Mnogo me nervira pasivnost i samosažaljenje nekih ljudi koje znam a i ljudi koje ni ne poznajem a koji nemaju posao. Traženje posla im se svodi na kukumavčenje uz kaficu i povremeno raspitivanje kod najbližih drugara "ima li negde neki posao... ali da je dobro plaćen". A na stolu skupe cigarete, najskuplji mobilni bez kredita i tabloidne novine. Gospodo ne traži se tako posao.

Traženje posla je isto posao. Ustaneš u 7 pa pravac na autobus i od firme do firme, od lokala do lokala...
 Energičan nastup sa pristojnim osmehom na licu. Niko ne voli namrštene i očajne ljude. Dobar dan ja tražim posao, ne biram. Pa danas 8 sati tražiš posao, pa sutra, pa u subotu prepodne... Pa dođeš opet u istu firmu, tražiš sastanak sa direktorom, vlasnikom, menadžerom... Šalješ emailove, zoveš, nudiš se, ... Pa kad se osvrneš, za 20 dana si  ostvario 250 kontakata. Pa tako sledećeg meseca, pa sledećeg, ... Ipak je tako značajno veća verovatnoća da se nađe bilo kakav posao nego oprobanom metodom negativnih očekivanja da se nađe super posao. Pa kad se zaposliš kreneš od najniže plate pa se kroz rad dokazuješ i kvalifikuješ za bolji posao i veću platu. Čista glupost je da poslodavci samo eksploatišu. Naravno da eksploatišu ali su dovoljno racionalni da plate više nekog ko im više zaradi.

U Srbiji, kad neko nema posao on kuka kako nema posao. Na zapadu kad nemaš posao, posao ti je da tražiš posao 8 sati dnevno.


Ako je nekog sramota da radi bilo kakav posao a nema šta da jede onda i ne zaslužuje da nađe posao. Uvek je bolje da imaš nekakav posao nego nikakav....