Mnogi ljudi pate od teške neodlučnosti koja uništava njihove živote. Često preziru sebe zbog "nesposobnosti" da se odluče. Ili pokušavaju da jednostavno "preseku", na silu, na slepo pa šta bude da bude. Mnogi dižu ruke, puštajući da umesto njih odlučuju drugi ili da se odluke nekako, sticajem okolnosti, donose same od sebe. Naravno, samoprezir ne vodi ničemu i ništa ne rešava, osim što čoveka zakopava još dublje. Ali osoba koja svoju neodlučnost doživljava kao sramnu slabost o tome ne vodi računa. Ona oseća da sebe mora da kazni jer ne funkcioniše onako besprekorno kao što, u naduvenoj predstavi o sebi, smatra da bi morala funkcionisati.

Oni koji na silu i slepo "seku", samo da donesu bilo kakvu odluku, prepuštaju svoje živote pukom slučaju.

Oni koji problem neodlučnosti pokušavaju da izbegnu udešavajući da drugi umesto njih donose odluke, padaju u zavisnost od tuđe volje, često ponižavajuću i pogubnu.

Oni koji čekaju da se stvari same od sebe reše gube svako životno usmerenje, postajući obične igračke i žrtve okolnosti.

Sa neodlučnošću se valja otvoreno suočiti kako bi smo je prevladali.

Na koji način?

Neodlučnost nije slabost ili mana koja se da ukloniti snagom volje. Neodlučnost je posledica koja ima svoje duboke uzroke. Valja nam dakle tragati za uzrocima.

Neodlučna osoba može biti, i najčešće jeste, uhvaćena u procep između protivrečnih želja, težnji, ciljeva, osećanja. I to prinudnih, u smislu da ih doživljava kao nužne tako da joj je nemoguće da napravi izbor i da se odrekne bilo koje od svojih protivrečnosti.

Uzmimo primer čoveka koji oseća da mora biti omiljen među svima i da istovremeno mora da svakog iskoristi. Te dve težnje očito ne idu jedna sa drugom. Ili žene koja bi i da ostane sa nekim čovekom i da ga napusti jer joj se čini da ga istovremeno i mrzi i voli. Iznutra razapeta ličnost ne može da napravi izbor.

Šta osoba tu može da uradi? Da upozna, ispita svoje protivrečne i prinudne težnje, ciljeve, želje, stavove, da sagleda njihovo značenje, njihovu težinu, njihov uticaj na njen život i potraži njihove uzroke kako bi se oslobodila unutrašnje prinude i povratila moć izbora i odlučivanja.

Neodlučne osobe često teskobno oklevaju jer se užasavaju promašaja, poraza, neuspeha. Njihovo oklevanje i kolebanje prostiče iz potrebe da se osiguraju od neuspeha, što je naravno nemoguće. Da bi prevazišli svoju neodlučnost ovi ljudi moraju prihvatiti jednostavnu činjenicu da neuspeh nije smak sveta i da ne moraju (niti mogu) u svemu i uvek biti prvi i najbolji.

Suštinski posmatrana, neodlučnost je izraz nepoznavanja sebe, vlastitih potreba, osećanja, želja, težnji, ciljeva. Teško može odlučivati onaj ko ne zna ni šta stvarno jeste ni šta zaista želi. Dubina neodlučnosti je direktno srazmerna stepenu udaljenosti od vlastitog bića. Upoznajmo sebe da bismo mogli odlučivati.

Izvor

Joj samo nek se neodlucni drze podalje od mene. Sve druge cu da prihvatim (dobro skoro pa sve..   )
Neodlucni su zato sto su nezreli. Donesi odluku pa makar i bila pogresna. Donesi jebenu odluku...

Izvinjavam se ostalim forumasima, issues jos od bivse...

neodlucnost= nesreca. Zato mi se i svidelo ono SF-ovo sto je postavljao a to je da previse izbora ne cini coveka srecnim vec upravo suprotno

Simple as that

Ma kad čujem da mi neko kaže svejedno, prevrćem očima u sekundi!!!

Ja negde mislim da se neodlučnost ne može generalizovati, već pre da je čovek neodlučan samo pred nekim pred kim ima strah od odbijanja, neprihvaćenosti stava... a to ne znači da sam ne zna šta bi i kako, već da neće da kaže..