Goran Kostić - Kosta: intervju
Najjužniji bend u državi

"XZabava", br. 3; dec.1996.- jan. 1997.
piše: Vladimir Stakić

Na hrvatskom se kaže "studeni", na srpskom "novembar", a u počivšem jugoslovenskom jeziku (u međunacionalnoj komunikaciji) korišćen je izraz "jedanaesti m(j)esec". Studeni Studeni su bili zagrebački bend za koji je zaista važilo ono što piše u prvoj rečenici gornjeg podnaslova. Novembar je donedavno bio ovdašnji pandan Studenima, ne samo zato što je ključni (ovde intervjuisani) čovek u oba benda isti. Objavljivanjem sjajnog, prštećeg, dinamičnog, energičnog i hitičnog Bluesa južne pruge, niška postava prevazilazi krajnji domet svog "pretka" i stiče pravo na status značajnog benda ovdašnje scene. Što bi mogli da izgube tek nekim čudom (?!), odnosno uvođenjem državnih dozvola za sviranje rock'n'rolla, koje bi se delile samo članovima onog drugog (letnjeg) meseca. U kom slučaju bi umesto konzumnih jaja mogao da poleti istruleli kupus. Odlično je rodio devedeset šeste, ima ga za bacanje. A kilo košta kao jedno jaje. Što sve, dakako, nema nikakve veze s Novembrom. Ali ima sa okolnostima u kojima je ovaj razgovor vođen i pretvaran u tekst na hartiji.

NOVEMBAR
Blues južne pruge

Danas psi spavaju na suncu
vrućinom umrtvljeni
znoj se na dlanu hvata kao krv
mi smo usporeni

Putujem južnom prugom
izlizanom od ljubavi
dajem duši vreme
da telo zaboravi

Putujem putujem polako
vreme na jugu ne znači ništa
čudno je nebo južne Srbije

XZ: U jednom intervjuu posle izlaska prvog albuma rekao si da ovde čovek u rock'n'rollu, ako hoće da posao bude urađen kako treba, mora sam sve da radi - da nabavi pare za snimanje, da sam sebi bude izdavač... a evo, "Blues južne pruge" ti objavljuje B92?!

Kosta: Ne sećam se da sam to rekao, ali to jeste istina. U ovoj zemlji nema više od dva-tri ozbiljna izdavača, a ja sam oduvek smatrao da je B92 najozbiljniji. I sad je u jednom trenutku bilo kritićno, pa sam, u trenucima panike, otišao kod njih, ispalo je da su zainteresovani da nas objave i eto, tako se to desilo. Da nije ispalo ovako, stvarno bi bilo teško, ne bi mogli ni studio platit'.

Koliko si ti zadovoljan prvim albumom? Mislim i na reakcije i na tvoj utisak kad ga danas čuješ?

Još uvek mi zvuči interesantno i sad kad na koncertima sviramo pomešano te pesme i ove nove, taj spoj je prilično logičan. Nema nekih odstupanja. U vreme kad je Deguello pravljen bila je teška situacija, tako da se izlaženje razvlačilo jedno dve-dve i po godine i kad se napokon pojavio izgledalo je da je to moglo i bolje da se napravi. U tom trenutku to i jeste bilo tačno, ali je za taj album vec bilo kasno. Bilo je vreme da se snima novi. Zarade nije bilo, niti se na to išlo, najvažnije je bilo da izađe. Mada, da smo znali da će reakcije biti takve kakve su bile, možda bi malo drugačije razmišljali. Ali... te godine kad je nama izašao prvi album pojavile su se samo Boye i, mislim, prve Babe. Tad je i to bilo čudo. Ti nisi mogao ni prodati 500 ili 1000 diskova kad maltene nije bilo toliko playera kod Ijudi koji su slušali takvu muziku. Danas je sve to puno lakše napraviti.

Grupa je i nastala u najgorem trenutku.

Jeste, početkom '91, kad sam došao u Niš. Jedini punk-core koncert održan do tad u drugom najvećem gradu u Srbiji desio se još '84, kad su svirale Tožibabe. Onda sam ja napravio tri koncerta - Partibrejkersa sa Kaznom za uši, KBO i Obojenog programa. Dakle, Nis je do tada bio tipičan ovdašnji grad u kom se ništa nije događalo. U međuvremenu su se razne stvari izdešavale, počelo se svirati i po manjim mestima i sad je opšta situacija što se ove muzike tiče mnogo bolja.

U poslednje vreme je stvorena neka vrsta neformalne koalicije izmeđuAtheistRapa, Goblina, Džukela i Novembra. Šta vas u stvari povezuje, pošto se žanrovski ipak razlikujete?

Svi volimo da radimo istu stvar, slično mislimo, dobro se zabavljamo zajedno, ali nije sve krenulo preko muzike, nego slučajnim kontaktima. Provalili smo se kao drugari, kao Ijudi... a sad imamo i planove da nesto zajedno uradimo. Videćemo šta će od toga biti.

Ti radis na Radio Nisu?

Da, kao honorarni muzički saradnik i nadam se da ću dobiti stalni radni odnos, da si rešim to životno pitanje. Mislim da bi i da mogu da živim samo od svirke imao dovoljno vremena da radim nešto drugo Nema tu toliko obaveza da ne moglo da se stigne. A i odgovara mi zbog radnog vremena Radim od 5 do 9 ujutru, s pauzama od 6 do 6,20 i od 7 do 8, tako da sam u devet već gotov. Poenta je u tome da ne bi mogao da radim neki drugi posao. Ne možeš raditi u smeni od 6 do 2 i posle ići na probe a vikendom na koncerte. To stvarno ne ide. A ja slobodno vreme inače koristim samo za razmišljanje o tome šta ću sutra uraditi u vezi s bendom i muzikom. I kad se šetam s detetom često mi misli odlutaju na tu stranu.

Jesi li nekad razmišljao o tome koliko ti je raspad one zemlje zajebao karijeru? Studeni Studeni su pred najveće sranje bili korak do proboja...

Pa jeste... imali smo najavljen prvi album, ja sam razgovarao s Kojom o tome da nam bude producent, Zerkman i Kuzma su rekli da će nam svirati bass-sekciju na ploči, cela ekipa je bila okupljena i to je trebalo da bude jako dobar proizvod. Snimanje je bilo zakazano za sledeći mesec, čak je "Search & Enjoy" kao izdavač trebalo da plati studio... I onda je pukla frka. Ali mi tada nismo imali svest o sebi samima. Nismo znali ni ko smo ni šta smo ni koliko vredi to što radimo. U ono vreme se nije svirala takva muzika, tako da smo mi bili jedan mali eksperiment koji su ljudi sa svih strana bivše Jugoslavije voleli da čuju. A mi smo se baš dobro zabavljali. S tim da smo imali i dobre savetnike. Ja sam sa Antom Čikarom (rock novinar iz Zagreba, suvlasnik S&A u prvoj fazi - op. V.S.) jako lepo sarađivao. On mi je donosio ploče i onda smo po ceo dan pili pivo i teoretisali o tome šta je kako i šta kako treba. Sad sam u "Hrvatskoj rock enciklopediji" pročitao da su Studeni bili jedan od najperspektivnijih bendova krajem osamdesetih u Hrvatskoj. To možda i jeste bilo tako, ali ja o tome pojma nisam imao.

Još uvek svirate neke od tih pesama ?

Da, one s kojima smo i započeli kao Novembar.A započeli smo zato što neki Ijudi iz benda koji su tada svirali nisu poznavali tu muziku koju sam ranije pravio, a kamoli nesto šire. I onda sam morao da im pokažem kako želim da to zvuci. Onda smo počeli da sviramo par stvari od tog starog rnaterijala i tako smo ih razradili kao da smo ih mi i napravili. Onda smo to i stavili na ploču, ne zato sto nismo imali šta vec zato što je tako ispalo. l dan-danas nam je drago da sviramo te stvari. A i masa Ijudi po Srbiji zna te stvari i vidim do im je drago da ih čuju.

Malopre si rekao da si nekad s prijateljima teoretski razradivao sta i kako bi trebalo svirati. Da li i sad to radiš?

Mislim da je očigledno da sviramo muziku koja nam se sviđa, na način koji nam se sviđa. Jednako kao što oko koncerata ne razmišljamo šta ćemo obući i kako ćemo se ponašati. Jednostavno se trudimo da uživamo u tome što sviramo i da to prenesemo na publiku. Mislim da je to jedna od ključnih stvari koje sam naučio od nekih bendova koje sam volio u životu i koje sam video na bini, bilo uživo ili na videu. Kad pogledaš neke od ključnih američkih bendova ranih osamdesetih - Meat Puppets, Husker Du, Black Flag - nije ti ključni faktor vizuelan... ključna je muzika, to što čuješ i što osetiš ili ne osetiš. Danas dosta publike voli da vidi. Možda nekad čak više voli da vidi nego da čuje. Sad mene to ne zbinjuje previše. Svaki bend ima svoju publiku, ljude koje zanima. Zadovoljan sam što imamo ovoliko publike koliko imamo, možda će nekad biti i bolje. Mislim da sam napravio par grešaka u životu što se tiče pravljenja pesama. Na momente nisam to što je ispadalo baš 100% hteo. Ovaj album je možda više ono što sam želeo nego prvi... a imam već i jasnu sliku šta bi trebalo u načinu svirke i pristupu muzici napraviti na trećem, pa da budem potpuno zadovoljan.

'Ajde na kraju i o spotovima nešto da kažemo. To je sad veoma moderno, a vi ih niste bas puno radili. Zbog para ili...

Jesmo dva. Delom zbog para, ali više zato što se nismo previše trudili. Spot je nama apsolutno nebitna stvar. Moraš da ga uradis da bi prodao to što si napravio... a opet, toliko me mrzi da radim stvari koje nisu direktno vezane za sviranje. l ranije sam bio svestan da se to mora, ali nije imao ko da me tera. Sad me tera Drobac (Ivica iz Aranđelovca - menadžer Novembra, op. V.S.), tera me "devedesetdvojka"... ali me jako mrzi da ne sviram a pojavljujem se tu nešto... pa nisam ja glumac. Mislim, glumiću kad me nateraju, ali nerado.

Vladimir Stakić