Дуг САД расте по милион долара у минуту

Упозорење да велике позајмице у иностранству представљају ризик не само за економију него и за националну безбедност

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 3. новембра - Извесни Александер Д. Смит заглавиће у затвору Џорџије зато што је покушао да на рачун у банци стави непостојећу новчаницу од милион долара. Могао би можда да се „вади” да са својим фалсификатом није имао озбиљне намере, већ да га је употребио као ироничну мерну јединицу у систему „време је новац”. Јер управо је објављено да национални дуг САД расте за близу милион долара - сваког минута. Или - по 1,4 милијарде сваког дана.

Таква вртоглавост угрожава и мерне могућности „часовника националног дуга”, који у Њујорку откуцава свако овдашње упадање у све већу „булу”. Специфичну семафор, направљен 1989. године, има тринаест подељака, што неће бити довољно да региструје најављену четрнаесту цифру.

Поменути дуг достигао је, како данас обелодањује АП, износ од - 9,13 билиона, а предвиђа се да ће достићи 10.000.000.000.000 долара, и то пре одласка Џорџа Буша с чела државе, склоне задуживању, у јануару 2009. „Таксиметар” сурово одбројава и индивидуална стања. Износ националног дуга указује, рачуна се, да сваки овдашњи становник - од новорођенчади до најстарије генерације - дугује по 30.000 долара.

Американци су навикли да много троше, а од тог њиховог обичаја, који често премашује и њихове иначе импозантне приходе, добрим делом зависи и стање на глобалном тржишту. Њихове набавке робе - навео је недељник „Тајм” - чине „19 одсто светске економске активности”.

Државни апарат је такође трошаџијски расположен. Прогноза о 14 цифара сведочи да ће се национални дуг готово удвостручити у Бушова два четворогодишња мандата, од којих је први почео кад су такве обавезе износиле 5,7 билиона долара.

Бреме су повећале оружане интервенције у Ираку и Авганистану као и остали елементи „глобалног рата против тероризма”. Национални дуг је тако достигао забрињавајућих 65 процената вредности домаћег бруто производа, прецизирају познаваоци, уз напомену да је тај постотак био већи у време Другог светског рата - 120 одсто.

Поређење с кошмаром четрдесетих година прошлог века није утешно. „Ако се настави садашњи курс, до средине овог века ће национални дуг износити чак 350 одсто бруто домаћег производа”, упозорава Дејвид Вајс, водећи економиста агенције „Стандард енд пурс”.

Иако су се често изјаловљавале прогнозе да ће САД доживети рецесију, сада тај ризик од назадовања изгледа прилично реално, сматрају експерти. Систем уздрмавају - „крахирање” стамбеног тржишта, колебљивости берзе, поскупљење нафте, слабљење долара, опадање поверења домаћих потрошача…

Овдашње стратеге посебно узнемирава повећано задуживање САД у иностранству. Владе других земаља и страни инвеститори и акционари држе 2,23 билиона долара јавног америчког дуга, или - његових 44 одсто. Главни повериоци су, додаје се, Јапан (586 билиона), Кина (400), Британија (244), Саудијска Арабија и друге петролејске извознице (123).

Финансијски односи те врсте многима личе на „опасне везе”. Велико задуживање код Кине и земаља ОПЕК-а „представља ризик не само по будућност наше економије него и националне безбедности”, каже сенатор Џорџ Војнович, уз позив да се нађу мере којима би се спречило да „нам дуг контролише будућност”. Ако једног дана Кинези, Јапанци или Саудијци кажу да немају више разлога за куповину америчких обвезница „дуг ће измаћи нашој контроли”, опомиње и Стенли Колендер из консултантске фирме „Корвис кумјуникејшенс”.

Анкете показују да економске неизвесности представљају другу на табели највећих брига Американаца, одмах из ирачког рата који подстиче општу драматизацију доживљаја сложене стварности. Први пут после дужег времена већина испитаника слути да им је угрожен „амерички сан” - да свако поколење живи боље од претходног. Међу кључним изазивачима таквог страха су - превелики дугови, који ће једног дана доћи на наплату. Иако увиђају да ће им потомци бити преоптерећени наслеђеним главницама и ратама, Американци и даље претерано троше - како је приметио један аналитичар - „као да сутра не постоји”… „Процењивали смо, 2004. године, да ће постојећи сат за мерење националног дуга издржати с подељцима од 13 цифара, још целу деценију”, каже шеф компаније која га је инсталирала Даглас Дарст. Али приморан је да му припрема замену - готово у „цајтноту”.