Nišlija Miodrag Ročkomanović Ročko menjao profesije, ali najduže opstao kao kolporter

Ne štampe, već hleba treba

Svakog jutra, po snegu, kiši, vrućini, Nišlije u Obrenovićevoj ulici vide čoveka koji na otvorenom, pod nadstrešicom nekadašnje robne kuće, strpljivo postavlja štand sa novinama i časopisima. To je Miodrag Ročkomanović Ročko kome je ovo ritual već čitavu deceniju.

- Imam pet banki života i samo 12 godina zvaničnog radnog staža upisanog u knjižicu iz vremena dok sam radio u Elektronskoj industriji i "Geobirou". U međuvremenu, radio sam svašta. Kao keramičar, bižuterista, akviziter, glumac amater... Poslednjih desetak godina živim od novina, bolje rečeno, preživljavam od njihove prodaje. Kada narodu bude bolje, biće i meni. Više će kupovati štampu, a ovako, dok ujutru bira između vekne hleba i novina, sigurno je da će pre hteti da jede. I koga tada briga za nečije pisanje - kaže kolporter Ročko.

Ujutru prelista svu štampu i natprosečno je obavešten. Kod njega rano ujutru novine kupuju službenici, lekari, političari, penzioneri, slučajni prolaznici... Mnogi zastanu i sa Ročkom prokomentarišu neki naslov sa prvih novinskih strana ili neku TV emisiju iz prethodne noći. Sa Ročkom je ugodno ćaskati, ali nije lako polemisati jer dobro zna sve što se u gradu dešava "a i šire".
   
      

Ili anđeli ili lopovi

Listam ove naše novine i često pročitam kako neko kaže da se "ceo svet zaverio protiv nas" a da mi to kao "ne zaslužujemo". Međutim, ja vas i čitaoce vašeg lista pitam: Da li to Ameri kradu sve što stignu, od sijalica i slavina do keramičkih pločica? I da li oni, ili mi, krademo telefonske aparate sa govornica, kazančiće iz javnih toaleta, hotelske brave i peškire? Sami sebe saplićemo i nismo baš toliki anđeli kako inače mislimo. Dokle će sve trajati, ne znam, a znam samo da nam se ne piše dobro ako se ne opasuljimo - kaže Ročko.
      
      
      
   

- Ova moja ćoška je gradski epicentar. U obližnjem kafiću, poslastičarnici "Kalča" ili Kazandžijskom sokačetu preko puta, okuplja se niška "elita". Mnogi kupe novine da im stoje uz jutarnju kafu, ne pročitaju ih, a onda nose na vikendicu za potpalu. Jedan mi nedavno reče: "Baš je lepo ovaj Dostojevski napisao Anu Karenjinu"?! Šta drugo nego da se smejem. I jasno je da pamet i pare ne idu uvek baš zajedno - priča Ročko.

Živi sa majkom u stanu od 30 kvadrata. Kaže da nije osnovao porodicu da "ne umnožava sirotinju". Kaže i da veruje novinama i novinarima i moli ih da ne posustaju u borbi za istinu.- Da nije njih, mnogi krupni lopovluci ostali bi neotkriveni. Policija juri sitne lopove i dilere, ali razumem i razočarenje jednog milicajca koji danas privede dilera droge s pola kilograma kokaina, a ovaj ga već sutradan, kad ga puste napolje, cinično pozdravi na ulici.

- Nedavno su mi iz stana ukrali zbirku rimskih novčića i starih satova, vrednu 15.000 evra, a policija mi vratila samo jedan novčić... Od Ročka se može čuti svašta i naučiti dosta. Ne žali se da mu je teško, hladno, da mu je stan mali, da nema za zimovanje ili letovanje. On pošteno zarađuje svoju koru hleba i srećan je što ga pola Niša oslovljava sa Ročko. I nije krio zadovoljstvo što se Glas setio da popriča i s njim.


Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: M. Doderović