nepoznati leteci objekat ( prica iz ranijeg perioda)

Kada je u dva sata noću zazvonio telefon u stanu načelnika Kontrole letenja Uprave za civilno vazduhoplovstvo SFR Jugloslavije, to je samo moglo da znači da se radi o nečemu izuzetno ozbiljnom. A Zlatko Vereš je oduvek važio za smrtno ozbiljnog čoveka. Biti na poziciji rukovodioca jedne od najboljih službi kontrole leta u Evropi nije bio nimalo lak posao tada, početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
Planetom su još duvali snažni orkani hladnog rata, država je bila na sredokraći, u poziciji kada su obe sukobljene megasile u svojim prepirkama mogle da se ostrve upravo na nju. (U suštini, to se na kraju i dogodilo, ali to je neka druga priča...)
Te noći, Vereša su probudili, jer je jedan naš transportni avion bio pod pratnjom užarene lopte od trenutka kada je napustio zagrebački i prešao u vazušni prostor beogradske Oblasne kontrole. Iznad Slavonskog broda, gde je bila granica na kojoj se smenjuju srpski i hrvatski kontrolori, prolazi 18 meridijan koji ih razdvaja. U trenutku kada je beogradski kontrolor preuzeo letelicu pored nje se nalazila užarena lopta koja je letela paralelno s njom, istovremeno emitujući jaku svetlost.

„PRATI NAS JAKO SVETLO!“
Priča se odvija u elisomlaznom avionu „foker frendšip“ zagrebačke „Pan Adrije“. To je bila letelica za prevoz pošte na relaciji Zagreb-Beograd-Skoplje, ali je imala i dodatna mesta za desetak putnika. Na noćnom letu o kojem ćemo pričati, osim posade, u avionu bilo je šest putnika.
Kako nam danas priča Zlatko Vereš, u trenutku kada je obavljen takozvani transfer, preuzimanje vođenja aviona iz jedne oblasne kontrole u drugu, kapetan letelice javio se radio vezom beogradskom kontroloru rečima:
„Imamo jako svetlo sa leve strane koje nas prati. Blještavo je, pa ne mogu da vidim konture letelice.“
- Naprava koja je pratila avion emitovala je izuzetnu svetlost – govori nam Vereš. - Sve vreme pilot je održavao radio vezu sa oblasnom kontrolom, a putnici su prešli na levu stranu aviona da gledaju neočekivani i neobjašnjiv prizor. Kontrolor letenja podgrejao je atmosferu dok je posmatrao ekran isped sebe. Samo me je pogledao i glasno rekao: „Imam i ja dva odraza na ekranu!“
U tom trenutku, civilnu kontrolu letenja pozvao je Vojni operativni centar iz Banovaca. Iako su radarske službe bile bazirane na dva različita sistema, pitanje koje su postavili kolegama iz civilne kontrole bilo je direktno i nedvosmisleno: „Imate li na radaru još neki objekat pored „Pan Adrije“? Mi vidimo još nešto!“
Ovaj let trajao je punih 35 minuta, s tim da je nepoznati objekat u jednom trenutku prešao da leti sa desne strane aviona.
- Zbog blještave svetlosti pilot nije mogao da utvrdi udaljenost letelice koja ga je pratila – objašnjava dalje Vereš. - Na radaru, ona je bila udaljena najviše pola milje (oko 900 metara). Kada je došao do Sremske Mitrovice, pilot je tražio dozvolu za poniranje kako bi sleteo u Beograd. Pratilac se nije odvajao od njega ni posle promene visine leta. Uporno je leteo istom brzinom i na istoj visini kao i „foker“.
Tek kada je krenuo u završno prilaženje, jednu milju (manje od dva kilometra) posle Krnješevaca, svetleći objekat se odvojio od našeg aviona koji se spremao za sletanje. Izgledalo je da je čudnovata nebeska epizoda završena. Posada se primirila, putnici takođe, počele su prve razmene nešto opuštenijih pogleda. Niko nije ni naslutio da priča ima nastavak...

„ZAKUCAN“ ZA NEBO
- „Foker“ se bezbedno, rutinski prizemljio, ali više niko nije gledao u njega, već u nebo – nastavlja priču Vereš. - Tamo se odvijao neobičan fenomen. Pratilac našeg aviona lebdeo je u vazduhu, negde između Batajnice i Surčina, nešto bliže vojnom aerodromu. Isto, snažno svetlo, sada se videlo i sa zemlje.
Vojni radari su u tom trenutku bili hendikepirani, jer su bili proizvedeni tako da ne prate objekat koji se na toj visini kreće brzinom manjom od 50 milja. A „naš“ posetilac se „zakucao“ za nebo, potpuno nepomičan. Iznenađen ovakvom pojavom, dežurni oficir za navođenje presretača na cilj naredio je da polete dve posade naših „sejbrova“, tadašnjih vojnih lovaca. Međutim, radar nije bio od pomoći, pa im elektronsko noćno navođenje nije dalo tačne podatke, pošto je cilj stajao i nakon pet okretaja radarske antene bio je prebrisan na radarskom pokazivaču. Jedino u šta su bili sigurni piloti, ali i vojni i civilni kontrolori letenja, jeste da se iznad njih nalazi potpuno nepoznat leteći objekat, koji je bio podjednaka tajna svima njima.
- Ne prepričavam vam nešto što nisam lično video – izričit je Vereš. - I mi, iz kontrole, izašli smo na balkon. U oblaku smo jasno ugledali jako blještavilo. Osećaj je bio krajnje neobičan. Vidimo svetlo, ali na osnovu njega ne možemo da odredimo konture, pa samim tim ni oblik i veličinu objekta. Znamo da je tu, ali ne možemo da procenimo njegove dimenzije.
„Sejbrovi“ su krenuli ka objektu, ali nisu mogli da dosegnu njegovu visinu, jer su, otprilike negde ispod njega, imali snažno ometanje radio veze i osim šuštanja u slušalicama nisu čuli više ništa. To prilikom noćnog leta nije bio nimalo prijatan osećaj. Po ustaljenoj proceduri, nastavili su da lete na istoj visini do Kovina, kada je radio veza najzad uspostavljena, a dežurni oficir za navođenje ih je brzim i izričitim naređenjem vratio na aerodrom.
Svetlo je nestalo iz oblaka, a pratilac se najzad izgubio.
„Ovog puta poseta nepoznatih gostiju zaista je okončana“. Ovo je bila druga pogrešna misao onih koji su te nezaboravne noći bili svedoci čudnog nebeskog događaja na aerodromu pored Beograda.

PONOVO „STIŽU GOSTI“
Posada „fokera“, našeg junaka s početka priče, u međuvremenu je uradila sve ono što je spadalo u red uobičajene procedure. Istovarena je pošta, iskrcani putnici, a uzeli su novi teret za Skoplje, kao i dvoje kasnih noćnih putnika koji su se uputili ka glavnom gradu Makedonije.
Sasvim osnovano, posle ovako burnog prvog dela leta, posada je verovala da će joj makar drugi deo biti miran, baš kao što je bila i noć. Ne lezi vraže, svega je bilo samo ne mira...
- Kada je „foker“, posle poletanja bio iznad avalskog mesta Zuce, opet se pojavio isti pratilac – nastavlja priču naš sagovornik. - Na potpuno identičan način priča je nastavljena. I tada se događa još jedna neverovatna epizoda. Šef smene u kontroli letenja upitao je kapetana da li hoće da ga okrene prema nepoznatoj letelici (!?). Valjda je grozničava radoznalost pobedila obojicu, jer je kapetan kao iz puške odgovorio: „Hoću!“ Usledila je instrukcija: „Hajde ulevo za 180 stepeni!“
Samo taj deo večeri predstavljao je spektakularnu priču o ljudskoj psihologiji, radoznalosti koja čoveka može da opsedne. Neverovatan je bio zahtev pilota koji kaže: „Ma, daj da se okrenem, da ga vidim!“
„Foker frendšip“ je avion koji je u nosu imao radar, doduše ne velike snage, jer je bio namenjen prvenstveno lociranju opasnih oblaka na mogućoj putanji. Ipak, pilot ga je uključio i video cilj koji mu ide pravo u nos!
- Tada sam viknuo šefu smene da odmah okrene avion nazad – seća se Vereš. - Avion se vratio na traženu putanju prema Skoplju, a pratilac se neumoljivo zalepio za njega, kao i pre toga. Leteli su tako, u paru, i sve je potrajalo dok „foker“ nije stigao iznad Topole. Tada je gost rešio da okonča posetu. Naglo, kao što je i došao.
Kako se seća Vereš, nije bilo moguće ispratiti brzinu odlaska neobičnog posetioca. Nestao je vertikalno, munjevitim manevrom. Između dva okreta radarskog snopa, za samo desetak sekundi, on se potpuno izgubio sa ekrana. A domet radara bio je 250 kilometara.
Nije nam ovu priču ispripovedao bilo ko. Mnogi ugledni vazduhoplovci prokomentarisaće je rečima: „Hej, ovo je rekao, ni manje ni više nego legendarni Zlatko Vereš!“ A njemu u ovoj branši svi veruju.
U tome je priča.

MEDIJSKI EPILOG I ZVANIČNO SAOPŠTENJE
Previše svedoka bilo je tada na aerodromu i u kontroli letenja da bi se priča zataškala, a njeno odvijanje ostalo potpuno nepoznato javnosti. Vereš nagađa da je neko od kontrolora opisao događaj novinarima, pa je uskoro ondašnja Televizija Beograd uputila tim koji je sačekao letački tim iz „fokera“ na povratku iz Skoplja, i svi su se munjevito našli u televizijskom studiju. Pored pilota, pred kamerama se našao i stručnjak za kosmičke letove Milivoje Jugin.
- Sećam se da je emisija bila prilično neprijatna – govori nam Vereš. - Jugin je pokušao da objasni događaj blago nipodaštavajući letače, što se kapetanu nimalo nije svidelo. Na komentar o nekakvim svetlosnim fenomenima, jetko je odgovorio kako je „on bio u kabini i sve video, a ne njegov sagovornik u televizijskom studiju. Uostalom, prizoru koji je, kada se sve sabere, trajao više od dva sata, prisustvovalo je, pored članova posade, još šest putnika“.
Na to niko nije imao dovoljno dobar „kontraudar“.
- Stvar je postala sasvim ozbiljna kada je Komanda Ratnog vaduhoplovstva dobila direktivu da istraži slučaj i formirana je komisija koja je trebalo da utvrdi sve okolnosti ovog događaja – zaključuje Vereš. - Posle dva dana, medijima je zvanično izdato saopštenje u kojem je rečeno kako nije potrebna nikakva uzbuna, a da je Komisija ustanovila da se radilo o meteorološkom balonu.
Mudrim pogledom, Vereš kao da nas je upitao kako je moguće da je meteorološki balon pratio avion koji leti brzinom od 500 kilometara na čas od Sremske Mitrovice do Topole. Sa druge strane, može on da razume i ondašnje vlasti, jer, šta su, u stvari, i mogle da kažu javnosti?
Na pitanje šta je zaista video, Vereš mudro pogleda sagovornika, mirno supsti cigaretu u pepeljaru, a zatim, sa sigurnošću čoveka koji zna šta govori kaže: „To je bio strani objekat, koji je nama bio potpuno nepoznat. Izvesno je da je bio upravljiv, imao je mogućnost da lebdi u vazduhu, a zatim munjevito nestane.“
A Verešu se, kako rekosmo, veruje.
Ma šta da je „to“ bilo.

„KAD MOTORI UTIHNU“
Zlatko Vereš rođen je 1935. godine, a još kao gimnazijalac počeo je da se bavi jedriličarstvom. Bio je pilot RV i PVO, a zatim je kao profesionalni pilot prešao u civilno vazduhoplovstvo. Paralelno je radio i u kontroli letenja, da bi specijalizaciju okončao 1967. godine u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Iste godine imenovan je za načelnika jugoslovenske Kontrole letenja. Smatraju ga kreatorom modernog sistema jugoslovenske kontrole letenja. Kao pilot u rezervi učestvovao je čak i u snimanju partizanskih filmova „Bitka na Neretvi“ i „Partizanska eskadrila“.
Od 1974. godine je u Oklahoma Sitiju specijalizovao uzroke nesreća u civilnom vazduhoplovstvu i bio je predsednik Komisije za udese u više od 200 slučajeva. To su bili poznati udesi jugoslovenskih vazduhoplova iznad Ajača na Korzici (kada je bilo više od 180 žrtava), kod Libervila u Gabonu, iznad Vrbovca kraj Zagreba, na Kipru...
Napisao je jedinstvenu knjigu „Kad motori utihnu“ o istoriji vazduhoplovnih nesreća u Jugoslaviji od rata do danas. Objektivno, stručnjaci smatraju da je Vereš jedini koji, naspram iskustva, ima pravo da piše o tome.
Kao priznat i uvažen ekspert često je bio član različitih međunarodnih komisija, jer je njegovo znanje značajno prevazilazilo domaće okvire, ma koliko da se ovaj termin nekada odnosio na znatno veću državu.
Pored ovako raskošne karijere, jedan je od retkih koji može da se pohvali kako je leteo na 23 različita tipa aviona i 21 vrsti jedrilica.

MUDROST
Možda Vereša i njegovo ogromno znanje najbolje opisuju početne rečenice u knjizi „Kad motori utihnu“:
„Kada vam kažu da su vazduhoplovni propisi pisani krvlju, znajte da ne preteruju. Jer, ako papir i trpi sve, vazduhoplovstvo sigurno ne. A naročito ne ljudske greške.“