Svetski dan invalida u Srbiji obeležava 700.000 hendikepiranih

Prepreke na svakom koraku

- Nenad Jovićević: Više od 80 odsto dece školskog uzrasta je nepismeno jer škole i prosveta nemaju sluha za njih- Najveći problemi sa kojima se invalidi suočavaju su arhitektonske barijere, javni prevoz, posao...

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 10 odsto svetske populacije čine ljudi koji imaju neki hendikep, dok četiri odsto njih ima i smetnje u mentalnom razvoju. To znači da će Svetski dan osoba sa invaliditetom, 3. decembar, u Srbiji obeležiti oko 700.000 invalida, od kojih većina, nažalost, živi u veoma teškim uslovima.

Najveći problem sa kojima se ti ljudi suočavaju su arhirtektonske barijere koje ih sprečavaju da se normalno kreću i funkcionišu, ali i diskriminacija i predrasude kojima su svakodnevno izloženi. Osim toga, osobe sa invaliditetom retko pronalaze posao, studenti nemaju uslove za učenje, a na sve to, uskraćena im je lekarska pomoć, dok su im ortopedska pomagala nedostižna. Ipak, jaka volja i vera pojedincima je pomogla da pokušaju uspešno da vode trku sa životom.
   
      

I studenti ugroženi

Na Beogradskom univerzitetu trenutno studira oko 300 akademaca sa hendikepom. Mnoge visokoškolske ustanove u Srbiji napravile su rampe na ulazima, ali one ili nisu urađene prema standardima, ili to što je urađeno ne valja. Fakultet političkih nauka je napravio ulaz za studente sa hendikepom, Pravni i Ekonomski takođe, ali je zato u Elektrotehnički fakultet moguće ući samo u hol, a potpuno nemoguće popeti se do učionica. PMF je pokazao dobru volju da ovim studentima izađe u susret, ali rampa koja je tamo napravljena ne služi ničemu i ne može mnogo da pomogne. Najveći problem na fakultetima je to što ne postoji nijedan toalet koji je dostupan studentima sa hendikepom.
      
      
      
   

Nataša Bojanić ima 23 godine i Daunov sindrom. Živi sa majkom i dedom. Svakog dana dolazi nasmejana na posao, tačno u 10 sati, i sa oduševljenjem obavlja sve svoje obaveze, što je, kako kažu u humanitarnoj organizaciji "Dečje srce", gde Nataša radi, prava retkost. Njen zadatak je da pošalje više od 30 faksova dnevno, što podrazumeva da proveri da li su tačni brojevi telefona, da pozove i pošalje faks i da sve to zabeleži. U ovoj organizaciji kažu da su Natašu upoznali pre četiri godine, kada je s majkom došla u "Dečje srce" i prijavila se da bude učesnik u radionicama koje su bile organizovane za ljude sa smetnjama u mentalnom razvoju.

- Bio je to prvi stepenik u njenom osamostaljivanju. Nataša je uspešno nastavila dalje, redovno pratila sve aktivnosti i zahvaljujući podršci svoje majke, ali i našoj, ona je dosta postigla kako bi se osamostalila, što podrazumeva život koji barem malo liči na život jedne mlade devojke - kažu u humanitarnoj organizaciji "Dečje srce".

Nataša sama dolazi na posao, ide u bioskop, pozorište i sa prijateljima iz organizacije povremeno odlazi na izlete. Dobro se snalazi u gradskom prevozu i može se reći da sasvim solidno poznaje Beograd. Njena samostalnost i težnja za normalnim životom prepoznaju se i kroz potrebu za šminkanjem i ulepšavanjem. Svojim prijateljima, kako kaže Nataša, voli da se pohvali novim karminom ili detaljem garderobe. Kaže da voli da bude uredna i lepa.

- Svakog jutra nekog od nas sačeka poruka na stolu "Voli te Nataša" ili "Želim ti lep dan - Nataša" ili, pak, neki crtež. Uvek nađe malo vremena da nam skuva kafu, a pored toga što odgovorno radi svoj posao, svoje probleme voli da podeli sa ostalim zaposlenima - ističu u organizaciji gde Nataša radi.

Nenad Jovićević, sekretar Saveza za cerebralnu i dečju paralizu Vojvodine "Suncokret" koji radi i kao novinar i urednik, komponuje za televiziju i pozorište, potvrđuje da invalidi u Srbiji veoma teško žive. Barijere su im na svakom koraku, ne mogu da uđu u bioskop, pozorište, javni prevoz, domove zdravlja...

- Osobe sa invaliditetom žive paralelni život - jedno je ono što vide na televiziji i pročitaju u novinama, a sasvim drugo ono što proživljavaju. Predrasude o njima su strašne. Iako su mentalno zdravi, oni se ne školuju, jer niko u prosveti nema sluha za njih. Niko ne želi da radi s njima, odvajaju ih u posebna odeljenja i škole, zbog čega je više od 80 odsto dece školskog uzrasta nepismeno. Više sreće imaju oni čiji su roditelji malo imućniji, pa mogu sami i uz pomoć privatnih profesora da rade sa decom. Sve u svemu, celo društvo okreće glavu od ljudi koji imaju neki hendikep i stalno im se obećava nešto što niko neće ispuniti - kaže Jovićević i dodaje da ovi ljudi samo traže regularna pravila igre, kako bi učestvovali u svim oblastima života.
   
      

U Beogradu samo jedan javni toalet za invalide

Samo u Beogradu živi 200.000 osoba sa invaliditetom. Prema rečima Vukomana Boškovića, predsednika Koordinacionog odbora invalidskih organizacija u Beogradu, neophodno je promeniti zakone o lokalnoj samoupravi, obrazovanju, zapošljavanju...- Invalidima je pristupačan samo jedan toalet u gradu, zakrčeni su prolazi na ulicama, podignuti trotoari. Ne možemo da prihvatimo činjenicu da nevladine organizacije imaju prednost nad invalidskim organizacijama. Često se dešava da oni nenamenski troše novac, kasne sa projektima, a mi trpimo stalne kritike naših članova. Prostor je posebna priča. Udruženje paraplegičara smešteno je u baraci i u poslednjih 15 godina nismo dobili ni dinar za održavanje. Prošle godine su se čak srušili plafon i vrata - ogorčen je Vukoman Bošković, predsednik Koordinacionog odbora invalidskih organizacija u Beogradu.Zorica Pavlović, gradski sekretar za socijalnu i dečju zaštitu, ukazala je da su potrebe invalida uvek veće od mogućnosti grada, ali da gradska vlast pokušava da promeni pristup rešavanju problema ovih ljudi i uskoro bi trebalo da bude donet pravilnik.


Izvor: Glas Javnosti \ S. T., M. Blaževski