Veliki broj ljudi u dijaspori ozbiljno je razočaran i zabrinut što demokratsko-patriotski blok nije mogao ili želeo da se ujedini. Nisu mogli da preuzmu državotornu obavezu „ne stranka, nego nacija“ bar za ovo prvo i i kritično vreme za opstanak nacije i države. I onda da samopregorno, postojano i racionalno u datim domaćim i spoljnopolitičkim uslovima svesrdno prionu na posao izgradnje nove srpske moderne države i moralnog društva - komentariše formiranje nove Vlade Srbije u intervjuu za „Blic nedelje“ Miroslav - Majkl Đorđević, srpski lobista i osnivač Srpske kancelarije u Vašingtonu.

Šta, po vašem mišljenju, treba da budu prioriteti i prvi potezi nove vlade?
- Oni su jasni. Budućnost Srbije se osniva na njihovom pravilnom i hitnom rešavanju, a to su: bela kuga, napredak privrede , spoljnopolitički odnosi i državna administracija i uređenje, što uključuje policiju, vojsku, sudove, birokratiju, korupciju i kriminal. Za svaki ovaj makroproblem, Vlada bi morala da bez odlaganja uspostavi vanstranačke ekspertske timove koji bi razradili dugoročne strategije i svakodnevno radili na njihovom rešavanju. U ova državotvorna rešenja tih problema dijaspora bi morala da bude uključena iskreno i predano. Ona ima znanje i iskustvo. Ima priznate eksperte i sredstva. Što je izuzetno značajno, ona ima zapadnu perspektivu, razumevanje i često vidi probleme objektivnije nego matica.

Kako može dijaspora da pomogne Srbiji i da se aktivnije uključi u njen politički život? Koje aktuelne projekte dijaspore biste izdvojili kao najvažnije?
- Bar tri miliona Srba živi danas u rasejanju. Dijaspora je neotuđivi i organski deo srpskog naroda. Ona ima značajan intelektualni i finansijski kapital. Dijaspora je već uključena ekonomski, jer ona, po izveštajima NBS, šalje oko pet milijardi dolara godišnje u maticu. Ključ je povratiti poverenje dijaspore u maticu i pošteno i iskreno otvoriti vrata za ulaganje. Oni svakako treba da imaju ključnu ulogu u lobiranju i stvaranju novog i tačnijeg državno-nacionalnog imidža u inostranstvu. Druge dimenzije su istorijske, emocionalne, kulturne, intelektualne, etičke, ekonomsko-finansijske i političke. U svakom od ovih polja dijaspora bi mogla mnogo da pomogne na razne načine. Međutim, žalosna činjenica ostaje da se od dolaska Tita na vlast do danas vlast prema matici ponašala daleko više kao maćeha nego kao majka. Volju za promenu ovih loših odnosa mora da ima vladajuća elita. Narod to želi. Ispitivanja javnog mnjenja koja je u nekoliko navrata u prošlosti učinio Medium Index uvek su pokazivala da narod želi da se dijaspora uključi u sve tokove života matice. I to sa velikom većinom, negde između 60 i 70 odsto upitanih. Mora da se nađe ta volja i pravi način da se premoste provalije prošlosti.

Koliko se menja slika Srbije i SAD?
- Ne menja se. Postoji ustoličeni loš imidž, koji, naravno, srpski protivnici i dalje održavaju. Evo vam konkretnog primera. Država Virdžinija je nedavno, u novom programu socijalnih studija, označila Srbe kao primer modernog genocida. Drugim rečima, kao genocidni narod. To je primetila osoba srpskog porekla iz prosvetnih vlasti i uspela je da se tako nešto izbaci iz programa. Nijedna vlada u Srbiji od 1988. do danas nije učinila nešto osnovno - nije zaposlila jednu jaku firmu za javne odnose i informacije i drugu za lobiranje u Vašingtonu. To je bio i ostaje katastrofalan i neodgovoran stav. Nijedna vlada nije pogledala ozbiljno i analizirala model uspešnih aktivnosti drugih zemalja u ovom izuzetno važnom geostrateškom polju. Na primer, Grčka je dobar model u Americi za nas. Žao mi je što moram da kažem da su Hrvati i Albanci takođe dobri primeri uspešnog lobiranja. Naravno, za uspeh treba imati dobre odnose sa dijasporom. Mi taj odnos nikada nismo imali niti ga imamo.

S kakvim teškoćama ste suočeni u lobiranju za srpske interese u SAD?
- Pored prethodno spomenutog katastrofalnog državnog propusta da se organizuje informacioni-lobistički front ovde u Americi, i dan-danas postoji jedan težak problem. Naime, srpski nacionalni i geopolitički interesi nisu bili definisani pre i u toku raspada Jugoslavije. Nisu ni danas. Mi smo ovde čekali neko objašnjenje gde srpski državni brod plovi i u koju luku želi da stigne. Naravno, bilo je tu krilatica kao „svi Srbi u jednoj državi“ ili „granice Srbije su gde su srpski grobovi“ i tome slično. To su parole koje su bile konfuzne za Ameriku i koje su drugi, srpski neprijatelji objašnjavali Vašingtonu iz svoje perspektive. To nikako nije državotvorna strategija. Na parolama se ne gradi odnos sa najmoćnijom i jedinom svetskom silom na toj epohalnoj raskrsnici svetske istorije koja je bila decenija 90-ih.

Ima li mogućnosti da Vašington podrži nove pregovore o Kosovu, s obzirom na to da je već priznao njegovu jednostrano proglašenu nezavisnost?
- Ako se Srbi i Albanci dogovore da pregovaraju, Amerika neće smetati. I verujem da će Vašington, šta god da se u tom slučaju dogovori, to podržati.

Izvor: Blic

pa dobro...bar holivudski producenti imaju sad mnostvo ideja na raspolaganju...srbi-ubice,srbi-teroristi,srbi-vanzemaljci

'bem ti zemlju u kojoj lobisti kreiraju ino politiku...

http://www.serbianunity.net/culture/library/najbogatiji_srbi_sveta/miroslav_majkl_djordjevic.htm

Miroslav Majkl ... Djordjevic ... najglasniji Srbin sa americkim imenom iz Dijaspore ...


sto nisi dosao po objasnjenje ...

Ако се пита народ, пре ћемо да лобирамо код Ал-Каиде.

To nije losa ideja! Ali da pocnu da skidaju elitiste. Nece biti mira u svetu dok ti illuminati ne zavrse 6 feet under zajedno sa njihovim zlim semenom...

I sto okaci ovaj snimak kako americka vlada ubija sopstvene gradjane kako bi ih lisila sloboda u zamenu za neku kobajagi sigurnost?

Počasni krugovi mržnje

Leteći cirkus Montija Pajtona mogao je nekada da sugeriše da u Britanskoj kraljevskoj mornarici postoji „malo kanibalizma“. Od Lamanša do Škotske, i šire, svi su se smejali. Kada je, nedavno, jedan njihov bivši član snimio dokumentarac u kojem za sva zla na Balkanu nisu krivi isključivo Srbi, obrve su se ukrutile. Namrštili su se i „zabrinuti gledaoci“ (po principu „tri žene iz Prizrena poručuju opoziciji...“) i birokratija.
Komisija za uređivačke standarde Bi-Bi-Sija je zaključila da je emisija nekadašnjeg „pajtonovca“ Majkla Pejlina „Rat i mir“ u pojedinim trenucima „mogla da stvori pogrešan kontekst o ulozi Srbije u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina“.
Nekako u isto vreme, britanski tabloid „San“ objavio je ekskluzivnu fotografiju uhapšenog Radovana Karadžića bez brade, uz komentar da je to „genocidna zver iz Bosne“. Ponovo smo saznali koliko na Ostrvu vole Srbe (podsetimo - Karadžić je samo optužen, ne i osuđen), ali - da se ne lažemo - ovakav izliv malograđanskih emocija na temu Srba gotovo je globalna, a u najmanju ruku zapadna pojava. Koncept političke korektnosti nastavlja da nas zatrpava uvredama, čim smo jednom proglašeni za „loše momke“.
Sociolog Milan Nikolić konstatuje:
- „Crna“ slika o Srbima u međunarodnoj javnosti je, možda, 50 odsto pravedna, ali je preostalih 50 odsto nastalo iz čiste propagandne potrebe.
Ne može se reći da se domaći političari nisu uopšte trudili da poprave stvar, mada ne sistematično i u kontinuitetu. Srbija je 2003, na početku evrointegracija, na godinu dana angažovala jednu briselsku konsultantsku kuću, ali taj ugovor nije obnovljen. Kasnije je Vlada platila američku lobi-kuću BGR, a Srpsko nacionalno veće KiM Agenciju „Venejbl“ iz Vašingtona. Plaćani su i skupi reklamni spotovi na Si-En-Enu. Kada se uzmu u obzir rezultati, sve su to odreda bili „ćorci“.

Kampanja

Sa druge strane, gebelsovski efikasna kampanja lobista iz „Ruder Fina“ o navodnim srpskim konc-logorima u BiH svojevremeno je kao munja pogodila svetsko javno mnenje, i, već na početku bosanske kataklizme, u zapadnom svetu „cementirala“ stereotip o „zlim Srbima“.
Loš imidž naše zemlje istoričar Radoš Ljušić objašnjava sa stanovišta svoje nauke:
- Slika o Srbiji i Srbima posledica je ishoda globalnog rata između Sovjetskog Saveza i NATO. U njemu su nastradale tri federalne države - SSSR, Jugoslavija i Čehoslovačka - a Srbija je bila jedina republika koja je branila federaciju, i tako ušla u rat sa zapadnim saveznicima. Srbija je izgubila, ali nije shvatila da treba da pogne glavu, da je onaj ko izgubi dužan da podnese sve što mu nametne pobednik. Nama nije traženo da platimo ratnu odštetu, ali smo kažnjeni oduzimanjem teritorije. Naša kazna je produžena, i na kraju može biti i teža nego što bi bila 1999. godine.

Štapovi

Kad god da su političari u Srbiji uradili nešto što je svet tražio, narod se nadao priznanju, nagradi; u stvari - da će ga stranci zaboraviti. Da za nas više neće biti štapa i šargarepe, jer nismo četvoronožne (domaće) životinje.
Ovih dana, međutim, turski fudbalski šampion Fenerbahče zatražio je da naš prvak Partizan bude izbačen iz takmičenja i pre nego što dve ekipe odmere snage - zbog veličanja Radovana Karadžića na jednoj prijateljskoj utakmici. Još su i poručili da će, ako zaista i budu igrali, pa im neko na partizanovom stadionu bude zazviždao, odmah napustiti teren!
Posle „petog oktobra“ bili smo sigurni da će nas ostaviti na miru barem u sportu, ako i bude političkih ucena i nefer trgovine, jer su sportske sankcije posebno teško primljene u Srbiji 1992. Verovali smo, godinama, da sport i politiku ne treba mešati, pa su nam surovo objasnili da - treba. Kada je, međutim, posle otcepljenja Kosova Milorad Čavić u holandskom bazenu napravio sportsko-politički „koktel“, obukavši majicu „Kosovo je Srbija“, odmah su ga izbacili iz daljeg takmičenja...
U jesen 2000. godine, pred demokratske promene, Zvezda je u Kupu UEFA igralaprotiv Lester sitija. Englezi su tražili razlog da ne dođu u Beograd, pa je njihov menadžer rekao i da „u Srbiji policajci nose vatreno oružje“(!), pa bi se oni, jadni, tamo osećali kao glineni golubovi... Zato se utakmica igrala u Beču, gde policajci takođe nose pištolje.
Prošao je i „peti oktobar“. I izručenje Miloševića. I uzastopni porazi radikala. I vraćanje ambasadora u države koje su priznale Kosovo. I izručenje Karadžića... Pa, ipak, posle svega, po engleskom receptu, ovoga leta Turci kreću na Partizan logikom da za Srbe ne važe ista merila kao za ostatak sveta.

Naivnost

Radoš Ljušić smatra da bi sva poniženja koja smo doživeli i 2000, i 2004, i 2008, u politici, u društvenom životu, sportu, prestala - da su Srbi 1999. godine umeli (hteli) da kleknu i da priznaju poraz.
U međuvremenu, u periodičnim napadima naivnosti, ovde se govorilo da su naši sjajni teniseri najbolji ambasadori zemlje u inostranstvu. Nadali smo se i hrabrili uz odsjaj srpske trobojke u oku Ane Ivanović, sa notama „Bože pravde“ koje plivaju kroz Bulonjsku šumu. Mnogi su se uzdali u festival „Egzit“, a za koncert „Rolingstounsa“ kazali su i da je „ključni korak u promeni imidža Srbije“. Pa seoski turizam, pa masovni dolazak evropskih bankara u Beograd, pa pijani Slovenci u Skadarliji, pa „Evrosong“, splavovi...
Dok su naši mediji i analitičari narodu u Srbiji ovako popravljali samopouzdanje, oni u koje su uperili poglede uzvraćali su nam, najviše, preko Haga. Aforističar Ranko Guzina napisao je da je tamo svako nevin dok se ne dokaže da je - Srbin. Zato je krvavi Naser Orić prvo osuđen kao da je obio kiosk uz pretnju šrafcigerom, onda su oslobodili Haradinaja, a posle i Orića, jer im je bilo glupo.
I Srbi su počinili ratne zločine, slaže se Milan Nikolić, ali i dodaje da su zbog toga nesrazmerno ocrnjeni.
- U rasturanju Jugoslavije učestvovali su i Srbi u Hrvatskoj i BiH, ali ne u meri u kojoj su to činili drugi narodi. Srpski nacionalizam je, takođe, objektivno bio manji od hrvatskog i, u početku, slovenačkog - kaže on. - Problem je bio, međutim, što se Srbi nisu dovoljno dobro opredelili. Umesto da prihvati da u izvesnoj meri služi interesima Zapada, Slobodan Milošević je bio arogantan i neinteligentan, nije razumeo odnose u svetu, da je s komunizmom gotovo a da za Ameriku nastupa trenutak kada će praktično sama moći da utiče na svetsku politiku.
Milošević je, nastavlja Nikolić, od Amerikanaca dobio ponudu da u politici učestvuje kao neka vrsta njihovog vazala. Odbio je.
- Da nije, sve bi imalo drugačiji tok. Srbi bi bili predstavljeni kao narod koji brani očuvanje Jugoslavije, a Hrvati i Slovenci kao secesionisti, kao „loši momci“. Ovako, preko „leđa“ Srbije ostvarena je i nova uloga Nato, sve sa ciljem da Amerika nastavi da kontroliše Evropu - misli on.
Kada će Srbi prestati da budu „crne ovce“? Istoričar Ljušić misli da se krug mržnje verovatno uskoro zatvara. Sociolog Nikolić - da će se završiti onoga časa kada Srbija uđe u EU i Nato.
- Tada prestaje „upotreba“ Srba u propagandne svrhe, ali to ne znači da će biti vraćanja u prošlost. Da bi se slika o nama makar malo popravila, moraćemo da upotrebimo nadljudske napore. Ta slika nikada u potpunosti ne može da bude ispravljena, jer je ušla u svest milijardi ljudi, pa naše resurse i energiju treba usmeriti u budućnost - poručuje Milan Nikolić.
- Mnogo je svrsishodnije da idemo „kraćim putem“, da ih ubeđujemo da smo se popravili, da smo drugačiji, iako smo isti kao što smo uvek i bili.

Balkansko nasleđe

Nisu samo Srbi od naroda u okruženju deo evropskih stereotipa, mada su, trenutno, ipak jedini sa etiketom „ratnih zločinaca i zveri“, kako napisaše Britanci. Rumuni su, recimo, na veoma lošem glasu, pogotovu otkako bez viza mogu da putuju po Evropi. I Albanci su, čim je njihov prvi talas zapljusnuo Evropu posle pada komunizma, postali izrazito nepopularni, ali je to, bar na Si-En-Enu, moralo da bude „korigovano“, čim su se, „jadni“, konfrontirali sa – Srbima.

Pobednici etničkog čišćenja

Da pobednik, kao u „Abinoj“ pesmi, uzima sve (i može sve), a gubitnik onako mali, stoji (u ćošku), dokazuju Hrvati iz jedne godišnjice „Oluje“ u drugu. Ono što je objektivno najveće etničko čišćenje na jugoslovenskim prostorima, u Hrvatskoj mogu da slave, pre svega zato što je - uspelo. Tamo je to praznik - „Dan domovinske zahvalnosti“. Možda bi se zvao i Dan zahvalnosti Klintonovoj administraciji, da istu temu u Zagrebu već nisu potrošili pesmom „Danke Dojčland“...

Ništa novo

„Dajte Srbiji izlaz na more, a onda je potopite“! Ovako su, u vreme Balkanskih ratova s početka 20. veka, britanske novine pisale o nama. Nije, ponekad, dovoljno biti mali i žrtva velikih da se pridobiju simpatija: istoričari su zabeležili da je u vreme kneza Mihaila i incidenta na Čukur-česmi britansko javno mnenje bilo ostrašćeno na strani – Turaka...

Izvor: Novosti

Pun mi je kufer tih "pametnih" Srba iz dijaspore koji nam sole pamet sta trebamo da radimo, dok za svo to vreme ne pada im napamet da dolaze odakle su pobegli ja samo ne znam da li je taj fenomen odlaska u inostranstvo a onda prosvetljenje vezan samo za Srbe ili je i drugde tako
I tom miroslavu pametnije bi mu bilo da donira pare za renoviranje i krecenje skole u selu iz kog je pobegao u SAD umesto sto meni prica sta treba da uradim da bi amerikanci imali bolje misljenje o meni, inace ja sam bio tamo 4 meseca i sa kim god sam pricao niko ne zna gde je Srbija mesaju sa nekom siberijom ili sibirom, jedan me je debil pitao da li sam ja u ameriku pobegao zbog rata jer je skoro cuo da je kod nas poceo rat
oni nemaju pojima gde se mi nalazimo samo mi uobrazavamo da smo nesto mnogo bitni!