Tužna misao koja se pleše

Obred nad obredima u Argentini je tango. To je unosna misao koja se pleše i za svoju dušu, ali se i na svakom koraku saplićete ne samo o ukrštene noge plesača već i o lončiće kojima oni sakupljaju priloge od prolaznika. Tango se igra i na ulici, i na privatnoj sedeljci, i po najraskošnijim salonima. Tako je to u Buenos Ajresu, u Argentini.

Naročito se igra u najstarijem delu grada, po imenu San Telmo. Spajajući lepo sa korisnim, tamo i dvojica vremešnih muškaraca igraju tango jedan s drugim, kao u vreme kada je tango i nastao, među muškarcima koji su se, čekajući u podužem redu na tetke iz uvoza, zajedno razgibavali na zvuke bandoneona. Bandoneon svojim izgledom podseća na harmoniku, ali je u stvari varijanta putnih orgulja koje su Nemci doneli za potrebe svojih bogosluženja. Ima tri mehura, a uprkos nemačkom poreklu, raspored nota na dugmićima ne sledi nikakvu logiku, već su tonovi raspoređeni kao da su se klikeri prosuli iz kutije u koju su potom brzo vraćeni. Iz istog razloga, dakle, zbog sopstvenog uživanja u tangu, ali i zbog mogućnosti pristojne zarade, na trgiću Dorego u San Telmu iz nedelje u nedelju igraju i dve požrtvovane šiparice.

Nedeljom se na trgu Dorego održavaju i sajmovi antikviteta. Tada na ulicu izlaze antikvari koji će vam ponuditi Evitine šeširiće, lustere od alabastera ili sifonsku bocu, samo ako ste kupac. Na ulicu će izaći žongleri, pelivani, prodavci lilihipa ili peruški, pa čak i devojka koja "razmenjuje sećanja", kako joj piše na sendvič panou u kojem šeta.

da da tako je to u latino zemljama 

inace princeza Maxima ga najizazovnije plese 

Tango
Tango je poreklom iz “Barria de Las Ranas”, jednog od getoa u Buenos Airesu (tačnije ples je u Argentinu donet od strane španskih osvajača da bi se kasnije vratio u Španiju). U to vreme je bio poznat pod imenom “Baile con corte’’, ili ples sa odmorom. i u Evropi se tango probijao kroz predgrađa velikih gradova dok ga nisu prihvatili i viši slojevi Evropskog drustva, da bi neposredno pred Prvi Svetski rat bio jedan od najpopularnijih plesova (čak popularniji od valcera).

Smatra se da su počeci tanga u Argentini vezani za gauchos-e (‘kauboji’) koji su morali da hodaju savijenih kolena jer su njihove kozne pantalone očvrsle od konjskog znoja. Oni bi noću izlazili u lokalne plesne sale i plesali sa devojkama koje su morale da drže svoju glavu zabacenu i rukom da odguravaju rame partnera jer se gauchos-i nisu kupali pa su samim tim i zaudarali na znoj i konje. Desnu ruku su drzale na partnerovom kuku, u blizini dzepa kao znak da ocekuju da budu placene za ples. Pri prelasku u Evopu tango je promenjen i takmicarski tango se igra u zatvorenom stavu kao i svi drugi standardni plesovi s’ tim sto se položaj partnerkine leve ruke i muskarčeve desne (koja je dosta niže u odnosu na ostale ST) i dalje razlikuju.

Danas se tango najbolje karakteriše frazom ‘tužna misao koja se pleše’. Popularnost tanga proistekla je iz naše potrebe za jakim emocijama, senzualnošću, melanholijom, predavanjem i krhkošću. To je ples koji priča priču o odnosu između muškarca i žene, o besu prevarenog ljubavnika, o jednoj tako snažnoj emociji da u svom najsavrsenijem obliku tango govori o životu i smrti. Iako nastao u zemlji koja je bila pod jakim uticajem mačo kulture, tango je ples koji predstavlja i izbalansiran odnos između muškarca I žene. Ako jedan deo partnerstva ne funkcioniše par nije izbalansiran i ne može se plesati. Ovo je tačno za sve standardne plesove ali u tango postaje najočiglednije zbog karaktera i oštrine. Jedna od najčešćih tema u tango muzici je kockanje. Ova tema daje dobru podlogu plesu koji, između ostalog, simboliše i kontradiktorne karakterne vrednosti, ali i životnu mudrost koja se ne može steći na visokim akademijama već u latinoameričkim getoima i siromasnim predgrađima velikih evropskih gradova. Svaki plesač će plesati tango na svoj način jer je to ples karaktera, ples bez strogo utvrđenih pravila, ples gde individualnost znači sve.