Видео сам ја и слике муслиманиких дечака и очева у униформама са српским главама па се не потресаш!
Немој смарати са тим снимком. Већ смо се испричали. Ајмо нешто ново.

У међувремену, Сарајево није интересовала „судбина Сребренице“, каже уредник холандског радија Џејмс Клипхуис, „осим као врхунски пример незаинтересованости западног света за судбину босанских муслимана“. Изјава укључена у сведочење команданта снага УН у Босни, Филипа Мориона пред Хашким трибуналом у фебруару 2004 гласи: „Циљ босанског председништва од самог почетка био је изазивање интервенције међународних снага у сопствену корист и то је био један од разлога њихове несклоности да се укључе у преговоре“.

Ово се највише односи на Алију Изетбеговића, чију је умешаност у ратне злочине истраживао Хашки трибунал (а што је обелодањено тек након његове смрти 2003) – иначе припадника нацистичке Ханџар СС дивизије током Другог светског рата, одговорне за покоље над Србима и етничким мањинама у Југославији. Он је и аутор „Исламске декларације“ у којој је тврдио: „Најкраћа дефиниција исламског поретка одређује тај поредак као јединство вере и закона, васпитања и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе... муслимани, генерално, не постоје као индивидуе... Не може бити мира нити суживота између 'исламске вере' и неисламских друштвених и политичких институција.“
У складу са Изетбеговићевим крајњим циљем, пише балканолог из Мичигена Карл Савић, „вођство босанских муслимана покренуло је пропаганду, режију масакра и убијања муслиманских цивила не би ли побрало симпатије, а коришћени су цивилни таоци и 'људски штитови за ширење жртвене пропаганде.“ На пример, масакр у реду за хлеб 1992., грантирање пијаце Маркале 1994.  и 1995. имали су за последицу најпре економске санкције, а затим и бомбардовање од стране САД – и то упркос насловима у европској штампи, попут оног из лондонског Сандеј тајмса „Срби нису криви за масакр, експерти УН упозоравају да је граната бошњачка“
Нашироко цитирани званични холандски извештај из 2002 потврђује да је била коришћена управо та тактика. У извештају Би-Би-Сија исте године, холандска влада „приписује део кривице самим босанским муслиманима, истичући да је босанска армија провоцирала нападе“.
Сребренички муслимани су „опустошили и опљачкали околна српска села“, наставља Клипхуис, „уз убиства и сакаћења становника, који су често били превише слаби да би пружили отпор“. Затим су српска села спаљена. „Након учешћа у убиству 2000 Срба, Орић је побегао из Сребренице непосредно пре него је град напала армија босанских Срба.“
Срби су евакуисали жене, децу и старце а тек након тога су мушкарци побијени, а да претходно нису раздвојени цивили од ратних заробљеника; и тако је почињен сребренички масакр, и то Срби признају.
У сваком случају, третманом Сребренице као случаја „геноцида“, суд у Хагу је проширио правну дефиницију овог појма те сада не само што се 7000 тела квалификује на тај начин (независно од тога колико је било наоружаних бораца међу страдалима) и не само да геноцидна намера није била потребна, него чак међу жртвама није неопходно да се нађу жене – као пол способан за рађање – нити потомство конкретне етничке групе. Како се закључује у извештају Би-Би-Сија, „сада је ту дефиницијумогуће применити и на сукобе у малим заједницама, где се локална зверства могу означити као геноцид“.
Такође, холандски извештај из 2002. указује на то да нема доказа „који упућују на умешаност српских власти из Београда“, док се одговорност превасходно приписује Ратку Младићу.
И то нас враћа на суђење Милошевићу. Као у некој Молијеровој фарси, само неколико месеци након напада муслиманских киднапера на Сједињене Државе (од којих су неки ратовали у Босни), почео је процес против Милошевића у Холандији, данас држави у којој уметнике и чланове парламента убијају зато што користе слободу говора (на пример, Тео Ван Гог, Герт Вилдерс, Ајан Хирси Али) истоверници оних у чије име се суди Милошевићу.
Ако се ико чуди због чега нам то наши медији 364 дана у години не говоре ни речи о овом „Нирнбергу два“ – сасвим случајно предмету подсмеха правних експерата (заменик тужиоца Џефри Најс морао је да укори извештаче који критикују наступ и танке доказе тужилаштва), довољно је подсетити се историје овог процеса.