Nevezani i usamljeni



Ako je osnova ljubavi emocionalno vezivanje za drugu osobu, proces kroz koji nam drugo ljudsko biće postaje emocionalno važno, šta se dešava kada je neko dugo vreme ili trajno emocionalno nevezan? U kakvom se emocionalnom stanju nalazi osoba koja je izabrala nevezivanje i neljubav? Da li je ona usamljena ili je ravnodušna?

U pokušaju da dočaramo doživljavanje emocionalno nevezane osobe možemo krenuti od onoga što kod nje nedostaje. Postojanje emocionalne vezanosti za drugu osobu je platforma na kojoj se pojavljuje više različitih osećanja. Kada nema vezanosti, nema ni osećanja pripadnosti, povezanosti, bliskosti i sličnih, kao ni osećanja nedostajanja kada emocionalno važna osoba nije tu, ili osećanja tuge nakon gubitka emocionalno važne osobe.

Nečija sposobnost emocionalnog vezivanja za ljude – sposobnost voljenja drugog – bitno utiče i na odnos prema onim ljudima koje data osoba ne voli. Kada neko ima u iskustvu odnos ljubavi, on može nesvesno poistovetiti nepoznatu osobu sa osobom koju voli. Zbog te sposobnosti da u nepoznatom vidimo nekog poznatog, voljenog, možemo prema nepoznatoj osobi osetiti prijateljski odnos, možemo sa njom saosećati ili joj pomoći u nevolji.

Emocionalno nevezana osoba druge ljude doživljava kao objekte koji mogu biti privlačni zato što su lepi, zabavni ili seksi, ali kako nema vezivanja, ovaj odnos je površan i prolazan. Ona je kao pčelica koja ide sa cveta na cvet. I zato je, kada ne postoji emocionalno vezivanje, u temelju odnosa prema drugim ljudima jedno osećanje da su oni nevažni, zamenljivi, da su korisni ili beskorisni. Sve to vodi u zaključak da su ljudi koji se ne vezuju prema drugima bazično ravnodušni. Verovatno su iz tog razloga stari Grci dali Narcisu ime koje u prevodu znači neosetljivi. I to je ljudska situacija: ili ćemo voleti, što uključuje ranjivost, ili ćemo biti ravnodušni i prazni.

A osećanje usamljenosti? To je osećanje onih koji žele da budu u društvu emocionalno važne osobe. Usamljenost je osećanje onih koji imaju sposobnost da vole, koji žele da se vežu ali još nisu odlučili za koga, ali i onih koji su se vezali za nekoga ko je trajnije odsutan. I zato je usamljenost veoma korisno osećanje koje nas svojom neprijatnošću pokreće ka ljudima, ka traženju osobe koju možemo voleti. A kada ljudi sebi dozvole da ih neprijatnost usamljenosti vodi ka drugima, oni pre ili kasnije pronađu partnera. Problemi nastaju kada se stide svoje usamljenosti, kada je ne priznaju ili ne prepoznaju. Tada ih usamljenost umesto ka ljudima vodi ka frižideru ili kompjuteru.

Zoran Milivojević

Izvor: Politika

ravnodusnost nije isto sto i biti prazan


ma idi ... a oni koji su ravnodusni ili su ravnodusni neko vreme, oni nemaju sposobnost da vole ... a ovaj sto je pisao tekst on zna ko ima sposobnost da voli a ko nema ... boga ti ...

Pa sad, pre bih rekao jaka fizicka hemija bez duhovne hemije nego neka emocionalna nevezanost ali dobro. Postoje osobe kojima je i ovaj odnos iako povrsan sasvim odgovarajuci i koje na tome baziraju vezu. Prolazan mozda posto se desavaju i slucajevi vezanosti iz tog odnosa kasnije

Usamljenost jeste korisno osecanje ali ako se ne pretera u istoj i ako se ne desi ovo

Mislim da zna on je vrlo strucan psihijatar. Procitaj njegove knjige,i pogledaj emisije u kojima je gostovao vrlo pametan covek.

MunkaZe dzabe ti sve, ako ne nabacis kez od uva do uva sa odsjajem od 60 vati sa tvojih blistavih bijelih zuba nace tebi braca dijagnozu.

Nego ja ovo ne kontam. Jel ovo nemas partnera / nisi emocijonalno vezan - ti si prazan ili je varijanta nemas bas nikog u zivotu sa kim si emocijonalno vezan - ti si prazan.

Jer ako je ono prvo u pitanju to je cista budalastina, jer ti mozes imati duboku emocionalnu vezanost za djecu, roditelje, bracu/sestre, prijatelje i sl. a da nemas partnera duzi vremenski period. To ne znaci da si ti nesposoban da se vezes ili da si prazan ili da ti nesto fali.

A ako je ono drugo u pitanju to ima drugo ime - ti si brate sociopata.

Sto se usamljenosti tice - ljudi su drustvena bica. Svakom od nas treba copor ne mora cijeli dan - svaki dan, ali svakom treba par ljudi na koje mozes da se oslonis. Vecina to ima.
Medjutim, meni su veci problem oni ljudi koji nisu u stanju da ostanu ni 5 minuta sami sa sobom. Ko sebi nije dobro drustvo, nije nikome.

neki ljudi toliko vole sebe da su u mogucnosti da citav zivot [provedu sami sa sobom. opet, mozda trecina nas je zaljubljena prvenstveno u sebe i u vezama. Tako da mi nekako dodje na isto , biti sam ili biti u vezi, ako je osoba istinski zaljubljena samo u sebe.
vrlo mali , skoro zanemarljiv, broj ljudi bi stavio svog partnera ispred sebe, voleo ga vise nego sto voli sebe. ali... mi te zovemo posesivnim manijacima.

ima li sredite ? malo sivog? il' je sve crno i belo?

Ja sam uvek radije birala da budem sama nego da se trosim na nekoga ko mi ne prija energetski, mentalno i emotivno. Kako u vezama, tako i u drugarstvu uvek biram osobe koje bude najbolje u meni i koje umeju sa mnom...sto nije lako uopste.

Poznajem nekolicinu ljudi koji su sami i sasvim lepo funkcionišu.Ne bih rekla čak ni da su tužni.Valjda čovek mora da se rodi takav, samodovoljan.
Ne znam, ja mda stvarno nisam normalna, ali mi ništa u životu ne znači ako to nemam s kim da podelim, da nekog usrećim, da ga stavim ispred sebe, ako treba.
Neko se rodi da bude ceo, neko da bude polovina.

i ja sam mislila da sam poznavala jednu devojku koja je zadovoljna sama. ali.... onog momenta kad joj se sestra udala pocela je da zapeva na sav glas i vice kako ce ostati usedelica 
moras da se rodis kao glumica, jbm mu mater, da bi mogla toliku samodovljnost da odglumis.
ali kako jednom rece jedan pisac :"nijedna gluma ne traje doveka"...tako da...

ma neka mi nadju dijagnozu, ja samo mislim da nezainteresovanost nije isto sto i biti prazan. Mnogi ljudi sasvim lepo funkcionisu kada su sami i imaju ponekad i veoma duge periode samoce i emotivnog ne-vezivanja. Periode kada ih to sve opterecuje.

Ljudi prolaze kroz razne stvari. Nije uvek neciji licni izbor da bude sam, da bude nezainteresovan, da bude "prazan" ili da se emotivno ne vezuje ni za koga. Pro tome mislim na partnera, emotivna povezanost sa dragim osobama je osobina svake mentalno zdrave jedinke.

Strasno me smara prica o tome "ko je sposoban da voli" ... mislim, kako to uopste moze biti dugorocno stanje kod nekoga ko nije psihicki oboleo ... uopste ne verujem uprice "on je savrseno normalan, vredan, radan, aktivan, ali ne uspeva da se emotivno poveze ni sa kim vec dugo... on je nesposoban da voli" ... mislim daj... 

Moje misljenje je da ljudi tragaju za emotivnim odobravanjem iz sebicnih razloga, razmena "dobara" i to je prirodno, pogotovo u kasnijim godinama, kada zaljubljenost, strast i "ljubav" malo sta imaju sa tim.
Logican je izbor biti sa nekim u nekoj emotivnoj povezanosti nego biti prepusten samom sebi. Lakse je u paru. ALi to neminovno ne mora da znaci da je i lepse, a milioni ljudi nemaju srecu da naidju na ono sto ytaze, ili ono sto im je u datom mmomentu potrebno. Kompenzacija je tu najvazniji faktor.

A sto se tice emotivne povezanosti sa ostalim dragim ljudima, mislim da je nedostatak emocije prema recimo roditeljima, sestrama/braci i deci posledica nekog prihickog poremecaja ili stanja. Kao uzrocno-posledicna veza, posle nekih teskih situacija, moguce je, ali ne permanentno.