Хуни и Вандали су све сем цивилизације 

 Свима којима је ова тема интересантна препоручујем књигу Кад је сунце било бог Зенона Косидовског у којој ћете наћи много занимљивих детаља из историје изгубљених цивилизација. Ево једног одломка:

     Чинило би се да сред те заносне лепоте људи морају да се радују. Није тако ипак било за време последњих дана децембра 1507. године. Становници мексичке долине као да су одједном ослепели према блеску и лепоти живота што ихје окружавао. У кућама и палатама разлегао се лелек и плач. Вечне ватре што су пламтеле пред киповима домаћих божанстава— ишчезле су. Људе је био обузео придављујући страх и неразумна помама уништења. Кукајући, унаказивали су се ноктима, цепали одећу, износили пред кућу сву опрему и делове намештаја, да би их тамо уништавали и ломили у комађе.

     У том периоду муке и жалости нису се виделе трудне жене и мала деца. Жене су затваране у житнице да се не би, сачувај боже, посредством злих духова претвориле у дивље животиње; деци није дозвољавано да заспе, па ма не знам колико била уморна, јер би се у сну, наводно, могла претворити у пацове.
     Улицама градова и села кружиле су одрпане, полуизбезумљене гомиле света. Ту и тамо виделе би се мрачне процесије црно и црвено обучених свештеника, погружених у злослутно ћутање. Видело се како на врховима пирамида догоревају свете ватре које су, иначе, вредно одржавале ацтечке весталке.

     У такву свеошпту, безумну жалост Ацтеци су навикли да се погружавају сваке 52 године, чврсто уверени да ће крајем једнога од тих педесетдвогодишњих периода наступити крај света. Пошто чак ни свештеници нису умели да предвиде који ће од тих циклуса човечанству донети апокалиптичко уништење, Ацтеци су више волели да се сваки пут припреме за најгоре.

     Последњег дана 1507. године свештеничка процесија упутила се о сунчевом заласку на врх угашеног вулкана који се диже над мексичком долином. Сви живи окупљали су се на падинама планине, на крововима кућа и терасама пирамида, очекујући у пуном страху наилазак катастрофе.

     Свештеници су припремили гомилу суварака и почели посматрање неба. Чим је сазвежђе Плејада прекорачило зенит, што је значило да је педесетдвогодишњи циклус прошао мирно— укресали су искру на грудима убијеног ратног заробљеника и потпалили ватру. Угледавши ватру, гомила је пустила из грла радостан крик олакшања. Курири, послати из свих крајева земље, запалили су бакље и са светим пламеном у руци отрчали у своје градове и села. На пирамидама и по кућама одмах су поново плануле пригашене вечне ватре.
     После жалости наступио је период од тринаест дана радости, период ацтечког карневала. Људи су чистили, бојили белом бојом и снабдевали новим намештајем своје куће, потом се свечано облачили и китила гирландама цвећа. Почела је општа забава. На улицама су играла весела кола играча и играчица обучених у фантастичну одећу и карикатуралне митолошке маске. На трговима су даноноћно трајале игре, прославе и плесови, уз пратњу добоша, фрула, шкољки и гудачких инструмената. Музика, сиромашна по мелодији и речита по ритму, тутњала је немирно, као срце овог немирног, али необичног народа. 

Skoro sam procitao tu knjigu i stvarno je fenomenalna.  Pisana jednostavno, razumljivo svima, a opet toliko toga novog i nepoznatog je ubaceno.  Pise o mnogim civilizacijamam o kojima se uci i u skolama, ali dosta detaljno i zivopisno.  Jedino sto mi se ne svidja je to sto opisuje samo zapadne civilizacije a Daleki istok je zaboravio.  Vjerovatno je i tamo bilo takvih slucajeva o kojima mi u Evropi nikad nismo ni culi, sto je nadasve zalosno, jer i tamo su postojale civilizacije koje su, u nekim stvarima bile daleko ispred zapada.

@ndakota
Слажем се, лепо би било да је отишао мало источније.  Ипак, Сумери, Вавилонци, Египћани,  Грчка, Крит, Микена, Јужна Америка... Доста је то од Косидовског. Највише ме је одушевило што уме све то тако да приближи читаоцу, нимало досадно и сувопарно.  Посебну драж има то што је пажњу посветио и људима заслужним за та открића. А на јако леп начин је објаснио принципе којима су се служили за дешифровање клинастог писма и хијероглифа. 

Olmeci su bili drevni predkolumbovski  narod koji je živio u tropskim nizinama južnog i centralnog Meksika, otprilike oko suvremenih država Veracruz i Tabasco na Prebvlaci Tehuantepec. Njihov kulturni utjecaj se, međutim, širi daleko izvan ove regije (Olmečka umjetnost se može naći i u Salvador)u. Olmeci su procvali u Formativnom  (ili Predklasičnom) periodu, koji datira od 1200. pne. do oko 400. pne., a za njih se vjeruje da su bili preteče budućih mezoameričkih  civilizacija.

Centri ove civilizacije La Venta, Tres Zapotes i San Lorenso Tenočtitlan nalaze se na južnoj obali Meksičkog zaliva, u današnjim meksičkim državama Tabasko i Verakruz. Obilje padavina u ovoj oblasti omogućavalo je stanovnicima da se bave intenzivnim uzgajanjem kukuruza. Ova kultura se pojavila u višim predelima Meksika (država Gerero) u 15. veku pre nove ere. U 4. veku p.n.e. uništena su poslednja naselja kulture Olmeka.

Olmeci su stvorili prvo pismo u Americi, razvili su kalendar, gradili piramide, i izmislili igru sa loptom.

Bili su majstori u obradi kamena. Poznati su po gigantskim skulpturama glava, kao i po malim skulpturama od žada.