Vremeplov

Sedim sama u Japanskom vrtu usred Beograda. Namerno nisam ponela knjigu ni diskmen, nisam povela prijateljicu, ni sina. Zamisao je da upijem jesenji valer u pore, duboko dišem i smislim o čemu ću pisati ove nedelje. Zapravo tema o muško-ženskim odnosima u 19. veku nije nimalo zahvalna. Poludela sam tražeći literaturu koja bi mi dala neki putokaz.

Osnovna dilema koju imam je da li su žene tog vremena zaista bile samo senke svojih vrlih izdržavalaca, hranitelja, muževa, verenika, večito u drugom planu, u strahu da se ponašaju kako hoće. Šta je bilo neprimereno tada, a nije sada i šta ih deli od mene?

Nosim pantalone. Da li me to oslobađa? Ne, samo je udobnije i zimi manje hladno. Dakle, prva tačka otpada, nisam srećnija od neke dame koja gazi skute svoje haljine samo zato što iznad nogu imam šlic. Pišem u dnevnim novinama, dakle radim. Većina žena onog vremena nije radila, ali one koje su se bavile umetnošću obično su pisale knjige. Novinari su uglavnom neostvareni pisci, znači 1:0 za 19. vek. Seks? Imam dosadni, tradicionalistički stav, najbolji seks dešavao mi se iz ljubavi ili bar nekih njenih nagovešataja. Sve ostalo je gimnastika, fitnes van teretane, oslobađanje napetosti. "Gospođica 19. vek" je obično čekala prvu bračnu noć da bi uzdahnula ili odahnula.

One koje su imale sreću da se udaju iz ljubavi sigurno su postajale potpuno lude pri pomisli na seks, a one nesrećnice koje su se udavale iz računa ili nekog drugog interesa, nalazile su ljubavnike. Onda smo i o tome egal. Kada je reč o deci, ona će se uvek voleti i rađati na isti način. Deca su nepromenljiva konstanta u bilo kom vremeplovu. Svi ostali detalji, poput izražavanja stava, alkohola, đuskanja, šminkanja, psovanja, dijeta, pijeteta i drugih "šteta" ne čine me mnogo drugačijom od moje dvojnice iz 1805. Kada bi samo Virdžinija Vulf ili Isidora Sekulić znale da nisam srećnija iako sam slobodnija i novija. Bilo bi me sramota, časna reč.



Izvor: Glas Javnosti

Vremeplov

Ajde, Stevo, sve će biti tamo. A Milanče kad razvuče armoniku. Pa ima sve da pršti - nagovarao je Marko Stevana, naslonjenog laktovima na ram prozora.
A on samo slegnu umornim ramenima, ništa ne rekavši.
- Da znaš, i mala Prokina će doći. Ma sve će doći. A znaš kako te je gledala ona Pavlova! - bio je uporan Marko.

- Znaš, radio sam ceo dan, čuo si i sam da mi je ćaća u postelji, drugi put, Marko - rekao je Stevan odsutno.
- Dobro, ali nemoj posle da me pitaš šta je bilo! Biće šta bude - trljao je Marko dlanove dok se udaljavao.

Sunce se već primaklo brdu i Stevan je znao da su svi mladi već na poselu, a stariji po kućama. Dok je nazuvao opanke, srce mu nije dalo da diše, kao i svaki put kad je išao Amri. Znao je, osećao je, video je već kako ga ona čeka pod orahom na kraju sela, tamo gde su turske kuće.
Dok je koračao kroz kukuruze, mislio je o devojci koja ga je gledala na poselu. Marija, tako se zvala, zaista je bila lepa. Prelepa. Plava, duge raskošne kose, vragolastog pogleda, velikih, okruglih grudi koje se nije mnogo trudila da sakrije od njegovog pogleda. No, njeno bledo lice postajalo je još bleđe samo kad bi je uporedio sa Amrom.

Zastao je, s njenom slikom u glavi, tek toliko da ga ona još ne primeti. Video je odlično, sakriven u kukuruzu, udaljen jedva dvadeset koraka. Jarki tonovi kojim se nebo opraštalo od Sunca podsetili su ga na njihovo prvo viđenje, pre tri godine. Amra, Turkinja. Crna, duga kosa, žilavo, mršavo, koščato telo, krupne zelene oči. I ono nešto posebno, što nijedna Srpkinja nije imala: bes, žar, divlji beskraj u pogledu. Setio se kako su se oboje nasmejali i zagrlili kad ju onomad sapleo, a ona mu rekla "pašče". Dok je tako zamišljen stajao u kukuruzu, ona ga je primetila i stala da maše rukama: "Šejtane, a šta me zajebavaš!"

Prišla mu je, gurnula ga iz sve snage, tako da je Stevan pao. Onda se bacila na njega i ugrizla ga za uvo, valjda od muke, bola koje više nije mogla da krije:
- Saznao je babo juče, reko je da će ubit i mene i tebe. Jebo ti moj život, Stevane.
- Biće dobro, Amra. Pričaću s njim. Ne plaši se, ti si moja, Amra - govorio je Stevan dok je s prvim mrakom u njihova srca dolazio strah.



Izvor: Glas Javnosti \ Igor Ćuzović

Idi  bre, Anea, a ja taman pomislio da ti ovo pises 

e, nisam ja talent.. vise..

mala razlika..... 

Mislim da je apsolutna glupost ovaj clanak. Mislim, ljudi, ne spaljuju nas hej (to je npr razlog da se osjecam sretnijom). Sada bih ja jos ovo komentarisala, ali posto ljude malo zanima, ostavicu se corava posla.