U doba renesanse proučavaoci Platona dolaze do novog pogleda na materiju, iako pri tom zadržavaju neke elemente srednjovekovnog platonizma. Novi impulsi su dolazili iz dva pravca: iz interesovanja italijanskih humanista za Platonovu misao i od strane Grčkih poznavaoca Platona koji su dolazili u kontakt sa savremenicima u Italiji.
   Petrarka je bio prvi koji je definitivno spojio Platona sa idealima italijanskog humanizma. Petrarkine Platonističke ideje stvarane su iz latinskih izvora ili iz nekoliko dijaloga koji su postojali u latinskom prevodu. Iako je od grčkog monaha Varlaama iz Kalabrije Petrarka dobio neka osnovna znanja iz grčkog jezika, ili čak možda bio upoznat sa nekim Patonovim idejama iz dela nepoznatih do tada na zapadu, on sam nije bio u stanju da čita Platonove manuskripte na grčkom koje je posedovao.
   Period nakon Petrarkine smrti je uopšteno poznat kao stanje filološkog humanizma. Oživljavanje proučavanja grčkog jezika je podstaknuto , a prestiž Platona je rastao medju Italijanskim naučnicima. Petrarkina dva najznačajnija učenika: Luiđi Marsilji i Kolučio Salutati  kao i njihov učitelj su još uvek zavisili od latinskih izvora za platonske elemente u svom radu, ali nakon dolaska Manuela Krisolarisa u Veneciju i Firencu (1394-1399 godine) broj humanista sposobnih da čitaju Platona u originalu je naglo porastao. Mnogi od Platonovih dijaloga su po prvi put prevedeni na Latinski tokom prve polovine XV veka, kao i dela nekih drugih platonskih autora. Neki od ovih prevoda, kao oni Leonarda Brunija su dostigli veliku popularnost. Interes humanista toga vremena za Platonom je bio uglavnom lingvistički i literaran. Veličina Platonove umetnosti kao  i lepota i raznolikost njegovog stila osvojio je humaniste pre nego što će njegove ideje prodreti u umove Italijanskih filozofa.
   Dolazak Grka na koncil u Ferari i Firenci 1438. godine i 1439. godine dao je izvanredan podsticaj razvoju filozofske misli XV veka. Direktan kontakt Grka i Italijana je pripremio put za trijumf Fićina i njegovih sledbenika. Dva najznačajnija imena grčkih filozofa su Pleto i njegov učenik Besarion. Kada je Pleton došao u Italiju on je već bio poznat i slavan, ali je takodje bio i predmet kontraverzi. Za njegovo ime se vezivao pokušaj oživljavanja paganske religije što je od strane modernih naučnika stavljeno pod znak pitanja. U svakom slučaju, on je imao neograničeno poverenje u Platona, kao i u neoplatoniste naročito Proklusa i Porfirija, a platonizam kao misao je smatrao kulminirajućom tačkom filozofske tradicije koja svoje poreklo vodi od Zaratustre, Orfeja i Hermesa  Trismegistosa i mračnih početaka ljudske mudrosti. Pleto u početku nije stekao puno sledbenika, ali je pronašao jednog važnog prijatelja Kozima de' Medičija. Kroz mnoge razgovore koje su ova dvojica vodili bila je učvršćena Kozimova odluka da Firencu načini centrom nove Platonske škole.
   Uloga Besariona je bila uloga pomiritelja u filozofskim raspravama. On je po dolasku u Italiju prešao u katoličanstvo i primio zvanje kardinala. Može se reći da je učinio mnogo za prodor Platonove misli u renesansnoj Italiji i svojim delom otvorio prostor širokom prihvatanju Fićinove koncepcije neoplatonizma. Sa Besarionovim radom konačno je Platon zauzeo prvo mesto u odnosu na Aristotela.
   Obimnim proširenjem platonističkih dela pristupačnih na latinskom tokom XV veka u Italiji, kao i obnove znanja grčkog jezika stvoren je momenat u razvoju filozofije koji će dostići svoj vrhunac u delu M. Fićina i njegovog kruga znanog kao Platonska  Akademija u Firenci. Kada je Besarionova knjiga In Calumniatorem Platonis bila objavljena Platonska Akademija u Firenci je već bila ustanovljena. Ova Akademija nije bila institucija u modernom smislu te reči, već je pre predstavljala neku kombinaciju kluba i istraživačkog seminara i sekte, odnosno, jedno nezvanično društvo prijatelja i sledbenika okupljenih oko Fićina i pod patronažom Medičija. Članovi akademije su imali običaj da sedmog novembra održavaju svečane bankete u čast Platonovog rođendana. Najpoznatija imena društva su bili: Kristoforo Landino, pisac komentara na dela Vergilija, Horacija i Dantea i autor poznate knjige Quaestiones Camaldulenses; Lorenco Veličanstveni; Piko dela Mirandola koji je širio intelektualne horizonte ''Platonističke porodice'' jer je počeo sa izučavanjem orijentalnih izvora i zadržao relativno nezavisan stav u odnosu na Fićina; Frančesko Katani di Diaseto, Anđelo Policijano i Leon Batista Alberti.
   Pored svih nabrojanih imena suština firentinskog neoplatonizma može se sagledati u delu dve najznačajnije ličnosti pokreta, prvo Marsilija Fićina, a zatim Pika Dela Mirandole.
   Fićino je još kao mladić bio upućen na Platonističke studije pod patronažom Kozima de Medičija. On je ovu patronažu rado prihvatio i čitav život je posvetio proučavnju Platonske misli. Medjutim, nije išlo sve tako glatko. U godinama izmedju dvadeset pete i četrdesete on je prošao kroz dugačak period religijske depresije dugujući to svojoj nesposobnosti da pomiri svoj početni filozofski entuzijazam sa svojom verom. Malo je poznata ova epizoda iz njegovog života, ali njegovo kasnije delo donosi pomirenje klasičnog filozofskog naleđa sa hrišćanskom idejom. Do 1463. godine Fićino je bio angažovan na pisanju kratkih filozofskih eseja i prevođenju manje značajnih tekstova. Od 1463. godine započinje veliki rad na prevođenju Platona na kome je radio punih dvadeset godina. U isto vreme bavio se proučavanjem hrišćanskih autora, naročito Sv. Augustina, i  napisao svoja dva najvažnija dela Teologia Platonica,  De Immortalitate Animae i De Christiana Religione.
Poseta Pika dela Mirandole Firenci 1484. godine inspirisala ga je da započne prevođenje Plotina i drugih manje poznatih neoplatonista, a 1491. godine je završio komentar na Eneidu. Svakako je važna i njegova lična prepiska, a mnoga pisma objavljena za njegovog života sadrže  sažeti pregled njegovih glavnih filozofskih pogleda.
   Uopšteno gledajući zadatak koji je uzeo da ostvari je bio trojak. Prvo putem prevoda na latinski – uz sažete izvode i komentare učiniti dostupnim originalne platonističke spise, ne samo Platona, već i ''Platoniste'' odnosno Plotina i druge pisce kao što su  Prokl, Porfirije, Jamblih, Dionisije Pseudo Areopagita, Hermes Trismegistos  i Orfej. Drugo, složiti ovu masu znanja u jedan koherentan sistem sposoban da ulije novo značenje čitavom kulturnom nasledju tog perioda, Vergiliju, Ciceronu kao i Sv. Augustinu i Danteu, klasičnoj mitologiji, kao i fizici, astrologiji i medicini. Treće, usaglasiti ovaj sistem sa hrišćanskom religijom!!!!
   Pored Fićina najznačajnija ličnost firentinskog neoplatonizma je bio njegov učenik Piko dela Mirandola. On je bio jedan od nekoliko koji su bili počastvovani titulom conphilosophus. Godine 1486. Piko je objavio 900 teza poznate kao Conclusionses  što ga je dovelo u sukob sa crkvom, pa je morao pobeći u Francusku. Po prvi put je posetio Firencu 1484. godine, a nastanio se u njoj tek 1488.godine, i od tada se predao pisanju i proučavanju naročito orijentalnih jezika i filozofije. Pikova ličnost i njegov filozofski metod na najbolji način oslikavaju osobitost Renesansnog neoplatonizma da različite filozofske doktrine i verske dogme dovode u stanje harmoničnog poklapanja.
On je držao da su sve paganske religije koristile hijeroglifsku tradiciju da bi sakrile svoja otkrovenja u mitovima i pričama koji su bili oblikovani da zaštite božanske tajne od skrnavljenja, pokazujući samo koru misterije prostima, a suštinu čuvajući za prefinjene duhove. Tako je Piko često citirao orfičke himne za koje je držao da skrivju u sebi religiozno otkrovenje: «Orfej je po običaju drevnih teologa, misterije svojih dogmi pokrio zastorima od pripovesti i preobukao ih u pesničku odeždu, i tako da onaj ko njegove himne čita poveruje da se tu ne radi ni o čemu drugom do li o samim pričicama i igrarijama pesničkim.  Ovo sam hteo da kažem, kako bi se uvidelo koju sam imao muku i koje teškoće da iz svesno načinjenog šipražja od zagonetki, iz tamnih kutova od pripovesti izvučem onaj skriveni smisao filozofije.« Studirajući dalje Platona, Plotina i Proklusa on je otkrio da su ovi filozofi bili upućeni u Orfičke misterije i Piko ih je preporučivao kao put da se dospe do Orfičkih tajni. Istu ovu vrlinu religijskog prerušavanja su imale kako paganske religije tako i Biblija i Hebrejske misterije. Na primer, Knjiga izgnanstva govori o tome da je Mojsije proveo 40 dana na Sinaju i tada je  dobio od Boga mnogo božanskih tajni koje nisu bile zapisane. One su bile prenošene među rabinima u oralnoj tradiciji znanoj kao kabala. Ova relacija zapisanih zakona u Starom Zavetu i Kabale ima isti odnos kao orfičke tajne i paganski mitovi. Biblijski tekst je bio samo kora, a Kabala je suština. Isti princip opservacije Piko je koristio i u slučaju Isusa Hrista. Hrist nije zapisivao jevanđelja već ih je propovedao. Običnim ljudima se obraćao u parabolama, a svojim apostolima je direktno objasnio misterije nebeskog kraljevstva. Za Dionisija Aeropagita je smatrao da je ovu oralnu tradiciju direktno primio od svog učitelja svetog Pavla.
U poređenju svih ovih misterija, Piko je otkrio medju njima neočekivanu povezanost!!!
Ipak., u spoljašnjem obliku dogmi bilo je nemoguće izvršiti pomirenje izmedju paganske, hebrejske i hrišćanske  teologije, ali ako bi se priroda paganskih bogova razumela u mističnom smislu orfičkih platonista, priroda hrišćanskih milosti u punoći tajni koje je Sv. Pavle preneo na Dionisija Areopagita onda nije bilo nemoguće da se ove teologije mogu poklapati. Ovo je u suštini otkrivalo jednu anti dogmatsku stranu Pikove inelektualne ličnosti, kao i jedan vid religijske tolerancije u to vreme još dosta redak. Svi ovi izvori koje je Piko tako ingeniozno mirio bilo da su neo-orfički, kabalistički ili pseudo-dionisijski bili su spisi kasno-antičkog porekla, ako ne i srednjovekovnog.

Mislite li da su ova dela, sem sto su nosila pečat svoga vremena, mnogo toga dugovala Platonovoj metafizici?

Mislite li da su ona pretstavljala ostatke drevne misteriozne religije kako je Piko smatrao?

Kako gledate na Neoplatonizam koji nastaje na tlu  Firence u XV veku?

Mozete li se sloziti da je postojala mogoćnost trajno usaglasiti ovaj sistem sa hrišćanskom religijom?

   

Hvala na iscrpnom tekstu. Vec smo pominjali ali u mnogo sturijoj formi slicnosti izmedju staro vekovnih verovanja i hriscanstva. Pricali smo o Mitraizmom koji deli mnogo toga sa ostalim staro-vekovnim verovanjima pa i sa Platonovom kosmologijom i filozofijom. Kabala je odlican primer veze jer se kroz nju najlepse vide neke od staro-vekovnih misterija. Hriscanstvo je nastalo kao gnosticko ucenje i ostalo to u svojoj srzi ali se razvojem politickih pravaca u kasnijim stadijumima razvoja vise oslanja na dogmu nego da sustinu svog ucenja. Iste paralele se lako mogu povuci izmedju ostalih religija - Sufizam u Islamu, Jogi mistici u Indiji, Zen Budisti na istoku, Taoizam u Kini - svi oni pricaju o jednoj istini i jednom putu ka jednom stvoritelju.

Deki, shvatam sta hoces da mi kazes...ali ja jednostavno zelim da pričamo o kulurnoj klimi koja se u Firenci razvija u XV veku. Dakle ne samo, kako ti kazeš o "slicnosti izmedju staro vekovnih verovanja i hriscanstva".
Elem, nakon dugog srednjovekovnog perioda, a naročito od XIII veka kada je preovladavala aristotelijanska struja odnosno njen, može se reći sholastički ogranak, Platonska filozofija i njen Neoplatonski nastavak dobio je svoje zasluženo mesto u doba Rane Renesanse. Nedostatak originalnih Grčkih Platonskih izvora nadoknađen je u XV veku i ova filozofska ideja dostigla je svoj vrhunac u obimnom prevodilačkom i filozofskom delu Marsela Fićina ''Teologia Platonicca''. Iako je aristokratizam zadržao svoje mesto, Neoplatonska filozoffija bila je preovlađujuća intelektualna struja u doba Renesanse i kao takva snažno je uticala na formiranje kulturnog života i umetnosti Italije XV i XVI veka.
Donekle sam htela da priču usmerim ka "ovom" pravcu...kultura, umetnost...kao i Leonardo da Vinci (zbog čuvenog "koda") i mnogim drugim učenim ljudima.
Dakle, polazeći od ovakve snažne prožetosti Italijanske Renesanse neoplatonskom filozofijom današnji proučavalac ove umetnosti ne bi trebao da se nađe u nedoumici da određena umetnička dela stavi u kontekst neoplatonskih ideja. Ipak velika vremenska distanca od pet vekova i različitost pogleda na svet savremenog čoveka i metafizičkog, moralnog ili estetskog univerzuma Renesansnog umetnika ili književnika predstavlja izvesnu poteškoću u tumačenju ove umetnosti, ali poteškoću koja se može prevazići pažljivim iščitavanjem koda i spoznaje intelektualne klime u kojoj ova dela nastaju – sami renesansni umetnici su pred svojim očima pored ogromnog tela klasične literature imali i određene fragmentarne likovne predstave klasičnih božanstava koje su poticale iz najčešće kasno antičkog perioda                        (shvatanje i tumačenjem neoplatonizma u renesansi, čak i da Vinčijev kod bi se sa malo više tolerancije shvati i tumačio).
   Problem multipliciranja značenja paganskih bogova koji se javlja još kod Platona, a koji je izražen u delima firentinskih neoplatonsita posebno Marsela Fićina, donosi teškoću u određivanju sadržaja koje nose određeni simboli.
Možda bi u tumačenju simboličnih predstava u Renesansi najadekvatniji bio stav do koga je došao Abi Varburg. Putem ikonološke analize opstajanja paganskih subjekata kroz srednji vek kao astroloških i moralnih simbola dolazi do zaključka o dvopolarnosti određenih predstava. Tako bi figura Venere mogla imati dve funkcije. Mogla je biti zamišljena kao planeta koja treba da donese određeni astrološki efekat koji ona simbolizuje, a sa druge strane mogla je biti evokacija klasične boginje ljubavi koja se da tumačiti u neoplatonskom smislu.
Ipak ovakve simboličke predstave klasičnih božanstava nisu trebale biti prosta ilustracija neoplatonskih tekstova već su imale jedno dublje značenje, odnosno jedan dublji efekat. Za razliku od post-tridentskih umetnika od kojih je zahtevano da slika bude posrednik između vernika i crkvene dogme kao ''Biblia pauperum'', ovde je umetničko delo prožeto neoplatonskim duhom trebalo biti jedno edukativno sredstvo odabranih. Ti odabrani pojedinci mogli su se putem posmatranja i kontempliranja odabranih simboličkih predstava uzdići do same translunarne ideje koju ta simbolična predstava nosi.

   Ova moja tema možda deluje isuviše radikalno i iracionalno, ali i neoplatonska misao nije uvek išla za tim da vezu između Boga i čoveka postavi u racionalnu ravan  !!!!

P.S. Ne znam koliko vas ce biti zainteresovano da priča na ovu temu...možda, baš malkice...ali ona je jako zanimljiva i kako Deki  reče ‘iscrpna’ !



    

JA sam ipak inzenjer po profesiji pa samim tim nisam merodavan da diskutujem na temu istorije umetnosti ali ima stvari koje mene zanimaju. Bas iz perioda rane renesanse. Postoji dosta slika iz tog perioda kojima se ne zna autor a koje su cesto ili skoro uvek sa hriscansko religioznom tematikom. Hristovo raspece i dogadjanja posle raspeca, Bogorodica sa malim hristom i sl.
Najzanimljivije se cuvaju u Luvru ali verujem da ih ima svuda po svetu.

E sad sta je veoma zanimljivo sa ovim slikama. Sve imaju simbolicne detalje koji nemaju nikakve veze sa hriscanskom dogmom ili cak ponekad desavanja na slikama se slikaju na nacin da ne prate opise tih dogadjaja iz novog zaveta. Kao primeri - mogu da dam :

- Hrist se razapinje ne na krst nego na strukturu u obliku slova T

- Oko razapetog Hrista stoje Marija i apostoli koji izgledaju radosni i nasmejani

- Cesta je pojava masonske/hermeticke simbolike - mrtvacka glava, sestar i ugaonik na slikama gde je naslikan razapet Hrist

- Mozda jedna od najlepsih je Bogorodica koja doji malog Hrista i naslikana je sa ogoljenim grudima

Moja omiljena je "Vencanje u Kani" Paola Caliarija gde je prakticno naslikana Isusova svadba (slicno pretpostavci koje su pisci Sveta Krv Sveti Gral i ostalih misterija koristili) - Slika je u istoj sobi sa Mona Lizom ali zauzima ceo zid sobe (koja nije mala) i na mene je ostavila neverovatan utisak (za razliku od Mona Lize).

Cesta je tematika slikara iz tog perioda - grcka i njihovi bogovi - gde se jos cesce provlaci hermeticka simbolika. Sve slike su bile izuzetno geometrijski precizne - zlatni geometrijski odnosi definisani u staroj grckoj su se cesto koristili.

Ima strasno zanimljivih stvari koje su autori ovih slika ocigledno pokusavali da prenesu - kome to je pitanje. Da samo izabranima ili je vise bio slucaj skrivanja jeretickog znanja od jos uvek uticajne katolicke crkve - ostaje da nagadjamo.

Deki, pa ja ne zelim da tipkamo samo o slikarstvu (vidim da si tako grubo shvatio)…kulturna klima-knjizevnost, filozofija, pa i slikarstvo, ali kao product vremena i ideje !

Ovo sto si ti naveo kao obavezu jednog likovnog dela, vezuje se za razlicite epohe…

-To da se Hrist razapinje ‘ na stukturu u obliku slova T’, vise se vezuje za srednji vek, mada slicnih pretstava ima i kasnije….ali nije obaveza, vec stvar izbora patrona (bilo da je plemic, papa, svestenik ), ili u slucaju neoplatonista izbor ‘intelekta’ i savrsene forme!

-Retka je pojava nasmejanih likova oko raspetog Hrista, u renesansi oni su nekako smireni pre nego srecni i nasmejani, ali u srednjem veku jako uznemireni, kao i u umetnosti baroka-gde im je osnovna ideja naterati posmatraca da se saoseca sa slikom, a umetnik je imao zadatak da radnju prikaze sto dramaticnijom.
Vecina umetnika renesanse vise ne saopstavaju dogadjaje iz jevandjelja da bi vernike poucavali veri. Oni izrazavaju sopstvenu umetnicku viziju  u kojoj covek i priroda, duhovno i svetovno, cine jedinstvenu celinu. Poruka slike nije verske prirode…

-Pojava masonske-hermeticke simbolike je naprisutnija u Visokoj Renesansi. Mada se mrvacka glava ispod raspetog Hrista pojavljivala i ranije, i imala funkciju Adamovog stradanja…odnosno opominjala na prvi greh i Hristovu zrtvu (zarad cega je stradao…)
Slkari XV veka su svoje vidjenje stvarnosti sveli na geometriska pravila linearne perspective. Najuspesniji utisak perspective postignut je geometrijskim telima. Stoga su umetnici ljudske figure radije smestali u arhitektonske prostore. Leonardo je, medjutim, jos jedan pokazatelj dubine: atmosverski efekat…

-Da, uceni i  nacitani humanisi ucinili su da u poeziji ozive anticki grcki mitovi. Slikari su iz tih mitoloskih prica crpeli ideje za slike namenjene raskosnim renesansnim vilama. Slika biva prilicno velikih dimenzija i, u sredistu kompozicije, najcesce, se prikazuje boginja Venera koja u vreme humanizma nije imala znacenje ovozemaljske lepote vec je bila olicenje dobrog, ljubavi kao znaka kulture i civilizovanosti, bila je to Humanisticka venera…

Ono cega se drze platonisti je sledece:

-   Bog je stvorio svet “mislci sebe sama”, jer su kod njega “postojanje, misljenje i htenje” jedna te ista stvar; on se ne nalazi u vasioni (koja je neogranicena, ali ne i potpuno beskonacna), vec se vasiona nalazi u bogu – vasionu bog “ispunjava, a da sam nije ispunjen; prozima, a da sam nije prozet; i ukljucuje, a da sam nije ukljucen”.

Univerzum je, dakle, tako razlicit od boga, a ipak neodvojiv od njega...

Neoplatonizam, kao i sam platonski idealizam, bio je izraz cisto kontemplativnog stava prema svetu, i, kao i svaka filosofija koja se oslanja na ciste ideje kao jedine autoritativne principe, on je podrazumevao odbacivanje stvari iz “obicne stvarnosti”, a sudbinu te stvarnosti on je prepustao onima koji trenutno imaju vlast – jer, kao sto je smatrao Ficino, pravi filosof se trudi da izumre za prolaznu stvarnost i da zivi u vecnom svetu ideja…



Drago mi je da bar nekoga interesuje!!!

Izgleda da niko drugi nije zaiteresovan