Neopravdani optimizam
Autor flashback | 16 Jan, 2010

 

      Čovek nikada ne gubi ono što voli, on dopušta da mu voljeno bude oduzeto - katkad svesno, katkad nesvesno. Gotovo uvek je kriv on sam - ne drugi, ne "tamo" neko.

      Uverenje da je kriv neko drugi potiče iz činjenice da uvek prekasno spoznamo ulogu koju igramo u celoj priči - veoma retko je krivica u dejstvu više sile.

      Najveći broj gubitaka proističe iz verovanja da će stvari ispasti upravo suprotno od logičnog i očiglednog pravca kretanja.

      Dakle: ako ste kornjača koja se kreće autoputem, i rešite da ga pređete, iracionalno je da očekujete da će vam sreća ići na ruku i da ćete, ne samo ostati živi, nego i uspešno živeti na drugoj strani.

      Kao kontraargument sigurno će neko navesti staleške promene - revolucije širom Evrope koje pokazuju da "niže" klase dospevaju iznad "viših" - to, međutim, nije protiv već u korist moje priče. Naime, niže klase nisu napredovale u realnom smislu, one su samo eliminisale "bolje" od sebe po principu gomile - potom bi se ta gomila smanjivala po principu interne eliminacije i postajala manjina koja vlada.

      Evolucioni iskoraci i skokovi ne postoje, prema tome, kornjači sigurno neće porasti krila.

      Dakle, jedini način da kornjača pobedi leži u brojnosti?

      Kornjača u primeru autoputa nema nikakvu šansu, ma šta uradila. Dakle, sve kornjače sveta bi mogle stati na čelo revolucionarne borbe protiv "autoputa" i izgubile bi.

      Postoje borbe koje su besmislene i stvari  koje se "nikada" neće promeniti. 

      Čoveku je ovo strano,  jer se uvek nada uvek želi upravo ono što nema, i što mu je često na samo par milimetara od vrhova prstiju.

      Dakle, neretko se dogodi da čovek utroši poslednji atom snage pružajući otpor, još češće da se u neuspehu teši rečima da je pokušao.

      Međutim, šta bi se dogodilo da čovek svu snagu, emocije utrošene na besmislene borbe upotrebi na ono za šta je sposoban, na igranje uloge koja mu je namenjena? Da li bi tada bio sretniji? Da li bi svi bili na gubitku? Kako se odreći neopravdanog optimizma?

      Ko to zna. Pođimo od sebe - čak ni sa najvišim stepenom svesti o sopstvenom  položaju niko od nas zaista nije prestao da se  nada.  Možda je nada na skali od 1 do 100 bila 0,001, ali ipak je bila tu.

      Čovek nije besmrtno biće, mada u sebi nosi nešto besmrtno. Kako to? Neki kažu da je nada besmrtna samo zato što je isuviše glupa da umre.... Možda se zato kaže da je blaženo neznanje? Napokon, čovek je postao smrtan onog časa kada je Adam probao plod sa drveta saznanja.

      Da li je moguće da večnost pripada glupima i gluposti? Možda su "pametni" zapravo glupi. U tom slučaju, evolucija kojm se toliko ponosimo nije koračanje unapred, veću unazad.

      Šta donosi sutra?

      Ostaje da se nadamo da je dobro....

Izvor

Čovjekova nesreća je u tome što uvijek želi ono šta ne može dobiti. Kada bi ljudi željeli samo ono šta mogu imati, bili bi puno srećniji.

Dve su žabe skakale oko štale i ugledale bačvu sveže pomuzenog mleka. Bilo je leto i suša pa su poželele da se okupaju i pomislile da bi mleko bilo dobra zamena za vodu. Skočile su tako na stolicu, pa na policu i u bačvu. Plivale su, plivale a onda poželele da izađu. Ali zidovi bačve su bili strmi visoki i ravni. Prva žaba shvatila je da se nikad ne može uspuzati uz zid. Razočarana prevrnula se na leđa i odlučila da skrati sebi muke tako što će se udaviti. Druga žaba međutim nije želela da se preda. Nastavila je da pliva i primetila da se u sredini bačve pravi grudva putera od njenog bućkanja. Kad je grudva postala dovoljno velika dogurala je do ivice, popela se na grudvu i iskočila iz bačve.

To nije optimizam, već konstruktivno razmišljanje, istrajnost i želja za žvotom.
Svejedno, poučno.

Nismo svi od istog materijala... nekome je zaista potrebno da slepo veruje u nesto, ma koliko to nesto mozda ne bilo realno...

Ne vidim problem u nadi i u optimizmu. Treba biti optimistican ali i samokritican i dozvoliti sebi poraz. Uvek ima jos jedan nacin, jos jedan pokusaj, uvek postoji neko negde , bilo gde, na koga mozemo naleteti da nam pomogne. Istrazivati, skupljati informacije, nadati se, imati pomalo srece i uvek verovati u sebe.
Svaki put do uspeha je poplocan trnjem. I skoro uvek nesto moramo da pokusamo i vise puta nego jednom da bi ispalo kako smo se nadali.
Po mom misljenju najgore je biti optimista, sedeti i nadati se da ce dragi Boga sa visine pruziti prst i iz prvog puta ispuniti zelju.
"Pokucaj i otvorice ti se"..."Veruje i desice se"
Trudi se budi uporan , nadaj se, imaj veru u sebe....Budi optimista 

Nije problem u optimizmu, problem je u ljudima...
Ne podnose svi neuspeh isto, posebno ako su proveli dosta vremena nadajuci se ... i verujuci da ce se to sto se izjalovilo, desiti...

Ne sporim. Ima nas razlicitih. Isto tako mislim da i oni, koji tesko podnose poraz, posle nekog vremena i dalje veruju u uspeh i opet se nadaju. Jer nadati se coveku je toliko prirodno kao i jesti i spavati.

Ne proklinji mrak, upali sveću.
Ša je više od toga potrebno? Samo biti proaktivan.

Desava se, ljudi potonu, i ne mogu da se vrate. Zivotare, tako, idu kroz zivot i slepi i gluvi. Ali uvek se desi nesto, ili nekome bliskom, sto te pokrene iz mrtvila.