S pijace u rat

Dešava se da se obična i na prvi pogled bezazlena prepirka kupca i prodavca na pijaci najpre pretvori u fizičko koškanje, a zatim izrodi u izgred s ljudskim žrtvama da bi, potom, prerasla u međunarodni ratni sukob s velikim gubicima u ljudstvu
 
Dok savremeni čovek korača pored tezgi na kojima se nalaze gomile raznolikog povrća, obilje svakovrsnih mlečnih proizvoda ili brda zaklane i očišćene živine, dok promiče pored ljudi koji se cenkaju, prepiru ili ugodno ćaskaju, dok je, dakle, utonuo u to šarenilo boja, mirisa i ukusa, verovatno i ne razmišlja o tome šta je zapravo pijaca. Ona je osobeno mesto, zborište na kom se može osetiti bilo naroda, njegove vrline, kao što su srdačnost, prisnost i spremnost da se drugi razume i da mu se pomogne, ali ne manje i njegove mane kao što su niskost, prevrtljivost i najprizemnija želja za podvalom.
Posebno su zanimljive velike pijace, živopisni bazari u važnim gradovima ili lukama, gde se međusobno sučeljavaju trgovci i kupci različitih naroda, gde se s raznih strana doprema raznovrsna roba, gde se susreću ljudi koji se inače ni na jednom drugom mestu ne bi mogli sresti. Upravo na takvim mestima, gde se na osobit način dodiruju različite kulture, moguće je da dođe do verbalnih čarki, proisteklih kako iz nepodudarnih pogleda na cenu izložene robe, tako i iz nedovoljnog poznavanja jezika i različitih civilizacijskih obrazaca po kojima su ustrojeni učesnici u trgovini.
Takve prepirke najčešće ostaju u ravni uvreda, uzrujanosti učesnika i ovlaš izrečenih pretnji. Dešava se, međutim, da se te čarke izrode u fizički obračun, kad se snaga stavova ne brani samo rečima i decibelima, nego se posegne i za pesnicama kao sredstvom ubeđivanja. Tada se, najčešće, trezveniji i pribraniji učesnici i svedoci ovakvih zbivanja umešaju i na razborit način uspevaju da razdvoje sukobljene. Dešava se, katkad, da najostrašćeniji u sukobu posegnu za oružjem pa se sve završi na najgori mogući način - nečijom pogibijom. Dešava se i to da upravo takva pijačna čarka dovede do sukoba dveju država, do međunarodnog sukoba s teško sagledivim posledicama, do rata koji sobom nosi veliki broj žrtava. U ovom prilogu izabrali smo tri takva slučaja koji uverljivo kazuju do čega sve mogu da dovedu najobičnije prepirke na pijaci.


Carigrad, 1043. godine
Veze Vizantinaca i Rusa otpočele su u 9. veku i u sledeća dva stoleća uglavnom su obeležene kako željom ovih drugih da osvoje Carigrad, tako i veoma razgranatim trgovačkim vezama. Četiri puta Rusi su nasrtali na vizantijsku prestonicu - 860, 907, 941. i 1043. godine - i isto toliko puta bili su poraženi. Međudržavni ugovori, koji su sklopljeni 911. i 944. godine, uređivali su trgovinske veze između dva naroda. Ruski trgovci u Vizantiju su uglavnom donosili one proizvode koje Carstvo nije imalo, kao što su krzno (dabar, samur, hermelin, crna lisica i veverica), vosak i med, a odatle su u svoju zemlju odnosili prevashodno raskošne proizvode - zlato, svilene tkanine, voće, vino i razni nakit - za vladarski dvor i velikaše.
Poslednji put Rusi su pokušali da zauzmu Carigrad 1043. godine. Povod za ovaj pohod bio je neobičan, ali i veoma životan. Na pijaci u Carigradu došlo je do svađe između ruskih i vizantijskih trgovaca. U raspravi, koja je ubrzo poprimila obeležja fizičkog obračuna, ubijen je jedan Rus. Činjenica da je bila reč o vrlo uglednom došljaku iz kijevske Rusije dala je naročitu težinu ovom neprijatnom slučaju s pijace u vizantijskoj prestonici i dodatno je opteretila odnose Carigrada i Kijeva.
Rusija je svoj odgovor dovela u vezu s davnašnjim snom da jednostavno osvoji velegrad na Bosforu, pa je otpočela opsežne pripreme za napad na najjaču tvrđavu srednjovekovnog sveta. Kijevski vladar Jaroslav Mudri (1019-1054) opremio je flotu od četiri stotine brodova i stavio je pod komandu svog starijeg sina Izjaslava, novgorodskog kneza. Naročito za ovu priliku trupe su sakupljene u Skandinaviji, čijim je žiteljima ratovanje bilo poput maternjeg jezika, te je napad poprimio zastrašujuće odlike poznatih vikinških pljačkaških pohoda.
Ovoga puta zatajila je inače veoma pouzdana vizantijska obaveštajna služba koja je u sličnim prilikama uvek uspevala da blagovremeno sazna odakle preti opasnost i o tome obavesti carigradsku vladu. Vizantijskom „intelidžens servisu” jednostavno su promakle opsežne pripreme Rusa za napad, kao i njihovo približavanje Konstantinopolisu. Uprkos tome, vizantijski odgovor usledio je na vreme i bio je krajnje delotvoran i svirep.
Rusi su iznenadili Vizantince i pojavili su se na severnom ulazu u Bosfor. Bez oklevanja, vasilevs Konstantin IX Monomah (1042-1055) sakupio je na brzu ruku vizantijsku flotu i krenuo u susret ruskom brodovlju. U takvim okolnostima, naravno, sukob se više nije mogao izbeći. Prethodno je vizantijski car iz predostrožnosti naredio da se utamniči i protera svaki ruski trgovac u Carigradu, kao i svi ruski najamnici u prestonici. Postojala je sumnja da oni podržavaju napadače i čak sarađuju s njima. U tom trenutku, za vizantijsku vladu bilo je od sporednog značaja da li je ovakva sumnja osnovana ili nije.
U pomorskoj bici, koja se vodila nadomak ulaza u Bosfor, vizantijska mornarica potpuno je satrla rusku flotu. Došljaci sa severa potučeni su zahvaljujući združenom učinku „grčke vatre”, za koju nisu imali odgovarajuću odbranu, bure i podmuklih vodenih struja u morskom tesnacu koji odvaja tlo Evrope od kopna Male Azije, a znanih samo Vizantincima. Ruski gubici u ljudstvu bili su toliki da se pomorska bitka pretvorila u pravi pokolj. Osim toga, mnogobrojnim ruskim zarobljenicima za odmazdu odsečena je desnica, a onda su te ruke - kao prekor i opomena svakome ko se usudi da ustane protiv poretka ustrojenog od Boga - javno izložene na zidinama Carigrada.
U toj svetlosti o bici kazuje i savremenik Mihailo Psel, čuveni filozof, istoričar i državnik. S gledišta ohole vizantijske nadmenosti, on je opisuje kao „pobunu Rusa”, posledicu „jarosti i besa” koje je ta „varvarska rasa” uvek osećala prema „nadmoćnosti Romeja (Vizantinaca)”. Grčku reč hegemonija, koju ovom prilikom upotrebljava Psel, savremeni istraživači različito su tumačili. Neki od njih shvataju je u značenju „carstva”, a drugi u njoj prepoznaju vizantijski „imperijalizam” i običajno romejsko pravo na politički suverenitet nad Rusijom.
Pobeda dela ruskih brodova nad jednom vizantijskom flotilom, blizu obala Trakije, nije imala nikakav uticaj na konačni ishod ovog rata. Da ruski poraz bude potpun doprinelo je zarobljavanje velikog broja vojnika koji su pokušali da se kopnom vrate kući, ali su im vizantijski odredi preprečili put i osujetili njihovu nameru. Osam stotina Rusa dovedeno je u Carigrad gde ih je sačekala kazna koja je tri decenije ranije, posle bitke na Belasici 1014. godine, snašla Samuilove vojnike: bili su nemilosrdno oslepljeni i na taj način okončan je ovaj rat.
Onda su usledili dugotrajni pregovori i 1046. godine sklopljen je mirovni sporazum po kom su preostali ruski zarobljenici pušteni kući. Tom prilikom ili, možda, nešto kasnije utanačeno je da jedna vizantijska princeza, verovatno kćerka cara Konstantina IX Monomaha, pođe za Vsevoloda, mlađeg sina kijevskog kneza Jaroslava Mudrog. Dete rođeno u ovom braku 1053. godine, Vladimir Monomah, istaknuta je ličnost ruske srednjovekovne istorije: bio je uspešan državnik, veliki kijevski knez (1113-1125), a ostao je upamćen i kao darovit pisac.


Tana, 1343. godine
Četrdesetih godina 14. stoleća došlo je do velikog sukoba između tatarske države Zlatne horde i italijanskih pomorskih republika. Sve je počelo jednim gotovo bezazlenim ispadom koji se pretvorio u ozbiljan rat s neočekivano razgranatim međunarodnim posledicama. Na pijaci u Tani, glavnoj đenovljanskoj koloniji za trgovinu sa Zlatnom hordom, avgusta ili septembra 1343. godine, izbila je čarka, jedna od onih koje su se skoro svakodnevno događale na šarolikim bazarima lučkih gradova gde su se dodirivali razni svetovi i narodi. U svađi meštana i Mlečana stradao je jedan Tatarin. To je do te mere rasrdilo njegove sunarodnike da su oni, dodeljujući sebi ulogu izvršioca pravde, u besu pretukli i opljačkali tamošnje hrišćansko stanovništvo, mahom građane italijanskih republika Venecije, Đenove i Firence. Ovaj događaj na pijaci doveo je do velikog spora između Zlatne horde i, prvenstveno, ligurijske države, odnosno Đenove. O pomenutom sukobu u Tani izveštava vizantijski car, pisac i monah Jovan Kantakuzin.
Novi tatarski kan Džanibeg (1342-1357), koji je posle kratkotrajne vladavine starijeg brata Tinibega (1341-1342) nasledio presto svog oca Uzbega (1312-1341), na pomenuta zbivanja odgovorio je po kratkom postupku: zauzimanjem Tane i proterivanjem italijanskih građana, čime je Đenova posle više od sedamdeset godina posedovanja zauvek izgubila ovaj važan lučki grad na ušću Dona u Azovsko more. Došlo je, između ostalog, i do značajnog kolebanja cena na tržištu tako da su se, na primer, cene začina i svile u Italiji udvostručile.
Posledice ovih događaja vrlo brzo morao je da oseti i sam Carigrad. On ih je iskusio na veoma neprijatan način jer mu je zapretila velika oskudica životnih namirnica, pre svega žita i usoljene ribe, što je za posledicu moglo da ima i poremećaj društvene klime u prestonici. Dopremanje žita iz Trakije, koje je u mirnim uslovima bilo dovoljno za potrebe „carice gradova”, osetno je smanjeno u godinama građanskog rata (1341-1347). Neprestani pokreti raznih vojski, a pogotovo boravci turskih trupa koji nisu jenjavali ni u ovom razdoblju, imali su poguban učinak na tamošnju ekonomiju. Postojao je, doduše, još jedan način da se žito nabavi, s obzirom na mogućnost Mlečana da obezbede dovoz ove važne životne namirnice iz maloazijskih oblasti, koje su se nalazile pod turskom vlašću. Međutim, u predvečerje dolaska snažne antiturske lige hrišćanskih sila u predeo Smirne ove tržnice bile su zatvorene.
Štaviše, s te strane, sa Krima, u vizantijsku prestonicu, a zatim i u čitavo Carstvo, pa i celu Evropu uostalom, ubrzo su pokuljale daleko veće i ozbiljnije nevolje. Posle osvajanja Tane, ratoborni tatarski kan Džanibeg ustremio se i na drugu đenovljansku crnomorsku koloniju, Kafu, koju je s prekidima opsedao sve do početka 1347. godine. Nemoćni da vojnim sredstvima zauzmu grad, mongolski napadači pribegli su jednom od svirepih sredstava srednjovekovnog biološkog rata - posebnim bacačkim spravama okužena tela ubacivali su u tvrđavu. U azijskim stepama kuga je već uveliko besnela, a odatle se najveća pošast srednjeg veka, poznata kao „crna smrt”, na italijanskim trgovačkim brodovima raširila Evropom.
Brzina kojom se rasprostirala i ogromna smrtnost u srednjovekovnom čoveku probudili su iskonski strah i osećanje bespomoćnosti pred stihijom koja se nije mogla zaustaviti. Prema nekim proračunima, koji se mogu smatrati prilično tačnim, veruje se da je u razdoblju od 1348. do 1350. na evropskom kontinentu od kuge postradala jedna trećina ukupnog stanovništva.

Beograd, 1862. godine
Treći sukob, proistekao iz na prvi pogled bezazlenog slučaja, odigrao se u Beogradu 1862. godine, ali ne na nekoj tržnici nego pored česme, mesta oko koga se takođe okupljaju ljudi i koje je po tome nalik na pijacu. U to vreme Beograd je bio „podeljen”: Turci su imali mahale na Dorćolu i grad na kalemegdanskom bregu, a Srbi ostale delove koji su se širili i naseljavali novim stanovništvom iz unutrašnjosti Srbije. U tako osobenim prilikama „nametnutog” saživota dveju netrpeljivih zajednica neretko je dolazilo do sukoba koji su zaoštravali i dodatno kvarili odnose turske i srpske države. Sačuvani izvorni podaci kazuju da su Turci u razdoblju od 1857. do 1862. godine u Beogradu počinili nekoliko desetina teških dela. To je na neki način bio uvod u burna zbivanja do kojih je došlo tokom kasnog proleća 1862. godine.
Tada je, naime, na Čukur-česmi, na Dorćolu, jedan Turčin ubio srpskog dečaka. Bila je reč o šegrtu Savi koji je ovde zahvatao vodu i koji je protestovao što mu je nestrpljivi i osioni muslimanski vojnik sklonio krčag sa česme. Vest o nemilom događaju brzo se raširila i čitava beogradska varoš bila je uzbuđena. Uznemireno srpsko stanovništvo pohitalo je ka mestu gde se dogodilo ubistvo i tu se ubrzo sjatio veliki broj ljudi. Kod česme su se pojavili i predstavnici srpskih vlasti namerni da zavedu red i krivca sprovedu nadležnim organima. Međutim, pokazalo se da je to bio samo uvod u sukob mnogo većih razmera.
Stanje je postajalo sve napetije, pa je uskoro između Srba i Turaka došlo do tuče i puškaranja koji su doneli nove žrtve. Najpre su Turci ubili zapovednika srpske žandarmerije, što je na srpskoj strani shvaćeno kao obesna provokacija i izazvalo ogromno nezadovoljstvo. U situaciji nabijenoj ozlojeđenošću i povređenim rodoljubljem, Srbi su se prihvatili oružja i žurno krenuli ka mestu sukoba. Izvori kazuju da su u Beogradu cele te noći trajale borbe i na sve strane čula se neprekidna pucnjava. Bilo je očigledno da stanje neće moći da se razreši samo od sebe.
Pred zoru susreli su se opunomoćeni predstavnici obeju strana, srpski ministar Ilija Garašanin i komandant beogradske tvrđave Ašir-paša. Posle pregovora došlo je do potpisivanja primirja. Za trenutak se činilo da su se strasti smirile i da će u ovim kritičnim trenucima razum i mir prevladati. I, zaista, sledeći dan protekao je u miru.
Međutim, narednog dana kad su obavljane sahrane ubijenih došlo je do nove napetosti. Čaršija je zatvorena, a veliki broj ljudi, pritisnut bolom i jedva uzdržavajući svoj bes i gnev, u dubokom ćutanju koračao je za posmrtnim ostacima žrtava najnovijeg sukoba s Turcima.
U tom trenutku Turci su izgubili prisustvo duha i odvažili su se na prenagljen i krajnje nerazborit postupak i time doveli u pitanje svaku mogućnost da se stanje smiri. Izvršavajući zapovest svog komandanta Ašir-paše, turski vojnici su sa gradskih zidina otvorili topovsku paljbu na Beograd. Veliki broj kuća bio je porušen, na mnogim mestima u gradu izbili su požari koji su gutali sve pred sobom dok su varoške ulice bile pune ranjenih i mrtvih. Smatra se da bi broj žrtava bio znatno veći da su Turci bolje gađali, odnosno da im topovi nisu bili zastareli i neprecizni.
Nepromišljeni postupak turske posade s beogradske tvrđave izazvao je reakciju Srba. Oni su se latili oružja i na sve strane brzo su podigli barikade. Štaviše, kad se čulo za najnovije događaje, iz unutrašnjosti su u Beograd dojurili mnogobrojni dobrovoljci. U kratkom razdoblju pod oružjem se našlo nekoliko hiljada ljudi koji su, ne časeći časa, otpočeli opsadu beogradske tvrđave. Ovom prilikom na strani Srba borili su se i bugarski emigranti koje je predvodio čuveni političar, publicista, istoričar i pesnik Georgi Rakovski Stojkov. Napadači su na juriš zauzeli i srušili Varoš-kapiju i Sava-kapiju, dok su zastrašeni Turci, njih šest do sedam stotina, pobegli i zatvorili se u grad.
Na vest o bombardovanju Beograda, u varoš je požurio i knez Mihailo Obrenović (1839-1842, 1860-1868) koji je odmah objavio opsadno stanje. Za to vreme na barikadama se čitao njegov vatreni proglas nabijen osećanjima i rodoljubljem. Međutim, odnos snaga bio je takav da su Srbi, inače loše naoružani, teško mogli da zauzmu grad koji su Turci uporno i čvrsto držali.
U čitav sukob nenadano su bile uvučene i velike sile. Žestoke borbe koje su vođene, kao i dalji zaplet čiji se ishod nije mogao lako predvideti, zbog protivrečnih interesa nisu odgovarali ni silama koje su bile pokrovitelji Srbije. Svi su bili za sklapanje mira. Istina, mir je uspostavljen, ali su suprotstavljene snage još bile ratoborno nastrojene. Smatrajući da više nisu u stanju da se suprotstave mogućem novom srpskom napadu, Turci su već početkom 1863. godine iz grada povukli dva bataljona beogradske tvrđavske posade. Ipak, umesto povučenih vojnika u grad je stigla nova posada od 1800 ljudi. Srbi su smatrali da je kucnuo čas da se iskoristi ovaj ispad i pregovorima izdejstvuju povlačenje turskih garnizona iz svih tvrđava koje su oni još držali u Srbiji. Dugi i naporni pregovori, uprkos suprotstavljanju Austrije i Engleske, završeni su ustupanjem gradova srpskim vlastima. Posebno je bio važan 6. april 1867. godine kad su knezu Mihailu Obrenoviću predati ključevi beogradskog grada.
Međutim, posle burne 1862. godine i svih događaja koji su pratili ovaj međunarodni sukob, došlo je do značajnog opadanja broja stanovnika Beograda. U strahu od mogućeg novog bombardovanja, mnogi su napustili svoje domove i preselili se u unutrašnjost Srbije. Tako popis iz 1859. kazuje da je u varoši i predgrađima bilo nastanjeno 18.890 lica, a popis iz 1863, dakle samo četiri godine kasnije, svedoči da je u Beogradu tada živelo 14.760 stanovnika, što je manje za dvadeset odsto.
U Dobračinoj ulici i danas se nalazi spomenik koji čuva uspomenu na pomenuti događaj. Reč je o radu našeg istaknutog vajara Simeona Roksandića (1874-1942), dečaku koji leži, a pored njega je prevrnuti krčag. Na spomeniku piše: „U spomen događaja od 26. maja 1862. godine na Čukur česmi podiže ovaj spomenik Zadužbina Vanđela Tome, 1931. god”.



Izvor: Politikin zabavnik

---