Iz ženskog ugla
To je trebalo da bude romantična šetnja

Naterao me je da ustanemo rano, iako sam imala slobodan dan.
- Hajde - skočio je na svoje mršave noge i zapalio pljugu. Baš ga briga.

On je na odmoru. Još juče smo se dogovorili da krenemo od Kalemegdana, pa duž Save do njegove tetke na Bežanijskoj kosi na ručak - pešice.
Nismo prešli ni Tvrđavu, kad se njemu pripi kafa. I žmirka onim svojim bezobraznim očima u mene.
- A tebi se baš ide peške?

E, pa sad, kad smo ustali ranije nego što smo planirali da bismo pešačili i lepo ogladneli, ima to da ispoštujemo.
- Jao, treba da kupim pljuge.
Gde da nađemo trafiku? Izvlači se s Kalemegdana, skreći sa zelenog puta u sivi.

On žudno gleda ka autobusima. Oni zamiču Brankovim mostom, jedan za drugim, Karađorđevom se vuku tramvaji... Pokušavam da mu skrenem misli - vidi ovo - pokazujem na neko đubre. Samo da mi ne bi opet predložio gradski prevoz.
Polako smo prešli poznate beogradske splavove, na jedan smo otišli čim smo se upoznali. Tad sam lako mogla svuda da ga vučem - kod muškaraca lenjost nastupa s godinama, ili se povećava kako veza odmiče. Pre će biti ovo drugo.

Nailazimo do gradilišta. Njemu fino, cipele mu ionako služe samo za posao... Zapetljavamo se u neki lavirint stovarišnog materijala, sve dok nismo čuli pse.
- E, ovo je već gadno - rekoh, a on me zabrinuto pogleda. Okružila su nas tri psa koji su uporno lajali.

U takvom trenutku pogledam u nebo. Naiđe čuvar i otvori nam zabravljenu kapiju. Idemo putem bez prolaznika. Još mi samo nije pomenuo da smo krivi moja briljantna ideja i ja.
Na kraju smo ipak kod tetke stigli peške. Vreme ručku je odavno prošlo, mrak je uveliko pao, usput nam je po sto puta zvonio mobilni, poslednjih pola sata nismo progovorili.
- Tetka, mi smo mnoooooogo gladni - reče moj romantični princ odmah s vrata i navali na pasulj sa suvim rebrima, sve srčući gustu čorbu.
Tek kad se vratimo kući, nastupa romantika. Vatromet.
Milica Bjelovuk

Izvor: Glas Javnosti

Iz muškog ugla
To je trebalo da bude romantična šetnja

Hajde da se sklonimo malo sa ovog vetra - zavapio sam posle dva sata provedena pored grozno hladnog Dunava.
- Jaooo, jel' moramo, znaš kako mi je leeepo... - ubedila me je maznim pogledom.

I tako smo mi šetali još dva sata. I baš je bilo lepo. Jeste da mi je malo vode ušlo u levu patiku (ko mi je kriv što nosim patike zimi) i da su prsti na tom stopalu počeli da mi se smrzavaju, ali skupljali smo lišće.
- Jaooo, kako je lepo lišće. Ajde napravi mi neku sliku od tog liiišćaaa... A jel' me ti voooliš? - grlila me i ljubila dok sam puzao po zamrzlom blatu i skupljao glupavo lišće.

I napravio sam joj "najlepši kolaž na svetu". Tako mi je ona rekla.
- Hajde da sedimo pored obale i bacamo kamenčiće - rekla je onda, a meni se srce steglo.

"Hajde da idemo do mene i da se 'vatamo'" - pomislio sam.
- Hajde da sedimo pored obale i bacamo kamenčiće - odgovorio sam pomirljivo.

I onda smo sedeli i bacali kamenčiće. Mina je napravila šest žabica, a ja pet. I bila je prokleto mnogo ponosna na to.
- Jaaao, ja sam napravila šest žabica, a ti pet! Kako je romantično! - cupkala je uzbuđeno.
A meni je bilo mnogo hladno. Uši su me bolele i to nije bilo strašno, ali zabrinuo sam se za prste na levom stopalu, koje nisam osećao. Sve u svemu, želeo sam samo da romantika na čas stane. Da mogu da se zagrejem i presvučem.

"Kako joj nije hladno?" - pitao sam se dok sam posmatrao kako skakuće, smeje se i podvriskuje oko mene.
- Ta-ra-ra-ra-raaa, ra-ra-raa - pevala je na sav glas melodiju iz "Petparačkih priča", uz odgovarajuće pokrete rukama. - Ajde, ajde da pleeešemo, znaš kako mi je leeepo... - cimala me za rukav.
- Tara-rara - izašlo je iz mojih smrznutih organa za disanje. Nije bilo baš ubedljivo.

Odjednom se zaustavila.
- Tebi nije lepo?
Bio sam suočen sa dva izbora: a) reći joj istinu i b) nastaviti sa predstavom.
- Ta-ra-ra-ra-raaa, ra-ra-raa - počeo sam i ja da igram i pevam.
I gle čuda, toplina je počela da se vraća u promrzle udove, levo stopalo je oživelo, a uši me više nisu bolele.
Pouka: slušaj devojku/ženu i sve će uvek biti sjajno-bajno.
Igor Ćuzović

Izvor: Glas Javnosti