Uvek je dobro imati nekog ko je voljan da vas sasluša i nađe vam se kada vam je to potrebno, ali nekada se desi da o nečemu ne želite da pričate, a vama drage osobe, iz najboljih namera, ne prestaju da vas zapitkuju o tome. To ume da bude prilično nezgodna situacija.

Konkretan primer? Recimo, pokušavate da ostanete u drugom stanju i imate problema s tim, ili pokušavate da usvojite dete, a to traje li traje, komplikovano je, ne znate hoće li nešto zaista biti od toga... Zaista ne želite da razgovarate o tome, u fazi ste kad od razgovora nema nikakve koristi, vi pokušavate pa pokušavate, a zapitkivanja vas samo bolno podsećaju na to kakav problem imate. Kad biste o tome pričali, samo bi vas još više bolelo, ne biste olakšali dušu - sve je već rečeno, nema tu šta više da se priča, samo da ne odustanete i da istrajete, pa kako ispadne. A jedna ili više vama dragih osoba, uprkos tome što ste rekli da ne želite da pričate o tome, malo-malo pa vas nešto u vezi s tim upita, ili vam saosećajno kaže da je tu da vas sasluša ako vam je to potrebno. To ste toliko puta čuli da vam dođe da provrištite od tolike saosećajnosti, a opet, žao vam je da budete neljubazni prema toj osobi ili prema tim osobama, jer znate da iskreno brinu za vas i iskreno žele da vam pomognu.

Šta u takvoj situaciji? Setiti se da postoji razlika između "biti tu kada ste nekom potrebni" i "zabadati nos" u tuđe stvari onda kada je glasno i jasno rečeno da ta osoba o tome ne želi da razgovara i da bi ta vrsta razgovora bila za nju suviše bolna.

Da li to znači da bi trebalo da podviknete na one koji vas zapitkuju da vas ostave više na miru i da ćete im sami reći ako vam bude potrebno da vas saslušaju? Ne, samo da se ne treba stideti da im se zahvalite na brizi, kažete im da će biti prvi kojima ćete javiti ako bude nekih novosti, i da sada zaista niste u stanju da pričate o tome. I to im ponoviti koliko god puta bude bilo potrebno, bez neljubaznosti i povišenog tona, ali uporno.



Izvor: Krstarica

Kad su u pitanju stavri  o kojima ne zelim da pricam (jer ni sama neznam kako da ih resim) a neko je nevaspitan ili naporan u zelji da sazna sto vise
o tome- znam da budem jako drska i gruba i obicno se tada i naljute na mene  . onaj ko me dobro zna - zna sta sme da pita, a sta ne sme  .
isto tako , ni ja ne zapitkujem druge ukoliko vidim da nevoljno odgovaraju ...zapravo , retko me i zanima tudji zivot ,imam svoj
sa kojim ni sama neznam kako da izadjem na kraj 

postoje stvari o kojima nikada nisam voljela pricati ni sa kim.

vaspitani ljudi i oni koji me dovoljno vole da nikada to sto cutim o nekim stvarima nisu tumacili na pogresan nacin...to jednostavno postuju.

i mislim da je to vazno.

ne insitirati na tome da neko mora,po svaku cijenu,razgovarati o onome sto ga muci.

pogotovo ako uzmemo u obzir da postoje stvari koje je bolje odcutati...i pametnije,svakako.

Stvari o kojima ne želim da pričam, nikome ni ne spominjem, pa i nema ko i o čemu da me ispituje.

haha mene u tim situacijama niko ne sme nista da pita sve zavisi kakav se stav na pocetku zauzme

nezgodne stvari (one neprijatne ili jako intimne) znaju samo najbliži
pred nima mi nije neprijatno da pričam
a ako me neko baš i pita nešto o čemu ne bih pričala, ili odgovram uopšteno ili kažem...znaš nebih o tome....

Nikad ne propitujem ljude, ali ne dam ni da mene neko propituje...
Inace, za razliku od autora teksta, smatram da jedno veoma glasno: "Nista!", moze da bude veoma efikasno...