Devojke i momci slomljenog srca
Beg od Amorove strele
Mladi sve češće izbegavaju emotivna vezivanja, primećuje primarijus doktor Ljiljana Dimitrijević

Za mlade ljude koji imaju problem obraćanje lekarima nije nimalo lak i jednostavan korak. Primarijus dr Ljiljana Dimitrijević, neuropsihijatar, kaže da je u takvim situacijama njima najpotrebniji neutralan sagovornik. Da to nije roditelj, brat, drug, već neko ko sa tom osobom nije u prisnom emotivnom odnosu. Ona studentsku populaciju označava kao inteligentniji sloj društva. To su samosvesne ličnosti, po pravilu dobro informisane, i na neki način se razlikuju od ostalih pacijenata. Ali i među njima postoje ogromne zablude i predrasude. Međutim, kada jednom odluče da zatraže stručnu pomoć, bivaju rešeni na saradnju.

• Kako izgleda taj prvi, često odlučujući, susret između pacijenata i lekara i ko sve može da se leči na ovom mestu?

- Na Studentskoj poliklinici, što je manje poznato, od 1988. godine radi Odeljenje za mentalno zdravlje koje se bavi studentima i njihovim problemima. Mogu da nam se obrate svi visokoškolci, kako sa državnog, tako i sa privatnih univerziteta. Jedino što im je potrebno jeste uput lekara opšte prakse. Reč je o savetovalištu, ali bavimo se i ambulantnim lečenjem. Prvi susret sa pacijentima može da bude stresan, kako za njih, tako i za nas. Oni se često stavljaju u našu ulogu i ocenjuju psihijatra. Bitno je da se u tom prvom momentu uspostavi odnos poverenja.

• S kojim krizama su mladi najčešće suočeni. Da li je tačno da se socijalni problemi sve više javljaju kao uzrok njihovih psihičkih smetnji?

- Možemo da primetimo da se problemi u društvu reflektuju na njihovo psihičko stanje. Porodični konflikti, kontakti sa drugim ljudima, seksualni problemi. Imaju sklonost i ka preispitivanju sopstvenih uloga - ko sam ja. Za studente iz unutrašnjosti česte su adaptacione krize. Teško im je da se naviknu na surovost velegrada kakav je Beograd. Doživljavaju ga kao sebičan grad. Mesto gde možeš da padneš, da se sapleteš, a da te niko ne pogleda. Ali, ta distanca koju naprave od roditelja može biti od koristi za njih. Studenti iz Beograda se, pak, do kasnih godina ne odvajaju od porodica, na taj način blokirana im je mogućnost osamostaljivanja. Zaista postoji širok spektar problema sa kojima se oni suočavaju - od potpunog gubitka kompasa za realnost, pa do pesimizma, do toga da su previše ukorenjeni u svojoj realnosti.

• Teret amorove strele i „slomljenog srca” nekada je bio najveći sa kojim su se susretali. Kako sada razmišljaju o vezivanju?

- Nažalost, oni više nemaju iluzije o ljubavi, ne ulaze u praktična iskustva. Ne žele da se zaljubljuju, da se vezuju za suprotni pol. Planirano odustaju od toga kako ne bi patili. Plaše se da će to da bude još tragičnija pozicija za njih. Izgubili su sve predstave o ljubavi, oko njih je sve surovo, realno, haotično. Taj teret je prevelik.

• Kako terapija može da pomogne? Plaše li se studenti odlaska kod lekara?
- Psihijatar svojim znanjem može da im olakša da prepoznaju sebe, ali ne utiče na dalji tok njihovog ponašanja. Lečenje traži dosta strpljenja, volje, ono zahteva kontinuitet. I porodice u Srbiji su tradicionalne. Ima slučajeva da mladi strahuju da dođu kod psihijatra, a to pravdaju rečima kako ne žele da im to bude mrlja u daljem profesionalnom životu.
Aleksandra Marković

Izvor: Politika