Да, ал' с тим што како је рат продужавао, тако је и четничка борба, након почетне еуфорија, спласнула.

То су Партизани знали да искористе. Привлачили су народ на своју страну, растао им је број, а Четницима није преостало ништа друго већ да пред крај рата отворено помогну Немцима у борби против Титове војске.

У Црној Гори су Четници од почетка окупације, па до предаје Рима били у добрим односима с Италијанима, од којих су добијали оружје да се гањају с Партизанима.

da a te komunjare su streljale svakoga koji je imao vise od komsije i oduzimali su ljudima imovinu losih ljudi ima svuda e to sto nas narod misli da ako je neko doktor a neko diler droge da je automatski ovaj diler droge los covek dok je doktor dobar to je cista glupost!!!

psihopate ima svuda i psihopata kad oseti da moze da radi sta hoce a u ovom slucaju je ovo bio rat on sei pronadje stranu i ide u svoj pokolj pa pogledaj te samo koliko seriskih ubica postoje u demokratskim drzavama i onda nek samo neko zamisli sta bi bilo da taj seriski ubica se nadje u jednoj drzavi u kojoj vlada ratno stanje i sto je najbolje po njega gradjanski rat!!!!

mi u srbiji stalno pricamo o mladicu a mene licno boli kurac za mladica ali me i te kako zanima ko je peko decu i kuvao u loncima a ja jos ni jednog takvog nevido da je osudjen niti u hagu niti bilo gde a toga je bilo i tokom 2 svetskog rata i u ovom zadnjem ratu sto znaci da takve ljude srecemo svakoga dana!

Па,брате Србине,шта је требало да раде кад су Немци донели одредбу о стрељању  100 Срба за 1 убијеног Немца??? Вероватно је по теби и комунистичкој пропаганди требало кренути у акцију,да што више Срба изгине!
Што се тиче Италијана,могу рећи само ово-да њих није било у крајевима под НДХ,вероватно би јако мало Срба преживело! Исти ти Италијани су помагали Србима да се склоне од усташа,па ако је то за тебе издаја,онда немам речи!
А то о привлачењу народа у своје редове је више него смешно! Никад партизани не би победили,да нису Совјети први ушли у Србију!На територији саме Србије није било ни 10 посто активних комунистичких јединица до прве половине 1944. године!Но,нећу више о овоме,види се да си учио оно што ти је сервирано!

Ne volim nikakve podele medju ljudima, osim onih koje su odraz kvaliteta coveka 

Jbga cetnici su u zadnjem trenutku izgubili podrsku zapada  Za mene su cetnici i komunisti/partizani jedno te isto, samo zapakovano na drugi nacin . Jest' da su nasi ziveli pod Titom do jaja, ali to jednostavno nije bilo odrzivo stanje ...

40 god smo ziveli na racun zapada, valjda je kucnuo cas da se racuni svedu ...

Znao sam da ce da dodje do ovoga al ajde...

Crveni teror

Po samoj prirodi svog posla Ozna, odnosno i kasnije Udba, je bila represivni organ vlasti. U obracunu sa drzavnim neprijateljima, cesto iza rata, ova politicka policija se koristila i naoruzanim jedinicima milicije i Knoja (Korpus narodne odbrane) koji je postojao sve do 1953. godine. Do te godine pripadnici jugoslovenske tajne i politicke policije nosili su uniforme i imali vojne cinove, sto znaci da su zapravo i bili vojna formacija. Sam Knoj su cinile jedinice za ciscenje terena od pripadnika tzv. kontrarevolucionarnih snaga. U narodu, taj krvavi posao je jos nazvan �crveni teror�. Komunisti su tu vrstu odmazde nad svojim ideoloskim protivnicima zapoceli jos januara 1942. godine u Crnoj Gori. Tada je izdata naredba: �Isterati gubu iz torine!� Nju je na Durmitoru potpisao licno Milovan Djilas. Sam Djilas je u Crnoj Gori okrivljen, vise puta od gradjana, da je likvidirao oko 600 Crnogoraca. To je Djido u novinama pocetkom devedesetih javno demantovao. Beogradski profesor dr Aleksandar Draskovic, dobar poznavalac prilika u Crnoj Gori, tvrdi da je u to vreme, umesto Djida, za likvidatora antikomunista bio zaduzen Ivan Milutinovic-Milutin. Njegov pretpostavljeni je bio Mosa Pijade. Odluku o odmazdi i teroru nad ljudima koji nisu podrzavali NOP, doneo je, kaze dr Draskovic, licno Tito 7. decembra 1941. To se dogodilo u selu Drenovi kod Prijepolja, na sastanku najuzeg vodjstva KPJ i NOB-a, u sklopu razmatranja tzv. druge faze revolucije u Jugoslaviji. Josip Broz je tada savetovao Milovanu Djilasu da strelja svakog, pa makar i clana Pokrajinskog komiteta, ako se koleba ili pokazuje nedostatak discipline. Tito je imao obicaj da izdaje naredjenja o smrtnoj kazni, ali bez potpisa. Svojerucno je potpisivao samo pomilovanja. Tragove smrti ostavljao je drugima. Crnogorci pamte Djilasova �pasja groblja� koja su bila, zapravo, stratista i mnogih neduznih ljudi. I danas postoje uspomene na Sakovicke jame, bunare i krecane kod Savnika, Jaruge kod Zabljaka, Kunovo prisoje kod Cetinja i kanjon Komarice. Za cetrdeset devet dana vladavine Mose Pijade u Kolasinu, u zimu 1942. godine, ubijeno je 373 ljudi. Niko vatrenim oruzjem. U �Knjizi zlocina�, koju je sastavio Branko Glogovac, upisana su stradanja zitelja Beranskog sreza. Na posebnoj listi smrti, vidi se da je u selu Polica, na primer, likvidirano 200 dusa, u Sekularu � 100, Bucu � 68, Budimlju � 48. Porodica Zirojevica iz sela Brajevici pamti Veliku srijedu, odnosno 4. april 1942. godine kao dan kada je tzv. Udarni bataljon NOVJ, po kratkom postupku, usmrtio dvanaestoro ljudi. Medju njima i sedam Zirojevica. Kada je streljanje izvrseno komandant bataljona je naredio: �Pjesma nad bandom!� i vojnici su zapevali: �Nasa borba zahtijeva...�

Vojvodjanski istoricari, na primer, tvrde da su partizanske jedinice, po naredjenju Josipa Rukavine, komandanta Vojne oblasti za Backu i Baranju, prilikom ulaska u Novi Sad 23. oktobra 1944. godine, uhapsile i streljale grupu vidjenijih Srba i Madjara u Rajinoj sumi. Zivi svedoci iz Subotice tvrde da je Ozna u ovom gradu likvidirala oko 300 �Njilasa�, madjarskih fasista i njihovih simpatizera. Mnogi Valjevcani se secaju da je nova vlast vrsila odmazdu u gradu i po selima nad nepodobnim stanovnistvom od oktobra 1944. do maja 1945. godine. Stratista su bila na brdu Krusik, ispod kasarne V puka i u zvekarama, odnosno sibljacima. Ovim masakrom, u kome je stradalo vise od hiljadu ljudi, rukovodila je Ozna, odnosno njen major Dragan Djuric, a sprovodio je Knoj. Svedok Slaven Radovanovic u svom letopisu je zapisao imena i nekih egzekutora: brace Dudic, Stanka Paunovica, Obrada Jovanovica, Bore Vujica i Mice Jeremica. Njegova knjiga �Grgur Icanovic� je zbog svedocenja o ovom masakru Srba dugo bila zabranjena u Valjevu, a pisac Slaven Radovanovic izlozen progonu od strane Udbe. Penzioner Slavko Tomasevic, koji je u poratnim godinama radio kao grobar u Cacku, seca se, da je dok je opsluzivao Oznu, svojim rukama zatrpao najmanje 150 ljudi. Tomasevic tvrdi da je likvidacijama rukovodio Ratko Drazevic, sef Ozne u Cacku, koji je svakog dana Slobodanu Penezicu � Krcunu slao izvestaje o streljanjima i liste o uhapsenim Srbima. Samog Krcuna pripadnici nacionalnih snaga okrivljuju za smrt Andrije Mirkovica, ratnog predsednika opstine u Uzicu, Tihomira Ljubojevica, sefa policije, i nekog Tomovica, kao i rukovodilaca Zeleznicke stanice i Zeleznicke radionice. Narod pamti da je porodica Penezic pokusavala da zastiti Mirkovica, ali je on stradao jer mu je zet bio folksdojcer. Goran Lazovic, publicista iz uzickog kraja, na osnovu svedocenja Vidana Micica, tvrdi da su i Krcun i Rankovic organizovali streljanje starog komuniste Zivojina Pavlovica, poznatog po nadimku Zika Zdrebe. Pre likvidacije, Pavlovica su saslusavali i pendrekom tukli Petar Stambolic, Vladimir Dedijer, Slobodan Penezic i Aleksandar Rankovic. Streljacki vod mu je pucao u srce, dok je vecini drugih izdajnika pucano u potiljak. Titu je samo javljeno da je �... posao obavljen...� Vidan Micic, partizanski likvidator, seca se da je pod komandom Krcuna Penezica i Petra Stambolica, u Uzicu usmrtio cak cetiri stotine ljudi. Nisu svi poginuli od metka, neke je ovaj egzekutor ubijao i maljem. Cetnici su u Uzicu i okolini, usmrtili 903 osobe, dok su zarobljenog Krcunovog rodjenog brata Dragana, predali Nemcima da ga streljaju. Povlaceci se iz Uzicke republike, Slobodan Penezic je obecao svim palim partizanima da ce ih osvetiti!

Za Krusevac, kazu stari Carapani, da je bio posle oslobodjenja 14. oktobra 1944. grad sa najvise zatvora u Srbiji. Pripadnici cetnika Dragutina Keserovica, ali i mnogi sumnjivi gradjani bili su zatoceni u Realnoj gimnaziji, Starom zatvoru, Nacelstvu, Kaznenom domu, kuci inzinjera Z. Cvetkovica, podrumu Zivanovica i Negulicevoj kuci. Partizani su streljali 1.200 ljudi kao domace izdajnike. Tu likvidaciju izvrsila je I jugoslovenska brigada, koju je vodio Marko Mesic, brat Stipe Mesica, Hrvata koji je, kako sam kaze, 1991. godine srusio SFRJ. Marko je u Krusevcu imao i jednu ulicu, doduse, sa pogresnim imenom: Ulica Mirka Mesica. Pored njega, u ovom teroru ucestvovali su i clanovi Prekog suda, tajne policije, Knoja, oficiri Milan Lukovic, Rasa Lepenac, Desimir Milosavljevic, Vlada Bajcevic i Miodrag Tripkovic � Madza. Covek koji je istrazivao ta streljanja, vrsena u koritu Zapadne Morave, pod Bagdalom, Garskom potoku, u Slobodistu, Globoderu i srpskim zupama, Branislav Markovic, procenjuje da je crveni teror u Krusevcu odneo vise od 5.000 srpskih dusa.

�Najvece stratiste u Pozarevcu nalazilo se na starom Petrovackom putu, mada su egzekucije vrsene i u koritu Velike Morave i u selu Smoljinac. Streljanja su vrsena, uglavnom, nocu. Mnogi gradjani su stradali i u zgradi Ozne, koja se nalazila u danasnjoj Nemanjinoj ulici. Za veci broj Pozarevljana se, ni dan danas, ne zna kako su zavrsili zivot. Bozidara Nikolica su nocu odveli islednici Ozne i vise ga niko nije video. Ni grob mu se ne zna, zna se samo da ga je izdala devojka. Sve pridosle Knoj je streljao po kratkom postupku. Majke mobilisanih i hapsenih mladica su prosto opsedale zgradu Ozne, ali ih cak ni Ludi Mane nije mogao oterati. Ovaj Mane se u Pozarevcu proslavio tako sto je u Ozni mnogima lomio kosti, jer nisu hteli da priznaju kome su za vreme rata bili jataci. Od Oznine ruke stradali su divni ljudi Zivojin Mladenovic-Kapetance i profesor Igor Venstajn. Njemu je licno presudio Sima Karovic... Ozna je, posebno u pozarevackom kraju, vrsila odmazde i nad srpskim vojnicima koji su bili u zarobljenistvu...� � zapisao je u svojim beleskama novinar Rade Roncevic. U seriji napisa o tim srpskim stratistima, punim dramaticnih svedocanstava, kragujevacki list �Pogledi� je tokom 1991. godine, objavio podatke da je toj partizanskoj i komunistickoj odmazdi, na primer, u Cacku stradalo 1.500, u Pozarevcu likvidirano 2.800 ljudi, u Uzicu 3.000, u Arandjelovcu 3.600, u Nisu, cak 12.000 Srba. Bilo je to, doduse, u vreme kada se u Srbiji tragalo za dokazima komunisticke odmazde nad srpskim narodom i kada se vise verovalo pukim kazivanjima ljudi, nego istorijskim dokumentima i dokazima, kakvih je, bilo i danas ima, vrlo malo. Prema nepotpunim, ali i nedovoljno proverenim podacima autora i sagovornika kragujevackog lista �Pogledi�, Oznin teror je u Srbiji odneo 50.000 zivota.

�... Mi nismo dosli u Oznu, odnosno Udbu da hapsimo i terorisemo narod, vec da pomognemo ljudima da ne budu pogresno osudjeni, da ih ne pogodi � mac revolucije. Postojali su, medjutim, u Ozni i Udbi ljudi koji su se svetili, pa je zato u nasoj sluzbi i bilo katastrofalnih gresaka. Prve greske koje smo pocinili, desile su se onda kada smo, na primer, sve ljude koji su sluzili u aparatu Milana Nedica na odrzavanju javnog reda i mira u okupiranoj Srbiji, proglasili neprijateljima, i naroda, i Partije, i revolucije. Nedicevska uniforma bila je dovoljan dokaz da takve ljude treba likvidirati. Zbog toga je hiljade nevinih Srba otislo pod zemlju. Stradali su naivni zandari, cinovnici, ljudi koji nikome zla nisu naneli. Nije stradao onaj ko se sklonio i sacekao da pocne da deluje pravna drzava, pa se uz pomoc advokata branio na sudu. Nekadasnji nacelnik Specijalne policije u Beogradu, Milivoje Jovanovic, koji je bio i predsednik Komisije za kategorizaciju zarobljenika na Banjici, niti je streljan, niti je ostro kaznjen. Odlezao je svoju robiju i postao obican gradjanin. Umro je kao penzioner nove Jugoslavije...� � priznao mi je jednom prilikom Milan Tresnjic, stari �oznas� i �udbovac�.

Crveni teror je, trajao sve do 25. decembra 1944. godine, kada je po naredjenju Slobodana Penezica Krcuna i ukinut. Ta naredba je glasila: �Nema ubijanja protivnika bez sudjenja!� Koliko je u tom teroru ljudi stradalo, niko tacno ne zna, pa su i brojke koje su se pojavljivale u novinama proizvoljne. To mi je potvrdio dr Obren Djordjevic, nekadasnji inspektor Udbe i nacelnik SDB Srbije. Ima svedoka koji tvrde da su oslobodioci Beograda ubili oko sedam hiljada ljudi osumnjicenih za saradnju sa okupatorima i domacim izdajnicima. Dr Djordjevic, medjutim, precizira da je obicno u svakom oslobodjenom mestu, Ozna likvidirala po desetak mestana radi osvete izdajnicima, ali i radi opomene stanovnistvu. Praksa je, medjutim, bila drugacija. Bez suda i na licu mesta jugoslovenska tajna policija i armija likvidirale su, ne samo pripadnike nacionalnih snaga, razne odmetnike, pa i kriminalce, vec i imucne i ugledne gradjane i seljake. Za to je bila dovoljna samo sumnja, da su to ljudi koji ideoloski nisu prihvatali novu komunisticku vlast i nisu podrzavali njene masovne akcije. Crveni teror je danas tesko dokazati, jer o njemu nema pisanih tragova, ali jos ima svedoka te drzavne odmazde, koja je, po slobodnim procenama ugrozila zivote, najmanje 100.000 ljudi u Jugoslaviji. Ima ljudi, poput Bate Tomasevica, koji danas o tome javno govore:

�... Nikad necu zaboraviti kako smo Raka Mugosa i ja uletali u razne kuce u potrazi za neprijateljima kao neki komandosi iz akcionih filmova. On je bio mali, zdepast, ali cudovisno snazan. Kad bi ramenom udario u neka vrata, ili bi provaljivao kroz njih ili bi ih sa sarki skidao. Onda bi ispalio rafal, nista nikoga ne pitajuci. Moj brat je zaklan od cetnika, a otac, majka i sestoro brace i sestra, svi smo bili u partizanima. U Beogradu sam se nasao u januaru 1945. sa Rakom Mugosom, koji je bio moj komandir i u Crnoj Gori. Beograd je jos bio pun neprijatelja, skrivenih po nekakvim rupama, i mi smo imali zadatak da ocistimo Beograd. Moram priznati da je streljanja uvek bilo kad se udje u neki grad. Nekakav spisak kako se ko drzao pod okupacijom su nam dostavili ilegalci iz tog grada. Na Cetinju je streljano 11, u Beogradu ne znam koliko... Ja sam bio prisutan kad je general Milan Nedic skocio kroz prozor zgrade Ozne na Obilicevom vencu u Beogradu. Vodio ga je jedan od kurira iz pratece cete. Sedeo je Nedic naizgled mirno u hodniku pored prozora i cekao na saslusanje. Medjutim, iskoristio je priliku kad je kurir izasao i skocio kroz prozor. Nedic je pao kroz svetlarnik dole. Nije bilo razloga da ga bilo ko gurne, baci, jer nije bilo ni lako proci kroz taj prolaz. Zato su mene spustili konopcem kroz taj svetlarnik da ga vezem i da ga podignem na cetvrti sprat. Jos je krkljao, jos je bio ziv dok sam ga opasivao uzetom.� Drzava Jugoslavija nikada javno nije progovorila o crvenom teroru, ali Srpska pravoslavna crkva i grupe gradjana, jesu. Svestenici cacanske crkve su u jesen 1993. godine na fudbalskom igralistu FK �Borac�, sluzili pomen stradalnicima u crvenom teroru, cije su kosti lezale tu na obali Morave. Mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije su novembra 1994. u Grahovu, odrzali parastos i polozili kamen temeljac za pravoslavni hram u spomen postradalima u odmazdi partizana nad 548 Srba, dvadeset drugog oktobra 1944. godine. Prezivelih sa streljanja i masovnih likvidacija ima. Tuzilastvu u Cacku, podneta je krivicna prijava protiv bivsih partizana Obrada Savkovica, Mijolka Todorovica-Plavog i Pantelije Vasovica za delo ratni zlocin protiv civilnog stanovnistva (cl. 142 KZ SFRJ). Tuzilastvo je tu prijavu, medjutim, odbacilo kao neosnovanu. U ime Demokratske stranke, dr Vladan Vasilijevic je jos 1990. godine, Tuzilastvu Srbije podneo zahtev za obnovu krivicnog postupka u svim slucajevima crvenog terora u Republici od 1944. do 1953. godine. Proces je vodjen protiv nekoliko desetina hiljada gradjana optuzenih za krivicna dela protiv naroda i drzave, izazivanja nacionalne, rasne i verske mrznje, nedopustene trgovine, spekulacije i privredne sabotaze. Republicko javno tuzilastvo Srbije je uzelo ovaj zahtev demokrata u razmatranje, ali do proleca 1995. godine nije o njemu donelo bilo kakvo resenje.

Малецка,четници и партизани никако не могу бити исто! Први су се борили за слободу,против окупатора,а други искључиво за власт! Да не говорим да су се први борили за монархију и јаку Србију у Југославији,а други за Коминтерну! То не значи да међу партизанима није било добрих људи,већ да су њихове вође биле лоше! Данашњом терминологијом речено,партизани су били паравојна формација!

Септембар месец 1941. најстрашнијег црвеног терора

    У септембру је црвени терор баш према сеоском становништву достигао врхунац, али су зато образовани владини оружани одреди и добровољци, заједно са жандармеријом, отпочели масовно истребљивање комунистичких бандита. Своје неуспехе према владиним органима они су светили на грађанима и сељацима, који нису пристали уз њих.     1. септембра комунисти су убили Владимира Тошића, претседника општине бачевићске. У исто време други црвени бандити убили су у Бошњану код варварина земљорадника Тимотија Јовановића, који је протестовао што спаљују општинску архиву. Тога дана су комунисти отворили пушчану паљбу на воз од Доње Мутнице у срезу параћинском и ранили три српска железничара.

   Овог истог дана комунистички бандити убили су у Радљеву жандармериског наредника Васу Купрешанина.

    2. септембра убијен је у Породину свештеник Сава Киркић. Убила га је банда чији је политички комесар био Сима Симић, студент медицине, иначе син једног милионера из Петровца на Млави.

    Ноћу између 2 и 3 септембра комунистичка банда упала је у кућу Анђела Сретковића у селу Речка, срез неготински, тукла њега, његову мајку и жену, тражећи новац. Када им је дао 10.000 динара, незадовољни испалили су му метак из револвера у уста.

     3. септембра комунистички разбојници бацили су 4 бомбе у стан Константина Шабељског, заменика државног тужиоца у Пожаревцу, и њега ранили врло тешко а његову жену Јелену лакше. Овога су дана комунисти извршили напад на воз код станице Шарбановац и ранили машиновођу и ложача.

     4. септембра одвела је једна комунистичка банда Светозара Рафајловића, деловођу општине Вукосавци у срезу орашком, и крај пута га убили, размрскавши му лобању. Потом су опљачкали са њега сат, новац и цокуле. Овога дана око сто комунистичких разбојника упало је у Свилајнац, и пошто су опљачкали државна надлештва и попалили архиве, извели су старог свештеника Павла Лукића, стрељали га на сред улице, његов леш бацили у блато и забранили становништву под претњом смртне казне да га сахране.

     Овог истог дана, већ у мрак, наоружана руља комуниста упала је у стан Бранка Милојковића, хемичара рудника Св. Варваре у Благојевом Камену код Кучева. Комунисти су наредили Милојковићу да пође са њима, пошто је осуђен на смрт. Супруга несрећног хемичара  узалуд је преклињала зликовце да јој не убијају мужа, и када су га повели пошла је са њим. У шуми, у тренутку када су разбојници дигли пушке да стрељају Милојковића, његова супруга га је заклонила својим телом. То ништа није сметало зверима да метцима изрешетају и мужа и жену и да их оставе ту у шуми. Када је у зору Дара Милојковић дошла к себи видела је да је сва у крви, која јој је лоптала из неколико рана. Њен муж је био одавно мртав. Са великим напорима рањеница се одвукла у рударску насеобину, одакле је под заштитом четника пренета за Београд.

   Опет овог истог дана, 4. септембра, банда Хинка Мајера, Хрвата, сачекала је скривена у жбуњу крај савске обале у Новоме Селу долазак брода ''Бошко Јездић'', који је пловио из Шапца за Београд. Када је брод пристао испали су из жбуња око двадесетак бандита наоружаних пушкама, предвођени Мајером, који је био у јахаћим чакширима и црвеној мајици и који је са упереним револверима упао у брод. Горе на обали била су три бандита са напереним митраљезом. Онда су комунистички разбојници истерали путнике, опљачкали брод, а робу коју нису могли да понесу бацили су у Саву.Исто тако су бацили у Саву и српску заставу коју су здерали са мотке. Бандити су одвели са брода једног финансијског чиновника и два жандарма, које су повели са собом и сигурно убили јер им се од тада сваки траг изгубио.

     У току ноћи између 4 и 5 септембра комунистичке банде напале су на једну железничку станицу и убили ресторатера на станици и његовог сина. Исте ноћи напали су и тешко ранили у главу Бранка Васића.

    5. септембар је донео неколико нових жртава. Тога дана седам комуниста упало је у стан Животе Стојковића, правника у Јагодини, изболи су га ножевима, а потом убили из пушке.Комунистичка руља која је била у току ноћи продрла у Раљу и демолирала станицу убила је у зору општинског деловођу Бранислава Мирковића, кмета Бранислава Андрћа, и његовог старог оца Благија Андрића. Овога дана у борби код рипањског тунела тешко је рањен један жандарм. Истога дана комунисти који су предводили учитељ Мика Жунић и његов сестрић, несвршени матурант, упали су у Рековцу у апотеку Душана Кољевића, везали га, извели на улицу и ту стрељали.

   6. септембра убили су комунисти Милоша Вилића, земљорадника из Крупаје код Жагубице.

   У ноћи између 6 и 7 септембра банда наоружаних комуниста извукла је Живорада Виторовића, земљорадника из Беле Реке у срезу златиборском, из куће одвела га у оближњи поток и ту измрцварило ножевима, а потом дотукла са неколико метака.

   7. септембра, после вишедневног мучења, и пошто су их натерали да сами себи ископају раку, стрљали су комунистички бандити, недалеко од села Витежева, Милана Голубовића, Драгомира Прокића и Луку Бршљина, земљораднике из Марковца. Истог дана комунисти су убили Светозара Николића, из Мачковца.

   Истога дана два комунистичка атентатора тешко су ранила на улици, пред хотелом ''Југославија'' у Краљеву жандармериског капетана Рајка Терзића и поручника Драгослава Милића.

    У ноћи између 7 и 8 септембра напали су комунисти на Андрејевац и ранили пољопривредног референта Александра Брузића и среског надничара Владимира Новицког. Исте ноћи убијен је Сима Кандић, земљорадник из Михајловца.

    Истог дана банда Хинка Мајера напала је из моторног чамца на брод '' Краљицу Марију'' код Ушћа на Сави. Жандарми су одбранили брод, али су комунисти ранили члана посаде Будимира Петровића и бродске куварице Јулку и Зорку Ћирић. Увече истог дана комунисти су убили 18-годишњег младића Новицу Живића у Забарима, срезу опленачком.

    9. септембра убили су комунисти у Бајиној Башти среског начелника Константина Константиновића, а у Прељини стрељали су земљорадника Радомира Шевардића и запалили две куће.

    Овога дана група наоружаних комуниста је продрла у стан учитељице Бојане Обренов у Великој Крушевици, срезу крушевачком. Зато што су чули да она зна да говори немачки мучили су је најсвирепије један сат и онда оставили сву у крви, тешко изранављену.

    11. септембра комунисти су у великом броју напали Гучу, ухватили и стрељали среског подначелника Радоја Хајдуковића, судију Николу Скрипског и земљорадника Ивана Савића.

     Овог истог дана одведен је од једне комунистичке банде са Уба у село Родљево и ту на зверски начин убијен Боривоје Богдановић, полицијски писар и резервни поручник.

     12. септембра комунисти су убили Радојицу Ђорговића, из Јадике, у срезу крушевачком, кога су раније били насилно одвели са собом у шуму, па им је побегао. Истога дана убили су и Пауна Локића из Лазнице код Жагубице.

     У ноћи између 12 и 13 септембра бандити су убили Милана Обрадовића из Реткоцера, среза јабланичког.

     13. септембра убијен је од комуниста код села Звечке Драган Николић, виши технички контролир Министарства пошта, телеграфа и телефона.

     14.септембра банда од 15 комунистичких разбојника дошла је у Дубоку, срез белички. Продрли су у кућу Обрена Милошевића, извукли га са собом, боли ножевима и најзад убили из пушака.

     15. септембра комунисти су убили Љубомира Бранковића, претседника општине села Плужине код Сврљига.

     Истог дана извршен је и најгнуснији злочин почињен за време целе акције комунистичких бандита. Једна банда црвених разбојника, која је дошла у село Блазнаву код Наталинаца, позвала је сељаке да пођу са њима. Како се нико није хтео да одазове они су повели са собом земљорадника Живана Недељковића. Овај се несрећни човек опирао и тражио да га пусте, јер он има жену и двоје деце о којима мора да се стара.

       - Да ли много волиш жену и децу? Питали су га комунистички разбојници.

       - То ми је једино што ми је Бог на свету дао, и због тога их неизмерно волим.

  На то су се бандити вратили са Живаном његовој кући и пред његовим очима заклали су му обоје мале деце и жену, а онда убили њега, како би овим језивим злочином задали страх сељацима.

     16. септембра црвени бандити обасули су пушчаном и митраљеском ватром воз који саобраћа између Прахова и Ниша, и то у близини станице Палилула, и убили возовођу Милосава Брашића.

    17. септембра комунистички разбојници упали су у Средњеву у срезу рамском и ухватили Војислава Стоиловића, свештеника. Ови зверови су свештеника привезели ногом за једно ауто са којим су почели да јуре путем од села до села све док тело мученика није било сво размрскано и изобличено.

   Овога истога дана комунистичка банда убила је Љубисава Костића, из Цршеви, зато што је овај обавестио власти да су одметници порушили један мост на томе путу.

    18. септембра комунисти су ухватили у Љубићу жамдармериске капларе Новицу Јовановића и Јефтимија Иветића, разоружали их, скинули са њих одело и цокуле и убили их. Овог дана дошли су комунистички бандити у село Претоке у срезу гружанском, ухватили су Драгослава Пантовића, бившег народног посланика, и његове синовце Милана и Будимира Пантовића, везали их и одвели и онда их заклали.

   19. септембра једна комунистичка тројка увукла се у Рачу и на сред улице убила је револверским метцима Боривоја Миладиновића из Сенаца среза лепеничког зато што је он јавно осуђивао злочиначку комунистичку акцију.

   У ноћи између 19 и 20 септембра банда од 50 комуниста упала је у село Турековац, у срезу лесковачком. Бандити су обили врата на општинској згради , полупали намештај, скинули су са зида слику Витешког Краља Александра, коју су кидали и газили. Спалили су општинску архиву и у ватру бацили Јеванђеље, а крст су савили и изгазили. На вратима општинске зграде исписали су: ''Живела Совјетска Русија, живео Стаљин, доле Дража Михаиловић''.

     20. септембра требао је да се одржи у Свилајнцу вашар. Под претњом смртне казне забранили су комунисти долазак сељацима у варош. Овога дана у подне једна избегличка породица Словенаца, у којој су били: отац, мати, син, дечко од 11 година и две ћерке, девојчице, једна од 14 а друга од 17 година, пошли су из Свилајнца пешке за Јагодину, јер је железнички саобраћај био прекинут. Чим су ове несретне избеглице изашли из вароши, комунисти који су били у заседи крај пута, отворили су на њих ватру и из пушака обе девојчице смртно ранили. Несрећни родитељи пренели су своју децу у агонији на рукама натраг у варош.

   Иста ова злочиначка банда ухватила је тога дана по подне у свилајначким виноградима Животу Стефановића и стрељала га. Саопштили су му пред погубљење да је осуђен на смрт зато што је мртво тело свештеника Павла Лукића, кога су они при једном ранијем упаду у варош убили, одвезао колима у Београд да се тамо сахрани.

    Овога истог дана један изаслани комунистички атентатор убио је усред Јагодине руског избеглицу Викентија Иванова.

    Опет овога дана упала је велика руља наоружаних комунистичких разбојника у Велико Градиште и отпочела је да пустоши по државним надлештвима, палећи архиве и уништавајући сав намештај. Када су упали у суд и почели да ломе намештај и да кидају акта судија Биљуков почео је да их моли да не упропашћују државну имовину. Бандити су га најгорим псовкама напали и убили.

     21. септембра једна комунистичка банда напала је на Мало Црниће у срезу пожаревачком и пошто су спалили општинску архиву бандити су одвели старог свештеника Панту Какојева, руског избеглицу, са ћерком Тамаром. Због злочина који су извршили над његовом ћерком стари свештеник је од узбуђења и ужаса умро. Иста ова банда одвела је и Константина Јанићевића, учитеља из Касиндола, и убила га успут.

     Нарочито је крвав и препун комунистичких злочина био дан 22. септембар, када су ови зликовци на свим странама земље убијали родољубе и најбоље сеоске домаћине.

    Тако су само у току овога дана комунистички разбојници извршили следећа зверства:

     Из Наталинаца су одвели и успут убили управника поште Божидара Пелина и лекара Ника Фертилија који је својим човекољубљем задужио цео тај крај у коме је сву сиротињу бесплатно лечио.

    Из села Жлна, у срезу заглавском, извели су општинског деловођу Миодрага Антића и убили га на један километар од последњих сеоских кућа.

    Код села Дражња у срезу грочанском убили су из заседе Станимира Лукића, старешину општинске страже.

    У селу Цоповићу, срезу космајски ухватили су Стојана Васића, довели га пред општину и ту стрељали, испаливши му три метка у леђа.

    У Рипњу  срез врачарски, напали су на кућу Живка Кузмановића. Како нису успели да развале врата пуцали су кроз њих и убили Живковог сина Љубомира Кузмановића младића од 17 година.

    У селу Винарци, срез лесковачки, пуцали су на кафеџију Аксентија Томића и ранили га на три места.

     Код Доњег Милановца напали су из засаде на групу четника и 8 њих убили а 5 ранили.

     24. септембра у борби против комунистичких бандита код Сопота погинуо је наредник Радивоје Кастратовић а тешко рањен каплар Душан Јанковић.

     Овога дана комунисти су убили на путу између Пожаревца и Петровца, Душана Ђорђевића, бившег претседника општине рашаначке.

     Овога дана су још комунисти убили из заседе и четовођу у орашком четничком одреду Живојина Павловића из Рабровца, као и Драгомира Радосављевића, земљорадника из Стојника.

     У ноћи између 25 и 26 септембра комунисти су убили на путу пред кафаном у селу Чукојевцу, срезу жичком, земљорадника Милоша Радаковића.

     27. септембра убијен је на путу Гружа-Пајсијевићи жандарм Реденко Минић. Бандити су му скинули српског двоглавог орла са шајкаче, изгазили га и ставили место њега црвену ружу.

    Али ко је овде издајица? Да ли онај који је верно вршио своју скромну, а тешку дужност у служби свога народа или они који газе и пљују српског белога Орла и кидају слику Краља Витеза, који продају интересе српског народа његовим највећим непријатељима?

    У ноћи између 27 и 28 септембра комунисти су убили у шуми Гложђак Лазара Спасојевића, земљорадника из Рушња у срезу врачарском.

    28 септембра, усред дана, убијен је на улици у Чачку, револверским метком, који му је комунистички атентатор испалио у главу, подначелник Франић.

    У ноћи између 28 и 29 септембра комунистичка банда упала је у кућу Милосава Ђорђевића угледног домаћина из села Чепура у срезу параћинском. Комунисти су почели да га муче да би им дао сав новац који има. Секли су му месо са тела ножем, преломили су му десну руку и када им је после страховитих мука дао 150.000 динара колико је имао, зликовци су га заклали, а његовог сина Живка смртно ранили.

    Крајем септембра у борбама са бандом злогласног учитеља Жунића-''Баџе'' погинуо је поднаредник из подофицирске школе Аца Марић родом из Врњачке Бање, док су бандити код манастира Каленића заробили наредника Ђуру Коњичанина са још два четника и после дугих мучења сву тројицу стрељали.

    Последњих дана септембра комунистички зверови, предвођених од злогласног Хинка Мајера, ''велетрговца'' из Загреба, ухватили су Веселина Петровића, претседника општине Дивци у срезу ваљевском, и уморили су га са најстрашнијим мукама. Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу.

    Ова иста Мајерова банда имала је свој штаб у септембру у селу Дупљаји. Када су владини одреди очистили ово село и тај крај од комунистичких разбојника нашли су у дворишту те куће 35 гробова у којима су плитко били покопани сељаци из тог краја које је Хинко Мајер са својим џелатима уморио најужаснијом смрћу, најчешће секући им комад по комад тела. Један од судија Мајеровог ''преког суда'' имао је обичај да сељаку изведеном пред овај скуп црвених зверова забије две каме, по једну са сваке стране у врат и онда да кроз смех пита своје остале другове:

                  - Да ли да га ослободимо?

izgleda da je moj pokojni deda bio komunisticki zlikovac,jos je i dobio partizansku spomenicu 41....sigurno je bio zlocinac

Не по мени није требало радити ништа. Није требало улазити у рат уопште, а кад смо већ једанпут испали толико глупи, онда смо макад могли послушати Љотића, али нисмо ни то урадили.



Ја сам говорио о Црној Гори, а не Далмацији. Знам да су Италијани много урадили за Србе у НДХ, а никог не треба да чуди зашто су у крајевима који су били под италијанском окупацијом у НДХ, Хрвати чинили велику већину у партизанским јединицама, а тамо где су Немци Хрвата није готово уопште било у Титовим снагама.

Ајде сад да разумем како баш због тога Четници нису хтели да нападају Италијане по Црној Гори, али они су тамо служили као продужена рука окупатора и то је чињеница. Италијани су их наоружавали, а ови су обављали посао за њих.

Не треба заборавити да су управо Италијани били ти који су помагали и Шиптаре, по Космету. Све што се радило, радило се из користи. Наравно, не спорим то да су многи пбични италијански војници били згрожени начином на који су Хрвати убијали Србе и да су на своју руку нешто предузимали како би их спасили, али понављма ти да је оно што је њихов војни врх радио увек било проузроковано чистим интересом. Четници су ту били само пиуни. Као што су Партизани били Совјетима, након што су ови упали у Источну Србију.



Да ли ми покушаваш рећи, како је онда Четницима растао број у току '44?

 Како су комунисти пресуђивали Србима

Познато је да су комунисти у периоду од 1941-до1945, па и после рата,доносили пресуде од којих се и дан данас згражавају многи,
довољно је било да комшија комшију пријави тадашњој ОЗНИ,и овај би без ваљаних доказа завршио са метком у потиљак, а да не говоримо о припадницима Равногорског Покрета који су прогањани као звери,хапшени па потом стрељани, некима се није ни судило, завршавали би тако што би некакав партизански комесар једноставно, самовољно пресудио и сам извршио пресуду...