Danas sam se zamislila nad jednom životnom pričom.

Bračni par oko 55 godina, dugo u braku, deca već prilično odrasla, oboje zaposleni. Sve je dobro funkcionisalo do pre dve godine a onda iznenada kao posledica teške operacije muž je postao impotentan. Žena koja ga veoma voli starala se o njemu brižno, preuzela na sebe teret u porodici, on se oporavio od svega osim od impotencije.

Imali su svoje trenutke nežnosti, koristili vibrator i razne igračke. Odjednom pre par dana muž je ženi saopštio da joj je veoma zahvalan na svemu ali da je svestan kako ona treba da ima normalan seksualan život. Njemu je ogroman problem da bude pored nje a da ne može da bude sa njom i on želi da prekine čitavu dramu. Želi da ona sebi nađe stalnu vanbračnu vezu, nekoga sa kim će se dobro osećati.

Ona šokirana, kao da je dobila bum u glavu. Zove me izgubljena, plače, oseća se povređeno, zbunjeno, kao da je njen muž nezahvalan i da je napušta posle svega što je ona činila za njega. On opet misli da je to što predlaže jedini način da sačuva svoj mir i porodicu.

Ne znam šta da mislim, pokušala sam da joj kažem nešto ali prosto ne dopirem do nje.

Koleginica je shvatila neke stvari, unajmiola je negovateljicu i počela malo slobodnije da diše.