Nije lako biti fin :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Srkanje za vreme jela, glasno cerekanje, psovanje, pljuvanje i drugi oblici neprimerenog ponašanja odavno su postali deo naše svakodnevice. Iako se javno svi zgražavaju, činjenica je da su mnogi skloni prostakluku

Kada je pre nekoliko godina na RTS-u počelo emitovanje kratke forme pod nazivom „Nije teško biti fin" bilo je puno onih koji su s gnušanjem reagovali, smatrajući poruke serijala kao degradirajuće i ponižavajuće. Naime, mnogi su smatrali da „mi nismo stoka koju treba učiti da nije lepo pljunuti na ulici, gurati se u gradskom prevozu i slično", odnosno baš onako kako se moglo pročitati na brojnim forumima. Nažalost, sudeći po svemu što se može videti, pomenuti serijal je naposletku ostao samo neuspeo pokušaj da se priviknemo na pravila lepog ponašanja.
Štaviše, ako obratimo pažnju kako se sve ljudi ponašaju na javnim mestima, a prevashodno na ulici i u gradskom prevozu, s pravom se možemo zapitati da li su trpezarijski sto ili spavaća soba izgubili svoju namenu. Javni prostori su postali mesta gde se jede, pije, psuje, pljuje, gde se na najvulgarniji način razmenjuju nežnosti...

- I ponašanje se uči. Ako su mladi ljudi izloženi uzorima kakve svakodnevno viđamo na televiziji, na naslovnim i udarnim stranicama tabloida ili na filmu, onda ne treba da se čudimo što smo suočeni sa bahatim i primitivnim ponašanjem. Psovke i prostakluk su postali opšte mesto i u pozorištu. Valjda da bi bilo blisko svakodnevnom životu. Nekada se za bahatog čoveka govorilo da ga je vaspitala ulica. Danas je, nažalost, mnogo više aktera koji doprinose svakodnevnom zagađivanju našeg socijalnog prostora i eksponencijalnom rastu prostakluka i primitivizma. Kao što postoji začarani krug bede i siromaštva, tako postoji i začarani krug bahatosti i prostakluka, što znači da se problem ne može rešiti apelima ili samo u jednom segmentu života, nego osmišljenim i koordiniranim aktivnostima većeg broja društvenih aktera - kaže sociolog Ksenija Petovar.
Iako važimo za narod čiji je dvor među prvima koristio pribor za jelo, sudeći po onome što se oko nas dešava, zubi i ruke su postali osnovna sredstva za konzumiranje hrane. I poslovni, uglađeni ljudi, pravdajući se nedostatkom vremena, neretko „zaglabaju" sendvič u hodu, kidajući zubima zalogaje.

- Jesti na ulici znači predati se animalnim potrebama, sa svim konotacijama primitivizma, animalnosti, divljaštva... To znači neku vrstu ispaše, znači koristiti ruke, a ne pribor za jelo. To je kršenje društvenih pravila koja se tiču usta - lizati usne, glasno žvakati, izbacivati hranu iz usta i tako dalje. To znači hraniti se, a ne jesti - tvrdi psiholog Ana Milosavljević i dodaje da je to samo odraz gubljenja samokontrole i izražava robovanje sopstvenom stomaku. Ona tvrdi da bi neko ovakav način ishrane okvalifikovao kao prirodan, ali u tome upravo i jeste problem. Problem nizvođenja ljudi ka životinjskoj, animalnoj slobodi.

- Ako kažemo da je to način života, onda nismo precizni, jer način života nije živo biće koje ima svest i koje može da upravlja svojim postupcima. Do ove promene su doveli ljudi koji su promenili naše živote. Ljudi su ubrzanjem naših života promenili našu (ne) kulturu ishrane. Da bismo bili brzi, moramo brže da jedemo ili, drugim rečima, moramo da „tranziramo" od jela ka ispaši. Kad je reč o konzumiranju hrane u gradskom prevozu - sladoledi, pljeskavice i ostala brza hrana, zanimljivo je da će mnogi, kada ih pitate, izjaviti da nikad ne jedu u prevozu i da su zgroženi takvim ponašanjem pojedinaca, dok nam, u isto vreme, vozilo gradskog prevoza izgleda kao pokretna narodna kuhinja u kojoj se tokom dana na podu nakupi hrane u količini dovoljnoj za solidan obrok.
Profesor Ksenija Petovar tvrdi da je ponašanje, i u privatnom životu i na javnom mestu, određeno društvenim vrednostima.
- Društvene vrednosti se, pak, formiraju dugotrajnim naporima i aktivnostima društvenih institucija. Najveća odgovornost u formiranju društvenih vrednosti jeste na društvenim elitama - kulturnim, političkim, stručnim. Televizija i drugi mediji mogu mnogo da učine na promovisanju vrednosti pristojnog i uljuđenog ponašanja. Moraju da se postave standardi ponašanja, čije će kršenje da proizvodi javnu osudu po automatizmu. I treba razumeti da društvene norme nisu jednoumlje. Društvo opstaje i razvija se zahvaljujući društvenim normama i vrednostima.

O seksualnim radnjama na javnom mestu mnogo se govorilo, a neke zemlje su čak uvele i stroge kazne, smatrajući da je reč o teškom obliku kršenja javnog reda i mira. Držanje zaljubljenih parova za ruke dok šetaju gradom odavno je prevaziđena granica izlivanja nežnosti. Sve ono što se smatralo najvećom privatnošću u međuvremenu je postala javna ljubavna scena dostupna prolaznicim ili putnicima u gradskom prevozu.
- Kada relativizujete standarde pristojnosti, kada ste saglasni da se taj i taj ministar poneo prostački, ali on dobro vrši svoj posao, ili je, recimo, taj i taj uradio nešto zato što su ga iznervirali, ali on puno čini za „ugled svoje zemlje", onda ste javno priznali da ne držite do tih standarda. A upravo se pravo na kršenje standarda pristojnosti svakodnevno i olako priznaje zaslužnim i poznatim javnim ličnostima. A zašto to ne bi onda oponašali i oni manje zaslužni, manje poznati ili oni koji odrastaju? Uostalom, setimo se latinske izreke: Što doliči magarcu, ne doliči Jupiteru - tvrdi Ksenija Petovar, koja nas je i sama podsetila na već pomenuti RTS-ov serijal.
- Pre nekoliko godina bilo je na jednom od TV programa kratkih, ali uspelih pokušaja da se promovišu neke norme pristojnog vladanja. Na primer, spotovi serijala „Nije teško biti fin". Nažalost, tome se ni na takozvanom javnom servisu ne poklanja dovoljno pažnje. Verujem da bi za dobrobit ovoga društva i za njegove lepše dane bilo mnogo važnije da medijski javni servisi, koje plaćamo svi mi, promovišu pozitivne društvene vrednosti, umesto stupidnih reklama, psovki i prostakluka pod oznakom duhovitosti.
Serijal je bio ideja Mirjane Bobić-Mojsilović, tadašnje urednice Kulturno-zabavnog programa RTS-a. Svakog dana, više puta dnevno, poznate ličnosti su kroz zanimljivo osmišljene scenarije govorile o raznim, običnim stvarima naše svakodnevice - o lepom ponašanju na prvom mestu. Na pitanje da li je pokretanje takve akcije, koja, na primer, podučava gledaoce da ne srču dok jedu, pokazatelj naše (ne) kulture i da li se mi zaista nalazimo u tako katastrofalnom stanju, sama autorka je rekla:

- Lično sam osećala da neko treba da nas vaspita. Za to ne treba mnogo truda, potrebno je samo malo da uradimo na sebi da bismo svakoga dana u svakom pogledu sve više napredovali. Emisija „Budi fin" nije govorila samo o bontonu, već i o tome da treba da poštujemo jedni druge, o privatnosti, komšiluku, redu u okruženju i prirodi, da naučimo kakvi životni principi važe u gradu, a kakvi u selu. To su naši veliki problemi. Treba da naučimo da ne dahćemo jedni drugima u lice, da ne virimo u novčanike i ne pitamo kolika ti je plata. To je jedna užasna količina familijarnosti koju su naši ljudi prihvatili. Pokušali smo devojkama da objasnimo da nije fora da budu anoreksične, već zdrave. Bila je to i kampanja protiv oružja, droge, sponzoruša i onih koje usred dana nose večernju garderobu. Moj cilj je bio promena sistema vrednosti - rekla je Mirjana Bobić.
Vožnja u gradskom prevozu na tridesetak stepeni može za putnike da bude mučnija nego obično, naročito u špicu. Uz guranje, na koje su Beograđani već navikli, leti je kazna stajati pored osobe čija je odeća nekoliko dana zalivana znojem, i koja širi neprijatne mirise po čitavom autobusu. Takvima saputnici služe kao peškir, koji obično samo ćute i trpe, a oni buntovniji se odlučuju da otvore prozor. Međutim, nakon toga se često začuje: „Zatvaraj to, rasturi mi sinuse, bre".

- Da postoji bonton i za putnike, verovatno bi pisalo da treba voditi računa o tome kakav prtljag unosite u vozilo, jer se dešava da u autobus uđe „snajka" sa torbom punom paradajza, koji se posle nekoliko minuta dobro izgnječi i počne da pušta sok po podu. Nisu ređi ni ulični prodavci sa ogromnim torbama koji razrgću ostale putnike - kaže psiholog Ana Milosavljević, podsećajući nas i na kulturu upotrebe mobilnih telefona.
- Tehnološka revolucija nametnula je potrebu definisanja pravila za upotrebu mobilnih telefona na javnom mestu, posebno u gradskom prevozu. U njemu na površinu izbija snobovska priroda putnika koji namerno čekaju da telefon malo duže zvoni da bi svi ostali mogli da čuju poslednji „Grandov" hit ili Mocartov „Turski marš".

***

Za pljuvanje 2.500 dinara

U mnogim zemljama, ono što mi zovemo nekulturom postao je prekršaj koji se kažnjava novčano. Istini za volju, i kod nas su uvedene novčane kazne, te bi tako građani koji pljunu na ulici ili bace otpadak van kante morali za to da plate 2.500 dinara. Kažemo „morali", jer je sve to u suštini ostalo mrtvo slovo na papiru. Zato nije ni čudno što pojedine ulice liče na omanje deponije.
U Sekretarijatu za inspekcijske poslove kažu da je glavni problem što mnoge prekršioce praktično ne mogu da kazne, jer nemaju ovlašćenje da uzmu podatke ako ta osoba odbije da im pokaže ličnu kartu.
Međutim, niko ne zna da li je i koliko ljudi u Beogradu uopšte kažnjeno za nedolično ponašanje, iako su inspektori svakodnevno na terenu i kažnjavaju prestupnike. Formiranje komunalne policije, koje je u najavi, moglo bi da reši barem delimično ove probleme.
U Zagrebu, na primer, ovakve kazne su daleko češće, pa za pljuvanje po ulici, bacanje opušaka i papirića građani mogu da plate kaznu i do 8.000 dinara. Inače, već nekoliko godina u glavnom gradu Hrvatske postoje komunalni redari, čiji je zadatak da se brinu o održavanju čistoće javnih površina, uklanjanju snega i leda, odvođenju otpadnih voda, držanju životinja, parkiranju...
Narušavanje i zagađivanje okoline se i u inostranstvu „debelo" naplaćuje. Tako Kinez za pljuvanje po ulici mora na licu mesta da plati 11 dolara. U Hongkongu su kazne za bacanje smeća, pljuvanje i puštanje pasa da vrše nuždu po javnim mestima takođe veoma visoke. One su sada oko 155 evra za prvu kaznu, dok okoreli zagađivači mogu očekivati i obavezan društveno-koristan rad i veće novčane kazne. U Singapuru, na primer, bacanje otpadaka košta i do 1.000 dolara. Irska takođe ne štedi nesavesne građane, pa će oni koji bacaju otpatke po ulicama morati da plate 125 evra na licu mesta ili se pokreće sudski postupak koji može dovesti i do maksimalne kazne od 1.900 evra.
I u Makedoniji je stupio na snagu Zakon o javnoj čistoći, koji predviđa da će kaznu od 50 evra platiti svako ko obavlja nuždu na javnom mestu, baca hartiju, opuške ili pljuje na ulici. Zakon obavezuje i organizatore javnih skupova da očiste smeće nakon događaja, a ukoliko to ne učine, čeka ih kazna od 2.000 do 3.000 evra.

***

Omiljeni sport, kada je reč o gradskom prevozu, predstavljaju laktanje i guranje, ali i otimanje za slobodno mesto. Kada neko ustane sa sedišta, nastane stampedo u kojem prednjače mladi i sredovečni koji su suviše „umorni" da bi stajali jednu ili dve stanice. Kada ih penzioneri umorno pogledaju, oni skreću pogled, jer baš tada gledaju nešto veoma zanimljivo kroz prozor.
- Neka pravila lepog ponašanja u gradskom prevozu važe, bez obzira na gužve i vremenske prilike. Pravila nalažu da se mesto ustupi starima, bolesnima, invalidima, trudnicama i majkama sa malom decom. Tokom razgovora u vozilu gradskog prevoza, opominju kulturni ljudi, treba govoriti normalnom jačinom, jer drugi putnici ne moraju da slušaju naše probleme, političke teorije i ljubavne avanture - kaže naša sagovornica.
Poseban fenomen su oni „pod gasom", koji vazduh u unutrašnjosti autobusa oplemenjuju alkoholnim isparenjima, a nekad i verbalno maltretiraju ostale putnike. Na bacanje smeća, pljuvanje po podu, pisanje flomasterima, lepljenje nalepnica po prozorima vozila Beograđani su se, izgleda, odavno navikli.

Izvor: Press