Bredli Ridut i njegove kolege iz Australijske istraživačke organizacije CSIRO pratili su sudbinu mango voćki na putu od proizvođača do potrošača. Hteli su da saznaju koliko voćki uspeva da sa plantaže u severnoj Australiji stigne do tanjira potrošača?

"U proseku, australijska mango industrija proizvodi preko 44.000 tona voća godišnje. Utvrdili smo da se na ovaj ili onaj način izgubi 14.000 tona. To je između 30 i 40 odsto proizvodnje. Mi ne govorimo o ljuskama ili semenu, nego o jestivom delu ploda. To su ogromne količine nepotrebnog otpada", kaže za "Dojče vele" Bredli Ridut.

Njegovo istraživanje je pokazalo da gubitka ima u svim delovima lanca: od branja plodova, skladištenja do transporta. U supermarketu na primer, voćke ostaju na policama, samo zato što ne izgledaju savršeno. I na kraju mnogo voća završi na otpadu prodavnica. I mnogi ljudi kupuju voće, ali ga ipak ne pojedu, pa opet završi na smeću.

Mango iz Australije je samo jedan primer. U evropskim industrijskim zemljama situacija ne izgleda bolje ni kada su u pitanju drugi proizvodi.

Švedski geograf Jan Lundkvist, donedavno profesor ekologije, na Univerziteu u Linkopingu kaže: "Vrlo malo ljudi je svesno toga koliko hrane zapravo bacaju. Najdetaljnija studija o ovom problemu sprovedena je u Velikoj Britaniji. Temeljno je ispitano 2.000 domaćinstava. Rezultat je pokazao da se baca u proseku 30 odsto kupljene hrane. Pri tom je 60 odsto hrane još uvek potpuno ispravnog kvaliteta".

Baca se i voda

Ova tema je bila i na dnevnom redu na Nedelji vode koja je održana nedavno u Stokholmu. Jer, za proizvodnju hrane širom sveta koriste se ogromne količine vode, a ako se hrana posle baca, onda to automatski znači i rasipnički odnos prema vodi.

Poljoprivredni sektor je najveći korisnik vode na planeti sa oko 70 odsto potrošnje, slede industrija i domaćinstva. Studija, koju je sproveo Ridut, upravo zato ima veliki značaj kada je u pitanju potrošnja vode. Primer sa mangom i transport od plantaže do potrošača vrlo je poučan.

"Za nepojedene mango voćke svake godine, se troši 26 milijarde litara kiše i podzemnih voda. I još preko 16 milijardi litara za dopunsko navodnjavanje plantaža. Pri tom nismo mogli da izračunamo koliko voća propadne još na plantažama. Sudeći po onome što smo čuli, ponekad se bacaju čitave žetve, ako proizvođači misle da plodovi nisu za prodaju. Zato verujemo da se na kraju pojede manje od pola proizvedenog mango voća."

Globalna proizvodnja hrane će morati da se udvostruči od sredine veka kako bi držala korak sa porastom svetske populacije i sve viših standarda života, tako bar kaže FAO, Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija.

Međutim, naučnici, kao Bradli Ridut pitaju: u čemu je smisao povećanja proizvodnje hrane, ako se na drugoj strani toliko hrane baca u smeće? I uopšte, odakle obezbediti vodu za toliko povećanje proizvodnje?

"Švedski istraživači su procenili koliko vode bi bilo potrebno da se udvostruči proizvodnje hrane: između 5.000 i 6.000 kubnih kilometara godišnje! Dakle sasvim je jasno: toliko vode nemamo! Zato treba razmotriti druge strategije, a to uključuje i smanjenje otpada od hrane."

Zato je važno u bogatim zemljama raditi na formiranju svesti kod potrošača. Treba da shvate da su previše raskalašni kada je hrana u pitanju. Ne razmišljaju o tome da se u svakoj banani ili šljivi nalaze velike količine vode - ne samo u konkretnoj voćki već u procesu proizvodnje I transporta.



Izvor: MTS-Mondo