29. septembar 2008.
Nismo sačuvali srce Arčibalda Rajsa
U godini kada Srbija obeležava 90 godina od proboja Solunskog fronta, Dušan Spasojević, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, obišao je srpska vojnička groblja u Makedoniji i tamo zatekao prizore koji nas čine nedostojnim najslavnije stranice naše ratne istorije

Piše: Dušan Spasojević
Izvor: Standard


Krst na kapeli samo što nije pao, zvonara ne radi, kapela prokišnjava (Photo: Dušan Spasojević)

Zora na Pelisteru, planini iznad Bitolja. U 5:30 ujutro smeh mojih prijatelja, od kojih neki i nisu ranoranioci, zvuči sasvim nestvarno, baš kao i njihov entuzijazam, jer krećemo na Kajmakčalan. Istina, nismo prašnjavi kao naši preci iz Drinske divizije, Sedmog puka Dunavske divizije i Dobrovoljačkog odreda, koji su od 12. do 30. septembra 1916. osvajali Kotu 2525, ali osećamo se, bar delom, dostojni njihove hrabrosti i junaštva.

Put nas od Bitolja ka obroncima planine Nidže vodi, nekako istovremeno, kroz pitomu, ali suncem sprženu Pelagoniju. Kroz tu žutu pustinju stižemo do Skočivira, poslednjeg mesta ka Kajmakčalanu. Odlučujemo da srpska groblja u tom opustelom mestu i Dobrveni, kao i ostatke zgrade Vrhovne komande u Baču posetimo u povratku.


Spasojević - na granici nekadašnje Jugoslavije i Grčke svedoči o katastrofalnom odnosu savremene Srbije prema svojoj istoriji (Photo: Dušan Spasojević)

ČETIRI GODIŠNJA DOBA

Od Kajmakčalana, vrha razuđene i živopisne planine Nidže, deli nas 35 kilometara surovog puta kroz šume i kamenjare i tri sata naporne vožnje, uglavnom u prvoj i drugoj brzini. Imali smo sreću da je bio sunčan dan, pa nas je mimoišla redovna smena godišnjih doba, karakterističnih za ovu planinu poznatu po ranim i dugim zimama, kasnim prolećima, jakim vetrovima i ledu, ponekad i u julu. Današnju Kotu 2521 - jer su jaka topovska razaranja u Kajmakčalanskoj bici prosto pojela četiri metra planine i kapelu na njoj - ugledali smo tek kad smo joj se primakli na nekih sedam-osam kilometara. Osim orlova visoko na nebu, ruina od bolnice Arčibalda Rajsa, prolazimo i pored jedinih živih stvorova koje srećemo na putu - čopora šarplaninaca koji čuvaju nedavno izgrađenu ovčarsku farmu. Ovce su na ispaši, kako i biva, baš na Kajmakčalanu.

I, najzad, kraj puta koji doživljavamo kao kraj sveta. Tu je granica između današnje Makedonije i Grčke. Dalje se nema kud. Da li su srpski saveznici iz Velikog rata mogli da izaberu teže mesto na kome će otvoriti vrata proboju Solunskog fronta? Možda su i mogli, ali ga nisu našli. Oštre padine ispod Kote 2521 prisiljavaju vas da mislite kako su vojnici ovde u povlačenju mogli samo da se dugo i nezaustavljivo kotrljaju. Tu normalnog hoda nije moglo biti.


Urma na Kajmakčalanu u kojoj je sahranjeno srce Arčibalda Rajsa opljačkana je i danas zvrji prazna (Photo: Dušan Spasojević)

KOTA 2521

Stojim i gledam kapelu na Koti 2521 koja odiše dostojanstvom i ponosom, ali godine nebrige i neoprostive lakoće zaboravljanja sopstvene istorije napravile su od ovog svetog mesta ogledalo nas samih. Nemo posmatram kosturnicu na ovom stratištu, gde je samo Drinska divizija imala 3.804 vojnika izbačena iz stroja, ozidani sarkofag, koji je kao i čitav spomen-kompleks već u stanju vitalne ugroženosti. Krst na kapeli samo što nije pao, zvonara ne radi, kapela prokišnjava. Na tabli iznad kapele koju je 1928. godine podigao kralj Aleksandar još stoji zapisano:

"Mojim divjunacima ... koji svojim grudima otvoriše vrata otadžbine i ostadoše na njenom pragu..."

Potpis "Aleksandar", izgreban na mermeru tokom Drugog svetskog rata, još nije vraćen. U napuklu i nevešto zakrpljenu urnu nije vraćeno, ukradeno ili odneto, srce Arčibalda Rajsa. A ovaj veliki prijatelj srpskog naroda, naročito srpskog seljaka, pred smrt je ostavio amanet da se njegovo srce sahrani tamo gde su poginuli njegovi drugovi srpski vojnici. Nisu vraćene ni odnete topovske čaure od kojih je na podu kapele bio napravljen krst. Rupa na podu nekako je zatrpana, tako da se vidi da je tu nešto bilo i da veoma nedostaje.

Zatičemo grupu Grka koji tu grade žičaru, na svojoj strani granice. Tu je i jedan Makedonac, inače sudija lokalnog bitoljskog suda, koji je sa sobom poveo je porodicu. Došli su, kaže, da odaju poštu oslobodiocima njegove "tatkovine". Kaže da ga je sramota što makedonske vlasti ne čine ništa da pokažu poštovanje prema onima bez kojih danas Makedonija ne bi ni postojala. U sebi mu odgovaram da ni majka Srbija nije ništa bolja.


O francuskom vojničkom groblju u Bitolju Makedonci se brinu i održavaju ga (Photo: Dušan Spasojević)

GROBLJE U KOROVU

Pravi očaj sustiže nas na povratku s Kajmakčalana: malo srpsko vojničko groblje u Skočiviru zaraslo u drač i korov, natpis na tabli iznad kapije izgrebali navodno opet Bugari. Sledeće je srpsko vojničko groblje u Dobrveni: početak Prvog svetskog rata, stotinak spomenika s kojih je nevreme uglavnom potrlo svaki zapis, osim onog glavnog - da su tu svoje kosti ostavili vojnici ne stariji od dvadeset leta, uglavnom Kragujevčani. Kao da se u ovom bespuću još uvek čuje lelek majki koje nikada nisu stigle do grobova svojih prerano poginulih sinova. A tek zgrada Vrhovne komande u Baču. Njen ostatak, jedva jedan zid, pretvoren je u javni nužnik.

PRVA ARMIJA

Obilazak srpskih spomenika po Makedoniji počeli smo nadomak Kumanova. Pre 96 godina tu su se u čuvenoj Kumanovskoj bici, koju istoričari označavaju kao kraj Otomanske imperije na Balkanu, sudarile Prva srpska armija i turska Vardarska armija. Bitka je počela 23. oktobra iznenadnim napadom turskih snaga pod vođstvom Zeki-paše zahvaljujući propustu srpske izvidnice, ali dve srpske divizije zahvaljujući izuzetnoj hrabrosti, pre svega nižeg starešinskog kadra, zadržale su položaj, i u odlučnom protivnapadu 24. oktobra snage Prve armije zauzele su dominantan položaj Zebrnjak. Srpske snage su bile pod komandom prestolonaslednika Aleksandra, a štabom su rukovodili đenerali Radomir Putnik, Petar Bojović i pukovnik Živojin Mišić.

Spomenik na Zebrnjaku, posvećen herojima Kumanovske bitke, koja je odlučila ishod Prvog balkanskog rata, osveštan je 1937. godine. U kosturnicu spomenika položene su kosti četiri stotine stradalih srpskih junaka, do tada čuvane u nadaleko slavnoj crkvi Sv. Đorđa, zadužbini kralja Milutina u obližnjem selu Staro Nagoričano. Spomenik na Zebrnjaku je bio monumentalno zdanje visoko 48,5 metara, remek-delo arhiktekte Momira Korunovića, koji je i sam učestvovao u ovoj bici. Bugarski okupatori i VMRO kolaboracionisti su porušili dve trećine spomenika odmah po okupaciji Makedonije maja 1942. godine. Od tada, pa sve do danas, ovaj se spomenik, jedan od najvelelepnijih u ovom delu Evrope, nalazi u očajnom stanju.

Vlasta Dimković, gradonačelnik Starog Nagoričana, jedne od dve opštine u Makedoniji gde su Srbi na vlasti, kaže da je osnovan fond za obnovu Zebrnjaka, ali slaba je vajda od toga. Uglavnom siromašni, Srbi u Makedoniji očajni što ne mogu, a voljni da spomenik dovedu u prethodno stanje, bili bi zahvalni ako bi im u pomoć pritekla Srbija. Uostalom, Zebrnjak je, zajedno s Kajmakčalanom i kapelom u Udovu, uvršćen u tri istorijska spomenika od zajedničkog srpsko-makedonskog interesa. Ako smo ozbiljan narod, koji drži do svoje prošlosti i svojih žrtava, morali bismo brigu o ovim istorijskim mestima i spomenicima da shvatimo kao našu ljudsku i moralnu obavezu.

DVA GROBLJA

Bitolj. Grad konzula. Grad u kome je Kemal Paša Ataturk završio Vojnu akademiju i čiji je centar, poznatiji kao Široki sokak, smešten između Sahat-kule i antičkog nalazišta Herakleja. U Bitolju su i dva vojnička groblja. Francusko i Vojničko. Francusko vojničko groblje je uređeno, ograđeno, jasno obeleženo. Zatičemo makedonske inžinjerce kako marljivo zalivaju cveće, šmirglaju i farbaju krstače na kojima su ispisana imena i prezimena poginulih vojnika. I stoji još: "Umro za Francusku". Na impozantnom spomeniku dominiraju reči zahvalnosti francuskim junacima "poginulim za Francusku i Srbiju". Na manje od kilometra nalazi se i Vojničko groblje. Tako stoji na natpisu iznad ulaza. Groblje je još neograđeno. Velika kapija od kovanog gvožđa, kako kaže Zoran Đurović, koji je više od čuvara ovog groblja, odneta je ili ukradena nedavno. On pretpostavlja da je prodata kao staro gvožđe. Zatičemo balegu koju su ostavile krave Albanca čija je štala odmah pored. Iz susednog zoološkog vrta šire se, kao i uvek kad deru uginule životinje, smrad i sukrvica.

Ovde su i grobovi naknadno sahranjivanih oficira koji remete simetriju krstova i bolno podsećaju na nedostatak reda i poretka, a nezavršena ograda i neobeleženi krstovi na našu nacionalnu osobinu da stvari ne dovedemo do kraja. Na spomeniku zahvalnosti i dalje stoji junacima poginulim "za oslobođenje i ujedinjenje" južnoslovenske braće. Stavljam se u ulogu turiste ili putnika namernika koji će doći na ovo mesto. Neupućenog u balkansku istoriju brojke na krstovima u bojama jugoslovenske zastave mogu da prevare, pa da pomisli da je u pitanju francusko ili holandsko vojničko groblje.

Možda bi mi samo dobronamerni prolaznik mogao posvedočiti da je u pitanju srpsko vojničko groblje. Ništa drugo na nekoliko grobova osim imena i činova srpskih oficira kojima su na slikama, svima redom, oskrnavljena lica, ne svedoči da ovde leže kosti srpskih junaka. Zar da nas Francuzi podsećaju za koga se ovde ginulo? A na 1331 krstači samo brojke, bez ijednog imena i prezimena, kako je red i kako je na većini vojničkih grobalja. Puni poštovanja prema mrtvim precima i ozlojođeni neobjašnjivom činjenicom da nije bilo mudrosti da na ulazu stoji natpis - Srpsko vojničko groblje, krenuli smo ka Pelisteru.

CRNJANSKI

Ne mogu a da se ne setim Crnjanskog, koji u Seobama kaže: "Bele se naše kosti širom Evrope". I ovde se bele, jer širom planine Nidže još ima neotkrivenih srpskih grobova. Ko će da se seća tih vojnika i oficira palih za, u to vreme, uzvišenu ideju o slobodi i ujedinjenu južnoslovenskih naroda koja se, baš za narod koji je u to ugradio najveće žrtve, pokazala kao veoma skup promašaj. Ko će da ih pamti, ako smo ih zaboravili mi, njihovi potomci. A da jesmo, svedoči izgled spomenika podignutih u njihovu čast. Na srpskoj državi je da odluči: ili ćemo ih održavati ili ćemo priznati da nismo dostojni svojih predaka.