Нови борбени авиони Србије на – лизинг

Србија је, обавештавањем водећих светских произвођача, започела процес избора вишенаменског борбеног авиона који ће заменити „мигове 21” којима ускоро истиче „рок употребе”. То је тема која, како је недавно изјавио директор ВБА Светко Ковач, привлачи посебну пажњу обавештајних служби. Да ли је набавка новог борбеног авиона, односно избор државе произвођача, пре свега политичко питање?

Игор Салингер, новинар и сарадник домаћих и међународних специјализованих часописа о авијацији, каже да би било идеално да је то само техничко питање и питање тога шта треба авијацији, али да таква ситуација не постоји у свету. Од САД преко Русије до малих земаља попут Србије, увек је то политичко питање, оцењује он.

Многи сумњају да Србија има новца, мада су многе источноевропске државе набавиле нове авионе. О којим сумама је реч и може ли се плаћати у дужем временском периоду? Према Салингеровим речима, авиони се више не купују исплатом одједном. Он додаје да је најприхватљивије оно што су урадиле земље попут Чешке и Мађарске – куповина авиона на лизинг, где летелице не постају власништво државе све до краја тог аранжмана који траје десетак година.

– Право је питање да ли је српска економија довољно јака да постигне такав уговор и да га реализује. То мора да буде ванбуџетска набавка. Око милијарду евра је неки минимални износ за контингент од 12 до 14 нових савремених борбених авиона. У пакет улази и обука, симулатори, комплет технике, инструктажа... У идеалној варијанти, прво ће доћи двоседи за преобуку пилота – објашњава Салингер на примеру Саабовог „грипена” док је „еурофајтер” много скупљи.

Како каже Данијел Шунтер, уредник „Евроатлантске ревије”, данас се приликом набавка капиталне војне опреме не гледа само њена цена и политичка димензија већ и офсет аранжмани, односно колико је држава продавац спремна да се обавеже да инвестира у привреду државе купца.

– Мађарска је тако од Шведске набавила 14 вишенаменских борбених авиона „грипен”. Авиони су изнајмљени кроз лизинг на период од десет година, после чега ће бити купљени. За узврат у производне погоне и инвестиције у Мађарску уложили су шведски „Електролукс”, „Ериксон” и „Семекс”. Пољаци су за 3,5 милијарди долара набавили америчке Ф-16, а кроз офсет аранжман обезбеђене су америчке инвестиције. Уложено је у модернизацију пољског ваздухопловног института, Пољаци данас производе компоненте за америчку „цесну”, склапају млазне моторе и делове за амерички „прет енд витни” и постају сервисни центар за авионе Ф-16 – наводи Шунтер.

Неутрална Швајцарска купила је америчке Ф/А-18, Аустријанци су се определили за „еурофајтер”, Пољаци за Ф-16, а Чеси и Мађари за „грипене”. Хрватска, Румунија и Бугарска због недостатка новца још нису донеле коначну одлуку које ће авионе купити. У њиховим медијима као могуће опције најчешће се спомињу „грипен”, „еурофајтер” или Ф-16, каже Шунтер. Александар Радић, војни аналитичар, каже да је у поменутим државама у току процедура избора. Све три земље би хтеле да узму западну технологију, али је прерано процењивати који ће авион на крају узети. Ако се поколебају због новца, нуди им се као резервна опција да узму половне авионе. А ту је доминантан Ф-16.

– Једини реални начин механизма плаћања који можемо да приуштимо јесте индустријска сарадња. Потпуно је јасно да ако нека земља жели да има што боље односе са Европском унијом да ће онда тражити и економско и политичко партнерство са ЕУ и да то онда може да утиче на њену одлуку који ће авион изабрати. Не мора да буде тако, али не би било изненађење – каже Радић.

Грубо речено, цене авиона се крећу од 50 до 60, па преко 100 милиона евра по комаду.

Да ли је реално да Србија као чланица Партнерства за мир набави руске авионе? Постоји ли нека држава НАТО која је купила руске авионе?

– Нико не условљава чланице Партнерства за мир па ни чланице НАТО-а чију ће војну опрему куповати. Свака држава одлучује у складу са својим политичким и економским интересима као и финансијским могућностима да ли ће, шта и од кога куповати – наглашава Шунтер.

Према Радићевим речима, у овом тренутку, у систему ПВО НАТО су „мигови 29” из Пољске, из Мађарске, Бугарске, „мигови 21” из Румуније и Хрватске. Међутим, то су авиони купљени у време Варшавског пакта и нема наговештаја да би се нека земља која је већ чланица НАТО одлучила да у некој новој набавци узме авион који је произведен у Русији. Салингер каже да небом изнад прибалтичких држава, које немају своју авијацију, без икаквих проблема патролирају и „мигови 29” Пољске као чланице НАТО-а. Имају све уређаје који им омогућавају компатибилност са НАТО авионима, односно „авакс” да наводи пољски „миг 29”. Његов лични утисак је да би многи у ВС са техничке стране волели да виде руске авионе овде. Ипак, већина ваздухопловаца се слаже са геслом „дајте нам било шта, само да је ново”.

Izvor: Vecernji list