„Bahati novinar“ i laži jedne premijerke :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Gostovanje Ane Brnabić u „Zoni konflikta“ DW u tabloidima je opisano kao hrabra odbrana Srbije pred bezobraznim novinarom. Ipak, istina je da je premijerka jedino branila laži koje promoviše naprednjački režim.

Nastup srpske premijerke Ane Brnabić u „Zoni konflikta“ veoma je zanimao čitaoce DW i taj će intervju verovatno biti jedan od naših najčitanijih tekstova godine. Ali ostavio je očito snažan utisak i na beogradske tabloide koji su se utrkivali u uvredama na račun novinara Tima Sebastijana, jer je za početak postavljao pitanja koja vlastodršci u Srbiji retko kada čuju. To, doduše, manje govori o nedostatku hrabrosti srpskih novinara, a više o stanju slobode štampe koju je Brnabić u intervjuu predstavila kao postojeću.

Sebastijan je u nizu tabloidnih glasila bliskih režimu ocenjen kao „bezobrazan i nevaspitan“, „bahat“, „neprofesionalan i pristrasan“, a sa druge strane se navodi da je premijerka žestoko branila Srbiju usred Berlina.

Odbrana Ane Brnabić je bila sasvim u stilu radikalsko-naprednjačke retorike, koja metodama opstrukcije ostavlja utisak nadmoći u polemikama. Jednostavno, kad vas pitanja sateraju u ćošak, vi izmislite neki citat i odmah optužite drugu stranu da nema pojma, baratate proizvoljnim tvrdnjama, ili, ako je intervju u sredu, prosto kažite da je danas četvrtak. Ostatak razgovora će tako umesto polemike na zadatu temu biti posvećen raspravi koji je danas dan.

To je Šešeljeva škola javnih nastupa koje se naprednjaci poslušno drže, a tu školu očito poštuje i srpska premijerka, koja za sada tvrdi da samo razmišlja da se učlani u Srpsku naprednu stranku. Istini za volju, Ana Brnabić nikada – makar u slučaju DW – nije izbegavala da izađe na crtu i njen je lični odnos prema medijima u tom pogledu korektan.

Igra terminima

No gostujući kod čuvenog voditelja Tima Sebastijana, poznatog po svojim hard talk intervjuima, Brnabić je već na početku pokazala kako izgleda meandriranje srpskih vlasti na temu Kosova. Sa jedne strane se tvrdi da Srbija neće priznati Kosovo, što je već sada očito uslov za ulazak u EU, a sa druge strane se prebrojavaju otvorena poglavlja i broje dani do 2025. godine. „Kada budemo primenili reforme, EU će doći kao prirodna posledica tih reformi. Ako žele da sačekaju, u redu. Ako ne žele, opet u redu“, rekla je ona.

Trebalo bi podsetiti da je Aleksandar Vučić 2015. najavio da očekuje da će Srbija postati punopravna članica EU do 2020. godine. Reklo bi se stoga da su vlasti, nakon što se preuzele evropsku agendu od bivše vlasti i sadašnje opozicije, odlučile da će to biti glavna šargarepa za birače u Srbiji. A to se uklapa u prazna obećanja o boljem životu koji samo što nije stigao.

„Žuti lopovi“

Tvrdnju da su bivše vlasti zemlju dovele pred bankrot ponovila je i Ana Brnabić. Ali je i podigla igru na viši nivo: „Srbija je pre četiri godine doslovno bila tri meseca pred bankrotom čime želim da kažem da smo morali da usmerimo sve svoje snage i napore u veoma teške, veoma nepopularne ekonomske reforme. Ne može se sve raditi u isto vreme.“ Dakle, dragi građani, vladavina prava i druge trice i kučine morale su da čekaju jer ne može sve odjednom. Ne valja biti alav.

Teza o bankrotu pred koji je Srbiju tobože dovela „žuta banda“ je omiljeno opšte mesto Naprednjaka jer em promoviše sadašnju vlast u spasitelja, em dodatno satanizuje opoziciju. Nikako, zaključuje se, ne bi bilo dobro da se „oni lopovi vrate na vlast“.

Pa ipak, zvanični podaci pokazuju da je javni dug 2012. godine iznosio 17,6 milijardi evra a da je do 2018. povećan na 23,6 milijardi, i da iznosi 58,6 odsto BDP. Srbija je najnižu tačku javnog duga imala pre deset godina kada je ona iznosila 28,3 posto BDP. Dodatni problem je što ekonomisti tvrde da novo zaduživanje ide u državnu administraciju, pokrivanje dugova javnih preduzeća i otplatu kamata.

Tim Sebastijan u srpskim tabloidima opisan kao nevaspitan

Kad već to može da se kaže, zašto da se pred međunarodnom publikom DW na engleskom ne kaže i da je Srbija „svetski lider u privlačenju stranih direktnih investicija“. Tako je Brnabić zaboravila onih pedesetak zemalja koje su, prema listi Svetske banke, prošle godine imale više stranih investicija od Srbije. Pomenimo samo neke: Gana, Etiopija, Dominikanska Republika, Rumunija, Peru…

Ili pak da je nezaposlenost „prepolovljena“ bez reči o tome da se desetine hiljada ljudi iseljavaju iz Srbije te da je kreativna metoda kojom Zavod za statistiku izračunava nezaposlenost nešto čemu bi se divili svi magovi svetske propagande.

Anegdote o medijskim slobodama

Sloboda medija je verovatno oblast koja doživljava najviše kritika iz Evrope. I dok premijerka Ana Brnabić za DW kaže da su Vučić i ona svakog dana na meti kritike medija („kao što i treba da bude u demokratskom društvu“), prećutkuje koji su mediji u pitanju, koliki su im tiraži i gledanost, te šta je sa mejnstrimom koji je odavno na kratkoj uzici.

Kao neku vrstu izgovora premijerka podseća na slučaj šutiranja novinara pre više godina (Velimir Ilić), ali ne pominje rvačke zahvate protiv novinara na otvorenom na dan inauguracije predsednika Srbije Vučića. Uostalom, kako je premijerku i upitao Tim Sebastijan nakon što je podsetila na Ilićevo šutiranje: „Dakle mislite da je poboljšanje to što se sada novinarima samo preti?“

Pa ako je već krenula sa anegdotama, poput one o Iliću i šutiranju, mogla je da ispriča da je taj isti Ilić još odavno pretio da će baciti Olju Bećković sa Beograđanke, ali da je kultnu emisiju te voditeljke ukinuo tek naprednjački režim.

Ili da ispriča recimo o Južnim vestima, koje su verovatno izabrane kao dovoljno mali i lokalni medij na čijem primeru bi trebalo poslati upozorenje ostalima. Poreski organi bukvalno mesecima kampuju u prostorijama tog portala, vlasnici su dobili rešenje o nepostojećem poreskom dugu, proveravaju partnerske firme, pa čak i članove porodica zaposlenih. A da u Srbiji ne postoje nikakve institucije svedoče nezvanične informacije koje su stigle do ovog medija da je prinudnu naplatu zaustavio lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Toliko o medijskim slobodama u Srbiji, vladavini prava i reformi institucija.

Šteta što gro srpskih medija nije iz tog dela razgovora za DW citirao jedinu vrednu rečenicu: na pitanje Tima Sebastijana o etiketama koje Aleksandar Martinović i drugi naprednjaci lepe novinarima, nazivajući ih izdajnicima i plaćenicima, Brnabić je, pre zamene teza, rekla: „Ne kažem da je to prihvatljivo.“ A ono što „nije prihvatljivo“ je, je li, neprihvatljivo. I to je vredna poruka premijerke njenim naprednjacima.

Srebrenica – sve, samo genocid ne

Trend glorifikacije ratnih zločinaca, koji se u Srbiji sve češće predstavljaju kao heroji i uzori, nije zaobiđen ni ovog puta. Slučaj pred Haškim sudom osuđenog generala Vladimira Lazarevića, koji je najavljivan kao predavač na Vojnoj akademiji, premijerka Brnabić je opisala kao „samo jedno predavanje“ i tu bi priča trebalo da bude zatvorena.

Međutim, Inicijativa mladih za ljudska prava upozorava na „kontinuiranu promociju ratnih zločinaca i najavu novih ratova, koja je oživela publikovanjem knjiga Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića od strane Ministarstva odbrane. Takođe, ratni zločinac Veselin Šljivančanin nas poziva sa naslovnih strana i sa TV ekrana u rat dok u istom danu mirovni aktivisti bivaju osuđeni zato što su izrazili protest zvižducima protiv osuđenog ratnog zločinca.“

Primer Vojislava Šešelja pak, koji prema zakonu ne bi više smeo da bude narodni poslanik, Brnabić je iskoristila da se upita gde je vladavina prava ako je suđenje Šešelju u Hagu trajalo 13 godina.

Bolna tema genocida u Srebrenici nije zaobiđena ni u ovom razgovoru. Dovoljno je reći da se Ana Brnabić u ovom slučaju držala onoga što je zvaničan stav kompletne vlasti u Srbiji. Srebrenica jeste „strašan i užasan ratni zločin“, ali to nije bio genocid – ponovljeno je samo ono što se već više puta čulo od srpskih zvaničnika.

Srbija je isporučila osobu koja je optužena za taj ratni zločin, ističe Ana Brnabić, i tu je što se tiče Beograda stavljena tačka na to pitanje. „Mislim da je Srbija ubedljivo najbolji primer u regionu kako se treba odnositi prema ratnim zločinima“, još jednom je podigla lestvicu Brnabić, ali ovoga puta se služeći uspesima baš onih zlih prethodnih vlasti na tom planu pominjući da je mnogo urađeno posle 2000. godine. Kakav je tu doprinos današnjih vlasti uopšte nije jasno.

Tema suočavanja sa prošlošću je, inače, u Srbiji već više godina potpuno van fokusa javnosti i medija. Ekonomija i okretanje budućnosti se nameću kao glavni prioriteti, a za to postoje i jasni razlozi: radikalska prošlost naprednjaka nije lepa slika u ogledalu.

Ali ako je za utehu, Brnabić je više puta ponovila da ima „još posla“. Strukturne ekonomske reforme je Srbija, kaže, odradila 85 odsto, javnu upravu oko 50 odsto, a vladavinu prava oko 30 odsto. Šta sve građane Srbije, nezavisne novinare i opoziciju čeka dok se dođe do sto odsto? To valjda ne zna ni Ana Brnabić.

Izvor: DW