Istorijski i turistički gledano, Ulica Burbon (Bourbon Street), postala je popularnija od Nju Orleansa, krajnjeg američkog juga i krokodila koji čuvaju močvarnu Lujzijanu. Žila kucavica tog neizdrživo sparnog i šarenog kraja (vlaga se ne spušta ispod 90 odsto, a temperatura ispod 38 stepeni Celzijusa), pored toga što je poprište najpoznatijih džez festivala i karnevala u poznatom Francuskom kvartu (French quarter), tokom cele godine živi 24 časa. Poznati Mardi Gra (Mardi Gras) u Nju Orleans doneli su francuski kolonizatori, koji su imali običaj da slave svoj praznik Debeli utorak na obalama reke Misisipi. Proslava Mardi Gra i dalje je deo tradicije Nju Orleansa i svake godine se za vreme tog festivala na ulice slije oko četiri miliona ljudi od početka februara do prvih dana marta.

Ta tajanstvena ulica nudi najraznovrsniju zabavu i ono zbog čega bi vas u svim metropolama na svetu uhapsili usled nedoličnog ponašanja tamo je uslov da zabava uopšte počne. Neverovatna interakcija svih generacija, šarenilo kičastih trakica, šljokica i perlica koje se u malim radnjama koje štrče iza svakog ugla mogu kupiti za 50 centi prvo je što prosečnog posetioca (koji je samo došao da popije piće u nekom pristojnom klubu gde se još uvek sluša izvorni džez) navodi da posumnja u ostvarenje tog svog cilja. Zagušljivi podrumski klubovi u kojima ojača crnkinja pleše po stolovima, dok iza nje svira džez kvartet kakav se može čuti samo u Nju Orleansu danas je skoro mit. Bar do bara, klubovi u kojima prednjače striptiz i Love Live Act show, koncerti prosečnih pop i rok bendova gurnuli su džez u potpuno drugi plan.

Pohlepa za novcem i bukom stvorila je totalni haos u kojem se čovek teško snalazi kada prvi put prođe ulicom. Ton i mistična atmosfera u Stingovoj pesmi "Moon Over Bourbon Street" nimalo ne odgovaraju današnjoj komercijalizaciji te ulice. Ali, mora se priznati da je takav provod u bilo kojoj drugoj ulici na svetu neostvariv. Kada se čovek osvrne oko sebe i nađe se u totalno dekadentnom haosu, jedno što mu preostaje je da se drži one stare izreke: "Ako ih ne možeš pobediti, ti im se pridruži". Ipak, pri tom prepuštanju potrebna je konstantna obazrivost, jer se ljudi ne libe nikakvih metoda da bi vas opljačkali. Život u Nju Orleansu je veoma jeftin.

Ono po čemu je Ulica Burbon poznata jeste atipična arhitektura i balkoni koji su ostali isti kao i pre 200 godina, koje je s velikim oduševljenjem slikala i Nastasja Kinski u filmu "Ljudi mačke". Svi pijani i raskalašni turisti bore se za prednje mesto na ogradama s kojih bacaju one iritirajuće perlice, i to po mogućnosti na onoga koji prvi skine gornji deo odeće. To je u stvari najnormalnija stvar, već i tradicija, da žena s najkrupnijim i najčvršćim grudima bude ovenčana perlicama kao neka vrsta kraljice. Klupski domaćini, uglavnom crnci, vrebaju turiste za koje procene da su najpogodniji, pa ih mame u podrume u kojima se kasnije odvija magija. Najobičniji prizor je malo jača Latinoamerikanka ispred kluba na kojem stoji natpis "Barely legal club", s ovećom "šljivom" na oku, dok nervozno vuče dimove cigarete, jer se valjda pre nekoliko sekundi posvađala s "vlasnikom" ili je modricu dobila od nekog gosta koji je mislio da je u raju sve dozvoljeno.


Izvor: Krstarica

...

Na kraju se sve svede na novac. Nemoguće je u bilo kom klubu ili baru popiti piće (njihove cene variraju) a da vam neki dosadni lik svakih desetak minuta ne uleti u lice s promotivnim CD-om ili majicom s koje se kezi krokodil, svidelo se to vama ili ne. Najpoznatije piće u Ulici Burbon je koktel Hurricane, koji glavu ostavlja bistrom, ali zato udara u noge. U neuglednim turističkim šopovima prodaju se i "uradi sam" kesice s koktelom u prahu koji je dovoljno rastvoriti u vodi ili možda u nečem žešćem. Nju Orleans kao izvor i majka džeza jako bi se razočarao da vidi u šta joj se dete pretvorilo. Jedini "pristojan" klub u kojem se može čuti diksi džez dostojan pomena bio je Maison Bourbon, zadužen za očuvanje bogate džez tradicije. Na maloj pozornici zaista sve podseća na dobre stare početke džez scene, ali ono što vas okružuje vraća vas u realnost 21. veka.

U klubu u kojem je valjda do pre pedesetak godina bio zabranjen ulaz belcima, sada sede gojazni Amerikanci u teksas jaknama i ispijaju koka-kolu (što je još uvek najjeftinija varijanta u SAD, pošto jedan konjak košta oko 30 dolara). Teško je danas reći da se vampiri u Ulici Burbon bude sa zalaskom sunca i da idu na spavanje s njegovim prvim zracima. Ako želite da popijete jutarnju kafu i da pročitate novine kao i svakog običnog jutra, ne možete izbeći svirku benda koji će se truditi da vam vrati adrenalin u krv i noge i da vas natera da pređete na nešto "žešće". U Ulici Burbon vreme kao kategorija skoro da i ne postoji.

Pošto je sa svih strana okružena vodom, zemlja je tokom 18. veka bila toliko vlažna da je kovčege, zajedno s mrtvacima, izbacivala na površinu. Od tada se u Nju Orleansu preminuli sahranjuju na površini zemlje, tako što se kovčezi zazidaju u betonske ili mermerne zidove, zavisno od socijalnog statusa umrlog. Tako je nastao Grad mrtvih, najprostranije groblje Nju Orleansa.

Grad je osnovan 1718. godine kao centar francuske kolonije u Lujzijani, koja je 1763. godine ustupljena španskim kolonizatorima, a 1803. je vraćena Francuzima, koji su je odmah prodali Sjedinjenim Državama. Nju Orleans je u 19. veku bio centar trgovine robljem na američkom jugu, a najopširniji podaci o tome mogu se naći u popularnom muzeju Cabildo. Zahvaljujući domorocima Kajunima i ostalim indijanskim plemenima, francuskim, španskim, afričkim i južnoameričkim došljacima i ostalim doseljenicima, nastala je zanimljiva mešavina kultura, običaja i verovanja, pa danas taj deo sveta obiluje egzotičnom hranom, neverovatno ljutim sosovima, eklektičnom muzikom, plesovima, čitanjem dlana i tarot karata i raznim drugim čudnovatim aktivnostima.

Između svih tih naroda bilo je mnogo predrasuda, ali je kulturna interakcija bila neizbežna u svim oblastima, pa se tako našla i u korenima ranog džeza, na koji su uticali afrički ples i bubnjarska tradicija, ali i Mardi Gra indijanska muzika. Čak je i Luj Armstrong, po kojem je nazvan jedan park u Nju Orleansu, priznao da je bio pod snažnim uticajem Mardi Gra indijanskih procesija. Prvi američki guverner Lujzijane, Vilijam Klejborn (William Claiborne), u svom prvom izveštaju vladi je napisao da su stanovnici Nju Orleansa neobuzdani i da je njima nemoguće vladati, između ostalog i zato što su potpuno preokupirani plesom.

Nju Orleans je poznat i po mističnim i raznim vudu iskustvima (na taj segment se valjda osvrnuo i Sting). Priča kaže da je pre četrdesetak godina jedan mladić iz lokalnog naselja nestao i da mu se izgubio svaki trag. Svedoci tvrde da se čovek istog imena, prezimena i izgleda pojavio 20 godina kasnije, bez ijedne fizičke promene, seo u svoj omiljeni kafić i naručio kafu kao da se ništa nije dogodilo. Ali, Amerikanci su i svoje misterije pretvorili u novac. Lepuškasti muškarac obučen u odelo vampira s vrlo sablasnim očima i pogledom vodiće vas kroz misterije grada i za kraj ostaviti poslasticu kojoj nisu dorasli oni slabijeg stomaka. Naime, na kraju taj čovek sebi prereže vrat i ispija vlastitu krv, dok oni koji nisu hteli da priznaju svoje slabosti padaju u nesvest - i za to još plaćaju prilično mnogo dolara.


Izvor: Krstarica

...