62:0 :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Вест која је испод Хомоља отишла у свет

62:0

Можда би наши фудбалски репрезентативци с мање стрепње ишчекивали предстојеће Првенство света у Немачкој кад би се подсетили како су, некако с пролећа године на измаку, њихове колеге успеле да за деведесет минута постигну оно што никоме овде никад није успело...

Они који и данас наизуст умеју да наведу имена играча Бразила који су 1958. у Шведској први пут освојили титулу првака света у фудбалу знају састав „Партизана” који је у финалу Купа шампиона 1966. године делио мегдан са славним мадридским „Реалом” или екипе „Црвене звезде” која је најважнији клупски трофеј у Европи, а потом и у свету, освојила, некако с пролећа, 1991. године, неизоставно морају да упамте и имена ових момака: Љубомировић, Станојевић (капитен), Павловић, Илић, Тодоровић, Пешикан, Степановић, Милојевић, Живановић, Митровић и Ивковић. Али и састав противничке екипе: Ивановић, Нешковић, Ивановић, Стојановић, Димитрић, Јовановић (капитен), Мирковић, Стојадиновић, Марковић, Огњановић и Радовановић.
Разлог је резултат утакмице коју су ови тимови одиграли 20. априла 2005. године, на стадиону села Бистрица, петнаестак километара од Петровца на Млави. Дакле, домаћи Фудбалски клуб „Бата Булић” савладао је „Белог орла”, госте из села Брадарац, недалеко од Пожаревца, у утакмици Браничевске окружне фудбалске лиге. Резултат - 62:0 (22:0). И словима: шездесет два према нула. Могло је још да домаћи играчи нису, понекад, лопту намерно избацивали у аут, ваљда им дојадило да се стално крећу у истом правцу, према противничком голу.
Нико из „Гиниса” није, на своју али и нашу жалост, присуствовао мечу, али је могуће да се овај резултат нађе између корица неког од наредних издања чувене књиге рекорда. Јер, вест је муњевито обишла свет, понајпре захваљујући свеприсутној телевизијској мрежи Си-Ен-Ен која је планету хитро обавестила о чудесном резултату једне фудбалске утакмице одигране на обронцима Хомоља.
У Протоколу, једином важећем документу утакмице - поред састава екипа, имена тренера и четворице судија - делегат исписује и кратак извештај о догађајима на терену и око њега. Топлица Јовић из села Шапине, делегат, одмах после утакмице, на писаћој машини ко зна кад последњи пут очишћених оловних слова, откуцао је следеће редове:
„Терен травнат, видно обележен, али доста нераван за игру. Утакмица почела са закашњењем од двадесет минута због кашњења гостујућег голмана. Одмах после почетка утакмице која ничим није најављивала даљи ток председник гостију имао је приговоре на суђење иако је све било по прописима. У 3. минуту голман домаћих одгурнуо је једног играча, а већ код следећег старта који није био оштар нити погибељан председник је тражио од својих играча да напусте терен, што није учињено. У 6. минуту главни судија је исправно досудио казнени ударац (пенал - прим. П. М.) који је реализован. Тада је председник тражио да сви играчи стоје на центру игралишта и само изводе наставак игре, а да домаћи играчи нису стали већ су постизали голове заредом. Овакво неспортско понашање ничим изазвано од судијске тројке нити домаћих играча за сваку је осуду и брука за екипу која претендује на висок пласман. Све остало следи у допунском извештају. Организација добра, трошкови наплаћени.”
Нико од петсто присутних гледалаца у селу које једва да има хиљаду душа ниједног тренутка није ни помислио да напусти меч тог прохладног недељног поподнева. Не присуствује се сваког дана стварању историје! Кад би и где, осим овде, испод и даље прилично тајанственог Хомоља, видели да један играч на неком мечу постигне више од двадесет голова (тачан податак не зна ни онај који их је давао), да голман са центра с лоптом прошета до колеге испод статива на другој страни терена и натера га да је још једном извади из гола, да судија у полувремену - немоћан да утиче на било шта, понајмање да испуњава своју обавезу да бележи бројеве играча и минуте у којима су постизали голове - зове директора лиге да га пита шта даље да ради, а овај му одговара да настави утакмицу јер о томе да један тим апсолутно стоји док други постиже голове нема ни слова у постојећим прописима.
Прича је трајала уобичајених фудбалских деведесет минута, уз шаљива добацивања с трибина, али често и погрдну реч пошто су гледаоци већ направили сопствену забаву кладећи се (обично у пиво у оближњем дућану) на крајњи резултат, али и најбољег стрелца.
Препричавање онога што се догађало на терену настављено је не само до дубоко у ноћ, него још цела два дана, све док Фудбалски савез Браничевског округа није поништио утакмицу и прилично оштро казнио учеснике. Наравно, суданија је настављена, али је прича о утакмици с највише постигнутих голова у земљи која се коначно докопала Светског првенства у фудбалу остала забележена и тако, ево, заслужила да се угура и на странице „Политикиног Забавника”. А на њих, углавном, не стиже било шта и било ко.