Nikola Pejakovic :: Biografije glumaca i glumica

Nikola Pejaković Kolja za „Blic nedelje”
Klovnovi su preplavili scenu
Autor: Simonida Milojković | Foto:g. sivački | 13.09.2009. - 00:01

Nikola Pejaković Kolja, glumac, reditelj, scenarista, svirač, pevač, kompozitor, pesnik, slobodni umetnik… ne može više da se pohvali time da nema ni dana radnog staža. Nedavno se zaposlio u Narodnom pozorištu u Banjaluci. Ima i knjižice, i radnu i zdravstvenu. Prvi put u 43. godini. Za početak sezone režira predstavu „Povratak“ Harolda Pintera. Simboličan naziv… Iako je rođen u Banjaluci, reč povratak Kolju asocira na Beograd u kom je proveo mladost. „Otišao sam da bih mogao da se vratim!“ kaže.

– Odlazak ili povratak u Banjaluku bio je strateški potez. Jer, iako sam ovde rođen, u Beogradu sam živeo od 18. godine, tamo sam odrastao. Ali sve se, polako, pretvorilo u besmisao. Morao sam da odem da bih mogao da se vratim… – kaže Pejaković.

Na šta mislite kada kažete: besmisao?
– Shvatio sam da ne znam šta ja to radim u životu. Upao sam u kolotečinu, ali ne u neki lep, smirujući ritam života, već mi je haos postao rutina i polako me mrvio. I kad se to zašećeri porocima i labavijim stilom života, onda se sve pretvori u muku. Nemate razloga da budete u kući, nemate razloga da budete van kuće… U to vreme se desilo da sam morao češće da odlazim za Banjaluku i malo-pomalo, počeo sam sve duže da boravim ovde i navikavam se na tu mirniju atmosferu. Tada sam i prelomio. Vratio sam se. I, eto, prvi put sa 43 godine – zaposlio sam se. Možda je to izgledalo kao korak unazad, ali bez tog koraka unazad ja nisam mogao napred. „Za zalet ti uvek treba koji korak nazad“, kaže stara filipinska poslovica.

Koji je bio prelomni trenutak?
– Nije to bio trenutak, više je to ličilo na proces. Trebalo je vremena da shvatim da sam zapustio sve oko sebe, svoje roditelje, prijatelje, zdravlje… išao sam kao muva bez glave. I bilo je pitanje vremena kada će se sve to zajedno urušiti. Nije mi bilo lako da napustim Beograd u koji sam došao sa 18 godina, u kom sam odrastao i koji je postao moj grad, moj dom. Ni sada mi nije lako da se vratim u Beograd, niti da svratim… Jer, osećam se kao dezerter (smeh). Kao da sam dezertirao iz sopstvenog života, napustio ga na neko vreme…

Snimili ste novi album „Kolja“. Zašto nema promocije, reklame?
– Promocije nije bilo, niti će je biti. Nemam bend, niti ideju kako da taj album predstavim publici. Ne znam još ni da li je u prodaji, ali, ako nije, biće uskoro jer je odštampan, celofaniran i spreman. Objavio ga je „Sistem rekords“ i u Srbiji će moći da se kupi verovatno u IPS-u i sličnim prodavnicama.

Spremate i CD sa čistom narodnom muzikom, poput pesme „Haljinica boje lila“.
– O albumu s narodnom muzikom razmišljam još od početka saradnje s Vojom Aralicom. Voja je moj producent i prijatelj i bez njega ne bi bilo ni moje muzike. On je, slobodno to mogu da kažem, koautor, ključni saradnik, majstor koji je udahnuo život tim mojim pesmuljcima. A što se tiče narodne muzike, našeg tradicionalnog zvuka, od starogradskih melodija do sevdalinke, ojkača… sve je to neprimetno uticalo na mene, tako da sam, iako odrastao na bluzu i, kako se to već kaže, rokenrolu, gajio veliko poštovanje prema muzičarima koji sviraju narodnjake. Narodnjaci su najbolji muzičari u Srbiji. Muzika je jedna; neka žanrovska podela može da postoji na papiru, ali emocija je emocija, tehnika i poznavanje instrumenta, ozbiljnost i posvećenost, sve je to nešto što se traži i prepoznaje kod svakog muzičara. Gledajući kroz te naočale, rokeri su, nažalost, boranija.

Kako to?
– U folk industriji se okreće veća lova, česti su nastupi uživo pred publikom, svira se, nema foliranja. Publika traži svirku i pevača koji zna da peva. Ili zgodnu pevaljku koja ne zna da peva. Bitno je da se zna šta se traži i za šta se daju pare. Hoćeš li sise ili note? Može i jedno i drugo, ali je skuplje. U rokenrolu se sve izmešalo, ne znaju ljudi šta se prodaje, pa onda i ne kupuju, ne možeš klincima uvaliti falš robu, lažnu emociju. U jednom trenutku kod nas, sve je bilo lažno, i narodnjaci i pop muzika, i onda su počeli da rade osnovni principi – gde je više naroda, više seksa u najavi, tu se išlo. Muzika je bila u drugom planu jer je ionako sve bilo – falš. Da li te mažu ovi ili oni, da li ti sipaju lažnu emociju ovi ili oni, nebitno je. Pozeri su bili na sve strane, „pozerište“, što kaže jedan naš umetnik. Rokenrol je sistematski ubijan, a klovnovi kojima je bitniji koncept i priča od svirke preplavili su scenu. Neki su pomislili da u toj pop muzici, rokenrolu, možeš da pevaš iako ne znaš da pevaš. U narodnoj muzici se, uz sve tragične koncepte i priglupe turbo-folk varijante, uvek znalo koja se pevačica kurva sa gazdom, a koja peva za gazdu. U rokenrolu se to smutilo, izmešalo. Rok je u stanju hibernacije, neke indukovane kome.

Zašto je rokenrol došao do tog stanja?
– Ima više uzroka. Ratovi i raspad zemlje doveli su do toga da su ljudi, oboleli od politike, pojednostavili potrebe i sveli život na preživljavanje i golu zabavu. U takvoj atmosferi ne može da raste neko delikatnije, nežnije cveće. Posle Drugog svetskog rata bilo je potrebno 35 godina da napravimo novi talas. Dodajte 35 godina na ovaj poslednji rat i dobićete dan i sat kada će se muzika vratiti. Verovatno su i 1945. godine došli divlji i oterali pitome. Pa su ti divlji posle školovali svoju decu, pa kada su ta deca odrasla – napravila su novi talas.

Vi ste i scenarista, muzičar i glumac, reditelj…
– I ništa od toga. Ko svaštari taj, verovatno, nije ništa. U stvari, možda je baš ta odluka da dođem u Beograd i studiram pozorišnu režiju jednostavan odgovor na pitanje – šta sam. Sve što sam naučio, način kako sam usmeren da razmišljam, posmatram i gledam na život i stvari, sve je to rediteljska, pozorišna škola. Ipak je pozorište – bez obzira koliko sam ja bežao od njega, sklanjao se – davalo ton svemu što sam radio i bilo je osnova, baza za sve.

Šta najviše volite da radite?
– Bilo bi lepo kada bih mogao samo da pišem. Pokušavam da se setim nekog profesionalnog filmskog scenariste, nekog ko se samo tim poslom bavi. Možda Gordan Mihić, ne znam… Teško može da se živi od scenarija. Ne možeš da budeš plaćen bednom lovom za jedan od ključnih elemenata filma. Ne možeš da budeš manje plaćen od glumca.

Nove ideje
Poslednje što ste radili je serija „Vratiće se rode“. Spremate li nešto novo?
– Imam neke sinopsise, pričice, ideje, ali, priznajem, ne pišem dok ne dobijem znak da će neko da plati, da će da kupi scenario. Da plati bar prvu ratu, a ostale da slatko obeća.

Izvor: Blic