Trkači olovnih nogu

(NE) JEDINSTVO SRPSKE NACIJE

Srbi ponovo trče istim istorijskim putem kojim su trčli od Berlin (1878 )do Pariza (1910-1920)

Sam naslov knjige i njena problematika  upućuje nas na pitanje: da li su Srbi državotvoran narod i kakve su rezultate postigli na tom polju? A da bi se odgovorilo na ovo komplikovano i suštinsko pitanje u srpskoj modernoj povesti, neophodno je ukazati na problem nacionalne integrisanosti Srba i, shodno tome, odgovoriti na pitanje – koliko je ideja državnosti doprinela integracionim procesima srpskog naroda?

Pozabaviti se  ozbiljnije svim nvedenim problemima moguće je samo u posebnoj monografiji, stoga se u narednom tekstu na njih osvrćemo u onoj meri u kojoj možemo da zadovoljimo potrebe čitalaca ove knjige

Kao što vidite riječ je o jednoj novoj knjizi koja se po meni bavi ključnim pitanjima , od suštinske važnosti za ono što danas nazivamo srpskom državom, srpskom državotvornošću , ono što nazivamo srpskom nacijom, problemi koji su prisutni u samom korpusu srpskog naroda da li smo desno ili lijevo opredeljeni, da li smo za nacionlističku ideju Velike Srbije ili smo za potpuno hirurško odstranjivanje  tog  ideološkog elementa iz samog bića srpskog naroda kao nešto od čega smo doživjeli  samo teške poraze i razočarenja, da li nas naše vjersko oprijedeljenje sprečava ili pomaže u integraciji srpskog korpusa razasutog sirom Balkana .

Ovde ću prenositi dio po dio ovog teksta koji se bavi ovim osnovnim crtama .
Evo prvi dio

Danas srpski narod nema jedinstvenu državu, već je rasut u dve države –Srbiji i Crnoj Gori i jednoj poludržavi –Republici Srpskoj,  koja ima autonomni položaj  u republici Bosni i Hercegovini, i živi u drugim bivšim republikma Jugoslavije – Hrvatskoj, Makedoniji i Sloveniji .
Stoga bi bilo poželjno da se u nekom budućem istraživačkom radu ocene negativne posledice  bratske sloge u jugoslovenskoj državnoj zajednici.
Takvo stanje nije slučajno i nije isključivo  spolja nametnuto Srbima; veliki deo odgovornosti snose sami .
Obe srpske države nastajale su sporo te je taj proces trajao dugo. Srbija je dobila autonomiju posle skoro tri decenije, a samostalnost posle nešto više od sedam decenija.
Taj period 1804 -1878 duži je od perioda njenog samostalnog postojanja 1878-1918.
Slično je i sa Crnom Gorom, počeci njenog nastanka  stariji su od Srbijinih za osam godina 1796-1878, dok je sve potonje isto. Vojna granica, Vojvodina i Bosna i Hercegovina bile us daleko i  od   statusa autonomije kao posebnog vida državnosti, a svi ostali primeri su beznačajni.

Period života svih Srba u jednoj državi, Kraljevini SHS, Kraljevini i Socijalističkoj Jugoslaviji  i u zajednici Srbije i Crne Gore 1991-2006, ali bez samostalnog državnog života, trajao je -88 godina, mlo kraće ako se računa nastanak i samostaln život država Srbije i Crne Gore, odnosno znatno duže ako se računa samo njihova samostalnost.
Za naša zaključna razmatranja ovo pitnje je suštinsko, budući da su Srbi dugo negovali srpsku ideju, znatno kraće jugoslovensku, ali jogoslovenska i srpska državnost skoro da su isto trajale.
Ideja nacionalnog oslobadjnja i ujedinjenja u osnovi je celokupne politike Srbije i Crne Gore,  pri čemu je Srbija iskazivala više obazrivosti i odgovornosti od Crne Gore.
Na nju se više računalo i na nju je padao veći deo posla i odgovrnosti, što se,  konačno pokazalo u Prvom svetskom ratu.
Srpska ideja podrazumevala je oslobadjanje i ujedinjenje srpskog naroda u Turskom carstvu  pod okriljem Srbije i Crne Gore, ponaosob ili zajedno, sve do početka Prvog svetskog rata.
Izbijanjem svetskog rata ova ideja proširena je na Srbe, potom Hrvate i Slovence u Habzburškoj monarhiji. Južnoslovenska i jugoslovenska ideja javljaju se od sredine 19. veka, li sve do početka 20. stoleća bile su u znatnom zaostatku za srpskom idejom.
Srpsko ujedinjenje imalo je nesumljivu prednost u odnosu na južnoslovensko i jugoslovensko ujedinjenje. Oni koji su bili obazriviji i državotvorniji, nesloni nepotrebnim uzletima i nesigurnim eksperimentisanjima, kao što je bila Liberalna stranka, zalagali su se za ujedinjenje srpskog naroda u prirodnim i etnografskim granicama .
Čak i  jedna revolucionarna i prevratnička organizacija kao što je bila Ujedinjenje ili smrt, propovedala je nacionalnu revoluciji i ujedinjenje Srpstva.
Veliki svetski rat doneo je prelom, godine 1914. končno je napuštena srpska, a prigrljena  jugoslovenska ideja.
Da li su Srbi ušli u novu državnu  zajednicu nacionalno,privredno,kulturno i na bilo koji drugi način integrisani ?  Odgovor je jasan – nisu, jer integracija srpskog naroda nije obavljena ni u srednjem ni u novom veku. Ne samo da nisu bili integrisani nego Srbi nikada nisu razvili jedinstven srpski nacionalizam.
Srpski narod je srednjovekovnu povjest dovršio živeći u više država.
Padom pod Turke nisu se svi Srbi našli u Osmanskom carstvu, već su još živeli u Mletačkoj republici i Habzburškoj monarhiji. Pripadnost srpskog naroda trima državama-Turskoj, Austriji,Veneciji, potom dvema od  nestanka Mletačke republike, a zatim dvema nacionalnim državama – Srbiji i Crnoj Gori, ostavio je dubok i neizbrisiv trag u povesti Srba. Ovakva razdeljenost u  pet, odnosno četri suprostvljene države, s različitim državnim tradicijama i uredjenjem, i pored očigledne svesti o pripadnosti jednoj naciji- srpskoj, oblikovala je osobenosti u shvatanjima, moralu, mentalitetu i karakteru Srba i udaljavala jedne od drugih. Čak je medju Srbima bilo razlika i u okviru jedne od pomenutih držvnih zajednica. Srbi u Vojnoj granici uživali su sasvim drugačija prava  i imali sasvim drugačije obaveze od Srba u provincijskom delu Habzburške monarhije.
Srbi u južnoj Ugarskoj bili su pod jačim uticajem madjarskog nacionalizma i pomadjrivanja, dok su Srbi u trojednici bili pod jakim uticajem hrvatskog nacionalizma i pokatoličavanja....
Srbi nisu bili ništa srećniji,  iako je njihov položaj  bio znatno bolji, u dvema nacionalnim državama- Srbiji i Crnoj Gori,  gde je državn pripadnost delila isti narod na dve grane –Srbijance i Crnogorce.
Isto etničko poreklo  postepeno se povlačilo i prepuštalo prednost toliko željenoj nacionalnoj državnoj pripadonsti. Verovalo se da su Srbi u prednosti zbog toga što  su imali dve države, ali je vreme pokazalo da je sticanje državnosti bilo velika prepreka  ujedinjenju istoga naroda, koji je živeo u dvema državama, u jednu državnu zajednicu i presudno uticao da se Crnogorci izdvoje iz srpskog naroda.
     

Tema je izvanredna i dosta se treba zamisliti      za nastavak.
Ispada da smo mi Srbi sami sebi najveci neprijatelji i da smo najveci krivci za sve sto nam se desava sami najvise zakuvali a i dopustili smo da drugi nam odredjuju neke stvari.
Nejedinstvo Srba -danas- najvise je izrazeno. Pogotovu i sam cin raspada Vlade i raspisivanja novih, vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji za 11. maj.
Nejedinstvo - pred svetom i u medjunarodnoj politici nas je dovelo dovde.
A niti vidim da ijedan Srpski politicar danas iz bilo koje stranke ima neku viziju buduce Srbije. Totalna konfuzija koju drugi koriste i onda je najlakse optuzivate sve druge a svoje greske i svoje nejedinstvo guramo pod cilim, tepih ili sta vec,.....

Dalji tekst obradjuje pitanje naravno samo onako informativno jer se radi samo o perdstavljanju knjige koja se time bavi mnogo podrobnije
znaci dalje se govori o Crkvi, jeziku, pismu , uzimajuci ova dva elementa vec navedena nacionalnost i drzavotvornost jasno je zasto smo tu gdje smo danas

treba biti jedinstven u spoljnoj politici (jel ima toga kod nas, mislim spoljne politike), a mi možemo da se patriotišemo i izdajemo ovde kolko oćeš. samo za tako nešto, odnosno podršku političkom protivniku treba imati malo više ciljeve od broja polsanika u skupštini.

da li ćemo to dočekati nemam pojma.

Mislim da ovo sto nam se danas desava zamisljeno mnogo ranije ali danas se realizuje....Naravno svako razdoblje dovodi nove lidere nas problem je sto sada nemamo odgovarajuce lidere koji bi na adekvatan nacin odgovorili ovim izazovima koji se postavljaju po pitanju nasih nacionalnih i drzavnih interesa.Na nasim politicarima lezi ogromna odgovornost ali oni je ili neshvataju ili ne zele da je shvate,sve zarad nekih kratkorocnih,licnih ciljeva kao sto su ministarske fotelje i sl.

Pa kako ti zamisljas spoljnu politiku i jedinstvo na istoj ako toga nemas u unutrasnjoj jer neko mozda ima ovakve ili onakve politicke ili ideoloske ideje i prema tome ravna svoju spoljnu politiku
Shvatas kljuc je prije svega nacionalna politika pa onda kada imas temelj mozes da gradis zgrada ili kucu ne bitno je

Problem kod nas je sto sve sto ima nacionalni predznak,srpsko,srpski,automatski ima negativno konotaciju.Jel kobajagi ugrozava nase napore na evrospkim ili bilo kakvim drugim integracijama....

pa ne treba svi isto da misle, treba svi zajedno da rade na zacrtanom cilju (što može da se definiše i kao nacionalan politika), opasno je ako svi isto misle.

a, kažem za lokane potrebe možemo da se svađamo koliko hoćeš, bitn je da se prema ostalima pokažemo čvrstog i jakog stava.

sadašnja situacija ti je tipičan primer. Najgore je upravo ovako kako sad jeste, 70% oće u evropu. 5% oeć i bez kosova, ostali su deklarativno i kosovo i evropa (na ovaj ili onaj način).

Opet sa rusijom slično, bliže veze oće veći deo ljudi, jedan mali deo neće ni za živu glavu...

Ono što je najtužnije je da političari samo treba da poslušaju narod, obično za velike odluke treba da "oblikuju" narod, sad treba samo da ga poslušaju i ništa više ( i da rade ko konji)

e umesto da to rade, oni se zanimaju brojem poslaničkih mesta i mi gubimo vreme.

naravno, ja bi se uvek pre okrenuo ka eu, ali čak i jasnu politiku bez priključivanja eu bi podržao kada bi je video, ja jedino vidim da ni oni koji je promivišu, ni oni koji je podržavaju u stvari kontriraju iz inata.

 Ovo što vidim sad "gluppiranje", čak gori poniznički odnos prema rusiji nego prema zapadu, što obično "žutima" prebacuju.

Nejedinstvo se javlja kao posledica gubitka zvanicnog, opsteprihvacenog sistema vrednosti 80tih, nakon cega je usledilo slobodno formiranje . To je pokazalo da se Srbi veoma tesko vracaju tradicionalnim vrednostima i navikama, onome sto je obezbedilo ovoliku bastinu kojom se danasnja generacija olako razbacuje.Pa mnogi se i danas sa zalom se secaju titovih vremena, mnogima u dnu srca tinja im nada da ce tile iskociti iza nekog coska. Tome doprinose i lideri 80 i 90th u SiCg, a narocito u Cg danas, koji svesno grade svoj piramidu vlasti na rusevinama tih ideja, neobaziruci se na kratkorocnost takve politike. Preko medija se drustvu svesno imputiraju stavovi da je ono tradicionalno nazadno i naopako i da nije u skladu sa "evropskim vrednostima" i "modernom cvilizacijom". Da ne bi izavali revolt vecine iz istorije se izvlace neki momenti, naopako tumace i besomucno medijski favorizuju. Pa tako danas imate mase koje slave, ali se ne krste, osudjuju nosenje brada, ismejavaju stare obicaje (post, vencanje u crkvi isl), nose krstas barjak a ukidaju vojsku, stide se gusala...
Nametanjem takvog sistema vrednosti stvoreno je dosta postsrpskih naroda, koji bastine delove koji im se svidjaju.
Nejednistvom smo doziveli dosta poraza, sto je uticalo da se mnogi stide ko su sto su prihvatajuci da budu nesto drugo.
Tako da danas ima dosta Srba-CGca koji mrze Srbe, Srba evroentuzijasta koji se gnusaju tradicionalista...

Neverovatno je da i danas nasi politicari kada neko kaze SRBIN-SRPSKO - odmah pocinje sa pricom o nacionalizmu u najgorem smislu.
PA ljudi moji dajte vec jednom da prestanemo da se stidimo sto smo SRBI i da to nije nista uvred;ljivo po druge narode i nacije -i one koji zive u Srbiji i one druge          u svetu.
Neverovatna glupost koju ne mogu da shvatim - reci da si Srbin je kao da odmah stavljas druge na stub srama a sebe na neki pijedestal a nema veze sa zivotom . Sta reci -ko sam i sta sam - ako to ne mogu reci a da se ne protumaci kao velikosrpski nacionalizan i sl????????

Dok se takve i slicne stvari ne rese nece biti sloge medju nama a to se - kao sto se slazemo najvise odrazava na vodjenje spoljne politike nase zemlje.
U vreme SFRJ je anatemizovano da kazes Srbin sam jer odmah si nacionalista. A zato vreme su drugi narodi slobodno i bez bojanzi govorili ko su i sta su a da ne budu pogresno shvaceni kao Srbi. Onda je cak i vera dobiula naziv naroda - muslimani i totalna konfuzija na ovim prostorima.
Jeste da je sve mozda odavno ovako nesto planirano -tamo negde ali i mi Srbi smo sami -svojom neslogom-pre svega- doprineli svim ovim desavanjima ai dalje doprinosimo svojim sitno i dnevnopolitickim stavovima da slika o Srbiji bude - po mom misljenju- ovako iskrivljena i negativna.