophodno da plaćamo za prečicu. Policajac mirno uzima pasoše, ukucava podatke, i onda izgovara čuveno: Daj 5 evra. Petko Nišlija polude: Za šta bre 5 evra? Hladnokrvan odgovor: Da ti vratim pasoš.

Prodjomo i to i evo nas na ulasku u bratsku nam Makedoniju. Kad tamo: na papiru A4 odštampano na kompjuteru: Svi državljani Srbije moramo da imaju medjunarodno osiguranje. Kakvo sad pa osigiranje, opet polude Petko. Pa ja sam juče stigao i niko mi ništa nije tražio na Tabanovcima. Ništa ne vredi (čak ni telefoniranje Ѓоки; šef prelaza nije imala petlju da nas pusti). Platismo i to 5 evra, i to nazad u Albaniji! Kakav galimatijas. Jedva se dovukosmo do Centra, ali tamo sve nadoknadismo roštiljem i pivom.

Sve u svemu, dobro smo prošli. Platili smo i manje nego da smo plaćali sve što je trebalo (sem tog nepostojećeg osiguranja na povratku u Makedoniju). Ali ostaje gorak ukus haosa u kojem svaki granični ćoškaroš pandur, svaki korumpirani carinik ili cepač karata u muzeju može da te pogleda od oka i “učini ti” tako što će ti naplatiti manje (ne bi li sebi stavio u džep). Tužno, zaista.



izvor: gdestinacija

jel moram da platim 5 evra za citanje teme?