Ruđer, čovek sveta

RUĐER (Josip) BOŠKOVIĆ rođen je u Dubrovniku 1711. godine, u veku procvata Dubrovačke republike. Kroz ceo 18. vek, Dubrovačka republika se snažno razvijala bazirajući se na zanatskoj manufakturnoj radinosti, još više na moreplovstvu i trgovini. U takvim uslovima jedan moćni dubrovački trgovac uzeo je iz sela Orahova u Hercegovini Josip Boškovića da mu u Novom Pazaru drži trgovinu, prvo kao trgovački momak, a zatim kao ortak. Iz Novog Pazara, Josip Bošković je došao u Dubrovnik kao bogati trgovac i oženio se iz ugledne trgovačke i književne porodice. U braku mu se rodilo osmoro dece, među kojima kao sedmo dete, sin Ruđer.

Ruđer se školovao na jedini mogući način u njegovo doba, u Dubrovniku, u školi Isusovačkog kolegijuma, gde je stekao klasično obrazovanje i znanje latinskog jezika. U desetoj godini Ruđer ostaje bez oca, no po preporuci svojih učitelja, sa 14 godina majka ga šalje u Rim na dalje školovanje, gde u isusovačkom "Collegium Romanum" menja svoje ime i nastavlja školovanje. Tu je tri godine izučavao filozofiju, matematiku i fiziku, što mu je omogućilo da ispolji svoj talenat za prirodne nauke. U Rimu je studirao i logiku, Aristotelovu fiziku i metafiziku, euklidsku matematiku, nešto astronomije i etiku. Bila je očigledna njegova sklonost ka matematici i fizici.

Njegovi rani radovi iz "infinitezimalnog računa" imaju u sebi vredne rezultate za oblast primenjene matematike. Mnogo se bavio geometrijom pa je uveo "svernu geometriju" matematičke metode, bavio se osnovnim pitanjima kao što su neprekidnost, beskonačno male i beskonačno velike veličine, izveo osnovne formule diferencijalne geometrije itd. Svoje matematičke studije i rezultate ovekovečio je u više knjiga, udžbenika i mnoštvo naučnih radova.

Nakon završenog studija Bošković je vršio nastavničku službu u nižim zavodima Isusovačkog kolegija, nastavljajući studije teologije. Kada je njegov bivši profesor Borgondio 1740. primio dužnost Bošković je preuzeo na Rimskom kolegijumu lektorat matematike. Po završetku studija teologije zaređen je za sveštenika, ali je i dalje ostao na Kolegijumu da predaje matematiku i da bi se mogao posvetiti naučnom radu.

Godine 1747. posetio je svoj rodni Dubrovnik, gde je pomišljao da proživi starost, no on više nije dolazio kući, ali je bio stalno u vezi sa svojim zavičajem. Na mnogim mestima u pismima sestri Anici pisana "naški", svedoče da je u Boškoviću uvek bio živ duh našeg jezika. Za Republiku svršavao razne diplomatske poslove u drugim zemljama.

Iako je svojim obrazovanjem Bošković stekao široko znanje iz nauke, filozofije i teologije, u suštini je njegov naučni rad uvek bio okrenut praktičnim ciljevima. Godine 1742. radio je u timu matematičara koji su se bavili problemom pukotina na kupoli bazilike Sv. Petra u Rimu, a godinu dana kasnije istraživao je čvrstoću apside u istoj crkvi. Marija Terezija tražila je njegov savet u vezi sa statističkim problemima bečke dvorske biblioteke. U Parizu su od njega tražili da ispita novivost stubova u crkvi Sv. Genoveve. Bavio se i problemima hidraulike i davao savete pri obnavljanju luka u Riminiju i Savoni.

Raznolikost problema kojima se Bošković uspešno bavio zaista je zadivljujuća i svedoči o univerzalnosti ovog velikog pedagoga i naučnika. Značajne rezultate ostvario je u geodeziji baveći se proučavanjem oblika i veličine Zemljine kugle. Merio je dužinu meridijana između Rima i Riminija, ispitujući i gravitaciju na raznim mestima. Izradio je novu kartu papske države. O navedenim istraživanjima objavio je pet knjiga. Izradio je i niz instrumenata za precizna geodezijska merenja.

Kao stručnjak za geodeziju pozvan je u Beč za savetnika u sporu oko pograničnih voda između Luče i Toskane. Bošković je rešio spor u korist Luče i zato je od njih dobio "plemićku titulu". Boravak u Beču Bošković je iskoristio i okončao pisanje svog glavnog dela "Teorija prirodne filozofije" (1758). Bez obzira što je u svom delu Bošković jasno istakao svojstvoduha i materije kao osnove prirode, njegova teorija nije bila u skladu sa učenjem crkve, pogotovu neprihvatljiv za isusovce.

Da bi se sklonio od napada, Bošković prihvata ponudu markiza Romanjolija i s njim putuje kao savetnik u Italiju, Francusku, Holandiju i Nemačku. Ovo putovanje i posete raznim naučnim institucijama bilo je ono što je oduvek želeo. U Francuskoj je boravio šest meseci i bio je čest gost Akademije nauka u koju je bio izabran za dopisnog člana. Posle Francuske odlazi u Englesku gde boravi u Griniču, vršeći razna geodetska merenja, Oksfordu i Kembridžu. Nešto kasnije izabran je za člana Kraljevskog društva. Da bi se odužio ovom učenom društvu, posvetio im je knjigu o pomračenju Meseca. Interesantno je pomenuti da je većina zemalja koja je posećivao bila neprijateljski raspoložena prema isusovcima, ali to Boškoviću nije ni najmanje smetalo jer su ga shvatili i primili kao naučnika, a ne kao isusovca.

U junu 1761. godine, astronomi su se spremali da prate prolaz Venere pored Sunca. Na podsticaj londonskog Kraljevskog društva, Bošković je odlučio da otputuje u Carigrad odakle bi posmatrao ovaj fenomen. Sticajem raznih okolnosti u Carigrad nije stigao na vreme, ali je obavio taj put i na povratku prošao kroz Bugarsku i Moldaviju do Poljske. Hteo je da ode i do Petrograda, gde je bio izabran za člana Akademije. Njegov "Dnevnik sa puta iz Carigrada" (1762. godine) preveden je na više jezika. U ovoj knjizi opisao je dramu Balkana, naroda koji govore skoro isti jezik, kojim je i on govorio u rodnom Dubrovniku i koji je bio njegov maternji jezik.

Vrativši se u Italiju, Bošković dobija mesto profesora u Pavi i ulogu glavnog organizatora izgradnje astronomske opservatorije u Breri kraj Milana. S velikim oduševljenjem se prihvatio ovih poslova i kada je opservatorija počela sa radom dobio je Katedru za optiku u Breti i preselio se u Milano. U međuvremenu, 1773. godine dolazi do ukidanja isusovog reda i to iz osnova menja njegov opšti status. O Ruđera Boškovića su se otimali univerziteti, dvorovi i države.

Na poziv prijatelja Bošković prelazi u Pariz gde dobija visoko plaćeno mesto direktora marinske optike. Tada je on poprimio i francusko državljanstvo. Radio je vrlo intezivno, ali je imao problema sa nekim kolegama, što ga je navelo da posle izvesnog vremena zatraži odsustvo koje provodi u Italiji, gde je izdao pet knjiga o istraživanjima u Parizu. Godine 1784. dobio je produženje odsustva na dalje dve godine, a zatim i do 1788. Pošao je na put po Italiji, došao je u Milanu i u Breru, gde je u biblioteci mmislio zavšriti neke radove. Tu su se kod njega pojavili prvi znaci bolesti, zdravlje se postepeno pogoršavalo, te je 1787. godine umro u Milanu, gde je sahranjen u crkvi Sv. Maria Podone.
Piše: Dr Mihajlo Mlinar

Rodoljubivi arhijerej

Stevan Stratimirović (1757-1836), mitropolit, filozof, pedagog, pravnik, političar

Porodica Stratimirovića, potekla je iz ugledne porodice,koja je u vreme Druge seobe naupstila Hercegovinu i od bečkog Dvora dobila mali plemićki posed Kulpin u Bačkoj. Stevan se rodio 1757. godine od roditelja Nikole i Anđeline. On se školovao u mestu svog rođenja Kulpinu, Novom Sadu, Segedinu i Vacu. Filozofske i pravne nauke studirao je u Pešti i Beču, dok je bogoslovska i istorijska znanja sticao kod, tadašnjeg vodećeg, srpskog intelektualca Jovana Rajića. Pod uticajem blagorodnog mitropolita Mojsija Putnika, Stratimirović je napustio svetovni život, zamonašio se i vrlo brzo postao arhimandrit u manastiru Krušedolu, a 1786. episkop u Budimu.

Iako se posvetio crkvi, Stratimirović u njegovom mladalačkom i srednjem dobu nisu bila strana tada napredna intelektualna racionalistička strujanja. Kao episkop u Budimu, mogao je bolje da upozna mađarsku politiku i intelektualnu sredinu, da proširi stečena znanja. Priča se da se mitropolit Putnik na rastanku sa mladim episkopom zaplakao i prorekao mu da će ga on naslediti. Tako je i bilo. Na četiri godine potom, po smrti Putnikovoj, na Narodnocrkvenom saboru u Temišvaru 1790. godine izabran je za srpsko-pravoslavnog mitropolita. U tom zvanju će ostati preko 45 godina, tj. do njegove smrti 1836. godine u Sremskim Karlovcima.

Nakon Stratimirovićevog izbora za mitropolita, njegov savremenik, mudri Dositej Obradović je zapisao: "Nek se uteši i vozraduje celi srpski rod, koji blagodareći Bogu, sad slobodno može reći: Takav nam dođe arhijerej: blag, rodoljubiv i prosvešetn". Dok jedan biograf Stratomirovićev ovako govori o ličnim osobinama njegovim: "Po ličnim vrlinama i darovima bio je mitropolit Stratimirović redak znalac crkvenih, pravnih i građanskih zakona, bistre pameti, jakog pamćenja, zrelog suda, neumoran u vršenju zvanja svoga, čovekoljubiv i gostoprimac.

Vreme svoje nije provodio u raskoši, bio je štedljiv da bi imao otkud činiti milostinje; bio je blag po naravi, nije nikome laskao, nije se s mnogima družio, bio je svakome pristupačan, više strog životom nego ličnošću, teško se nakanjivao na kaznu, rado je praštao, bio je milostiv; voleo je red i u najmanjim stvarima i bio je vazda priseban".

Kao visokoprosvećenom arhipastiru, Stratimiroviću je teško padala intelektualna i moralna zaostalost sveštenstva i monaštva koa i opšta zapuštenost srpskog naroda. Smatrao je da crkva treba da vodi narod. Za to je bilo potrebno bolje školovano sveštenstvo zbog čega je pristupio otvaranju klerikalnih škola po eparhijama, a u Karlovcima 1794. godine osnovao je prvu Bogosoloviju. Svršeni bogoslovi, u zvanju đakona, trebalo je da vrše i dužnosti učitelja, pošto su škole, i pored podržavljenja, bile na izdržavanju crkvenih opština. Nastojao je da ograniči mešanje države u školstvo kako bi u njemu održao duh pravoslavlja, ćirilicu i slavenoserpski jezik, odnosno duhovne veze sa srpstvom pod Turcima i sa bratskim ruskim narodom.

Stratimirović je osećao kakvu štetu trpi srpski narod zbog nedostatka sopstvenih srednjih škola, odnosno gimnazija. On je bio duhovni pokretač Karlovačke gimnazije 1791. godine. Pod njegovim uticajem i glavnim prilogom D. Sabova, a i rodoljubivi srpski, karlovački i drugi građani pomogli su da se mitropolitova zamisao o prvoj srpskoj gimnaziji ostvari. Preko svojih veza on se postarao da ona dobije visokostručne profesore i da gimnazija postane rasadište nove srpske inteligencije.

Presudna uloga njegova i o osnivanju Gimnazije u Novom Sadu 1810. godine, za koju je osnovni kapital položio rodoljubivi Sava Vuković. Prvi Nastavni planovi i programi za obe gimnazije izrađeni su uz aktivno zalaganje i učešće mitropolita Stratimirovića. Prema njegovom biografu Đoke Slijepčevića, "dobiti dve gimnazije sa izrazito nacionalnim obeležjem u Carevini u kojoj su se gemanizatorske i rimokatoličke ideje dosledno sprovodile nije bilo lako. Održavati ih izvan domašaja državnog uticaja još je bilo teže...".

U "Karlovačkom krugu" (jedne vrste male akademije) i izvan njega, Stratimirović je otvarao, iako nije stigao i da sve razreši, mnoge jezičke, etnografske, geografske, istorijske i književne teme. Za njegov naučni rad, za njegove sudove o knjigama interesovali su se mnogi evropski naučnici. On je obogatio i za naučni rad osposobio patrijaršijsku biblioteku u Karlovcima, omogućio štampanje mnogih crkvenih knjiga, kao i četvorotomnu "Istoriju" Jovana Rajačića, a u sve srpske škole uveo istoriju kao obavezni nastavni predmet.

Mitropolit Stratimirović je budno pratio zbivanja u Srbiji i zanosio se njenim oslobađanjem; smatrao je da bi se do toga najlakše došlo uz pomoć bratskog ruskog naroda, kao pouzdanog saveznika iste vere i bliskog jezika. U vezi toga, u proleće 1804. godine, on je caru Aleksandru Prvom poslao svoj čuveni "Memorandum". Kada je,nakon toga, otpočeo Prvi srpski ustanak u Srbiji pod voždom Karađorđem, Stratimirović mu je poklonio najveću pažnju. Svi istoričari ustanka slažu se o njegovom izuzetno velikom doprinosu oslobodilačkoj borbi svog naroda. On je bio "jedan od najinteligentnijih i političkih najobrazovanijih savetodavaca i prijatelja ustanaka, koji je bio u takvim ličnim vezama i u Austriji i među Srbima da na ustanak silno mogao uticati i faktički voditi njihovu spoljnu politiku". Sa svojim izveštajem bečkom Dvoru, uticao je na izvesnu blagonaklonost prema ustanicima i na prećutnu saglasnost o njihovom snabdevanju oružjem, municijom i hranom iz Austrije.

Teško je doživljavao neslogu, razdor i borbu između ustaničkih starešina i bio razočaran zbog nedovoljnih rezultata u sudstvu, prosveti i finansijama Srbije. Pored toga, i bečki Dvor počeo je prema njemu pokazivati nepoverenje. To je uticalo na njega da svoj aktivni stav prema Srbiji zameni držanjem blagonaklono-skeptičnog posmatrača. Izuzetak će učiniti u jesen 1813. godine kada izbeglička masa, nakon neuspeha ustanka, preko 150.000 duša privremeno utočište potraži u Vojvodini. On će tada u okružnicama pozvati sveštenstvo i narod da pruže pomoć unesrećenoj braći, a sam će u Karlovcima i Novom Sadu olakšati položaj porodicama Karađorđa i drugih ustaničkih starešina. Ponovo će ga uzbuditi Drugi ustanak sunarodnika u Srbiji 1815. godine, a umiriti i zadovoljiti politika poslušnosti i upornosti knjaza Miloša Obrenovića u borbi za autonomiju kao i spremnost da sa zahvalnošću prima njegove savete u pogledu uređenja crkve i obdržavanje slavenoserpskog jezika i pisma kao službenih u Knjaževini Srbiji.

Mitropolit Stratimirović još za vreme života u istoriju srpskog naroda se "zlatnim slovima upisao" kao veliki patriota. Pored navedenih zasluga spomenućemo i njegovo držanje i stav prema drugim savremenicima, koji su takođe dali ogroman doprinos u reformi srpskog jezika, književnosti i obrazovanja u tadašnjoj Srbiji. On se zauzimao i za dovođenje obrazovnih ljudi u Srbiju. Tako je i Dositej Obradović njegovim zauzimanjem došao 1806. godine pozvan da iz Trsta dođe u Srbiju. Međutim, kada je 1811. godine postao prvi ministar prosvete u Srbiji, njegove ideje u znatnoj meri nisu odgovarale interesima srpske crkvene hijerarhije, tj. Stratimirovićevim shvatanjima. Kada se pojavio Vuk Karadžić sa svojim radovima, naročito na polju reforme srpskog jezika i pravopisa, Stratimirović ga je u početku pomagao, da bi kasnije postao njegov ogorčeni protivnik.

Uroš Nestorović, veliki reformator srpskih škola i osnivač prve Učiteljske škole 1812. godine u Sent Andreji, kasnije 1816. premešta se u Sombor, takođe je došao u sukob sa sveštenstvom i samim mitropolitom na čelu.
Piše: Dr Mihajlo Mlinar

Metarski sistem mera u Srbiji
Dimitrije Nešić je tvorac moderne nastave
piše: Dr Mihajlo Mlinar

Svojim delom Nešić je stvorio neophodne uslove za uspon nastavnog i naučnog rada, kao i za pripremu kadrova koji će u razvoju naše nauke, značiti prekretnicu. Velika je njegova zasluga što je kroz pedagoško-naučni rad, prožet iskrenim entuzijazmom, razvio kod podmlatka osećanje ljubavi prema predmetima, naročito matematike, koje je predavao, uprkos brojnim teškoćama sa kojima se susretao.

Dimitrije Nešić je rođen u Beogradu 1836. godine. Bio je najstarije dete Stojana Nešića, zanatlije i Savke domaćice. Nešićev deda po ocu bio je trgovac u Novom Pazaru, koji je 1808. godine zbog pritiska Turaka na srpski narod u krajevima koje nije zahvatio Prvi ustanak napustio Novi Pazar i spas potražio u tek oslobođenom Beogradu.

Dimitrije je još kao osnovac ostao bez majke. Savestan i marljiv, sa uspehom završava osnovnu školu i šestorazrednu gimnaziju, a potom se 1853. upisuje na "Jestestvoslovno-tehničesko odelenije" Liceja u Beogradu.

Ispoljena velika želja ka znanju, predanost u radu i svest da se bez upoznavanja savremenih svetskih dostignuća nauke ne može uspeti naveli su mladog i ambicioznog Nešića da se 1854. godine, kao odličan učenik druge godine Liceja, obrati Ministarstvu prosvete i crkvenih dela traže i razumevanje i podršku za svoje ambicije i da ga primi za svog pitomca i pošalje u inostranstvo.

Pošto se njegovom zahtevu izašlo u susret, on u jesen 1855. odlazi na dalje studije u Beč, tada poznati centar za prirodne i tehničke nauke. Na Velikoj tehničkoj školi u Beču studira godinu dana, a potom odlazi u Karlsrue, gde za četiri godine završava studije na Politehnici. Nešić se pri kraju studija u Karlsrueu prijavljuje na konkurs Liceja u Beogradu za profesora upražnjene katedre za fiziku, meteorologiju i fizičku geografiju. Za obe katedre prijavilo se više kandidata, a među njima i evropski obrazovani, sa svežim naučnim pogledima D. Nešić i K. Alković.

Na predlog zastupnika ministra prosvete i crkvenih dela, knez M. Obrenović, je ukazom 1862. postavio Nešića za suplenta na katedri za matematiku, a Alkovića za suplenta fizike. Nešić je u početku na Liceju predavao višu matematiku, geometriju i arhitekturu.

Mlada država je usvojila tekovine postignutih na Zapadu. Tih godina vraćaju se u domovinu državni pitomci, koji su presudno uticali na preobražaj prosvete, donoseći sa sobom novu kulturu, nove ideje i običaje.

To je dovelo do pretvaranja Liceja 1863. u Veliku školu. Knez Mihailo Obrenović je ukazom od 26. septembra 1963. postavio 8 profesora, koji su kasnije birali ostale profesore, među njima je bio i D. Nešić, kao profesor za matematiku.

On je bio profesor matematike na Velikoj školi od njenog osnivanja do odlaska u penziju 1894. godine. Modernu nastavu matematike uveo je preko svojih udžbenika, jer je smatrao za svoju najpreču dužnost snabdevanje svojih studenata dobrim udžbenicima.

Time je hteo da im olakša studiranje smanjujući im trud i vreme oko mučnog beleženja i prepisivanja. Bili su to prvi naši univerzitetski udžbenici matematike, a bili su u upotrebi više decenija. Udžbenike: "Trigonometriju" objavio 1875.

"Algebarsku analizu" i "Nauku o kombinacijama" objavio 1883. Kao profesor i rektor, na Velikoj školi D. Nešić je proveo više od 30 godina. Povukao se u penziju da bi katedru matematike ustupio svom obdarenom đaku i tada već svetski priznatom naučniku M. Petroviću Alasu.

On je 1904. godine, u nekrologu za Nešića kazao: "U svim preobraženjima kroz koje je prolazila Velika škola, Nešić je aktivno sudelovao, ostavljajući na svakom poslu otiske svoga velikog pedagoškog iskustva i dajući svojim autoritetom pravac ovim preobražajima".

Profesori Velike škole, a među njima kao profesor i rektor, i kao treći po redu, predsednik Srpske kraljevske akademije (izabran je 1892. do 1895), obeležili su epohu duhovnog uspona i progresa Srbije u drugoj polovini 19. veka. Pred kraj svoje profesorke karijere, D. Nešić je bio ministar prosvete i crkvenih dela.

Posebno treba istaći Nešićev rad koji se odnosi na uvođenje "metarskog sistema mera" u Srbiji. Glavna karakteristika mera u Srbiji sredinom 19. veka bilo je mnoštvo, raznovrsnost i nejednakost u nazivima. Zato je tadašnja vlada 1872. odlučila da pošalje D. Nešića u zemlje srednje Evrope, gde je u praksi metrička mera; i tamo da prouči kako zakonodavno uvođenje tog sistema mera u Srbiji.

Nešić je krenuo u obilazak najpoznatijih nemačkih, austrougarskih i belgijskih srednjih škola. Na osnovu što je saznao i iz razgovora sa belgijskim stručnjacima za merne jedinice, Nešić je po povratku izradio i precizno obrazložio Predlog zakona o metarskim merama. Posle višednevnog pretresa u Skupštini, Zakon je i izglasan 1873. godine. Princip usvojenog Zakona nisu se bitno menjali ni u pravnim propisima koji su donošeni posle Prvog svetskog rata. Osim teksta Zakona o metarskim merama on je napisao i knjigu "Metarske mere" koja je odigrala ogromnu prosvetiteljsku ulogu u oblasti merenja i mera u Srbiji toga vremena.

Dimitrije Nešić je bio član više naučnih društava. Za redovnog člana Srpskog učenog društva izabran je 1870. U radu Društva učestvovao je sve do njegovog spajanja sa Srpskom kraljevskom akademijom. U periodu od 1887. do 1879. godine bio je sekretar Odseka za prirodne nauke. Istu dužnost je imao i od 1900. do 1901. godine.

Svoju akademsku besedu "Pogled na Lajbnicovu infinitezimalnu metodu", pročitao je 7. februara 1888. godine. Bio je treći po redu predsednik (1892. do 1895) Srpske kraljevske akademije. Krajem 1890. izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti.

Kao predsednik Akademije, Nešić je imao obaveze kako prema nauci, posebno matematici, tako i prema društvu u kome je živeo. Godine 1894. pokreće inicijativu za prenos Vukovih zemnih ostataka iz Beča. Kao izaslanik Akademije, sa S. Novakovićem i P. Đorđevićem, prisustvuje u Beču u jesen 1897. u prenosu.

Pored redovnih zadataka oko organizovanja rada, bio je inicijator zidanja veće, nove zgrade Srpske kraljevske akademije. Organizuje međunarodnu saradnju, preko razmene časopisa iz oblasti prirodnih i matematičkih nauka. Na osnovu referata D. Nešića, za redovne članove Akademije izabrani su: J. Žujović (1888), Lj. Klerić (1889) i M. Petrović (1899). Nešić je, kao predsednik Akademije i matematičar bio nekoliko godina član i potpredsednik Međunarodne komisije za dodeljivanje nagrade Lobačevskog u Petrovgradu.

D. Nešić, naučnik, matematičar, veliki pedagog i kulturni radnik umro je u 68. godini života u Beogradu 1904. Sahranjen je na Novom groblju sa svim počastima, koje su mu ukazali SKA, Beogradski univerzitet i mnogobrojni poštovaoci. Za sve što je činio, za svoj patriotizam, ljubav prema narodu i otadžbini, ali i za svoj javni i politički rad Nešić je bio odlikovan Ordenom Sv. Save prvog i drugog reda, a i Ordenom Belih orlova četvrtog reda.

Utirao puteve Vuku Karadžiću

Dositej (Dimitrije) Obradović (1739-1811), teolog, narodni prosvetitelj i književnik

Dositej (Dimitrije) Obradović rodio se 1739. godine. Potekao iz zanatlijske porodice, u rodnom Čakovu, mestu u Tamiškom Banatu, gde je stekao prvu pismenost. Tu ga je već kao dečaka privukao grčki jezik. Među Srbima i Rumunima, stanovnicima njegovog rodnog mesta, našao se i jedan stari Grk. Pobožan preko svake mere, kir Dima nije izbivao iz crkve. Anegdota otkriva dve dečakove sklonosti. Bio je mladi Dimitrije i sam jako sklon religioznoj zanesenosti, a istovremeno nezasito željan znanja i učenja. Sa zanata u Temišvaru, kuda su ga dali roditelji da se otrezni, pobegao je u sremski manastir Hopovo.

Zakaluđerivši se, Dimitrije je dobio ime Dositej. Tu je proveo tri godine i izašao je na glas svojom pobožnošću, ali je i učio. Iz manastira otišao, mrko gledan od bratije, u Irig, da uči latinski. U manastirskoj biblioteci čitao je dela istočnih crkvenih otaca: Vasilija Velikog, Grigorija Nazijanskog, Jovana Hrizostoma, a i noviju rusku teološku literaturu.

Dositejev put do znanja i ugleda bio je dug i trnovit. Uslovi gotovo svemu oskudni ili čak protivni uspehu. Na način svojstven u ona vremena Srbima željnim škole našao se mladi kaluđer između uticaja istočne, grčke, i zapadne, latinske knjige, crkvene i svetovne; a osetio je, verujemo, i delatno zračenje ukrajinskog i ruskog modela pravoslavne prosvete. Jedino iz ruskog, po veri pouzdanog izvora, pravoslavni Srbi su bili spremni da u svoj narod prenesu nove misli i novu prosvećenost. O Rusiji se znalo da je inicijativom Petra Velikog pregla put evropske prosvete. Onamo, i na ruske knjige, upućivao je Dositeja i njemu očinski naklonjen hopovski iguman Teodor Milutinović. S odlukom da posluša igumana Milutinovića, Dositej je 1760. godine napustio Hopovo, ali u nedostatku para, koje je trebao zaraditi, umesto u Rusiju, on kreće za Zagreb, gde je nastavio da uči latinski, a zatim u Dalmaciju, a nešto je boravio i u Crnoj Gori. U ovim mestima provodi tri godine kao učitelj, gde upoznaje narodni život, lepote čistog narodnog jezika, usvaja narodnu mudrost, narodno vrednovanje ljudskih karaktera i ostalih životnih vrednosti.

Čitajući spise A. Reljkovića i A. Kačića Miošića, pomišlja i sam da počne sa pisanjem prosvetiteljskih spisa za narod na narodnom jeziku; tako sastavlja svoju "Bukvicu", koja se u rukopisu čitala po Dalmaciji. Ponovo ga počela goniti misao da mora valjano da savlada grčki, jer je znao da su na grčkom pisani oni izvornici iz kojih je najvećim delom proistekla stara srpska prosveta i književnost. Sa takvom odlukom kreće 1763. godine u Grčku. Kada se najzad domogao Svete Gore, tamo nije više zatekao grčkog učitelja i prosvetitelja Evgenija Vulgarisa. Ovde je saznao za grčku školu u Smirni, koja je bila nekakav spoj - narodnog učilišta, bogoslovije i učiteljske škole. Sve do dolaska u Smirnu, gde je školu vodio Jerotej Dendrin, Dositej se obrazovao, pretežno samoučki.

Tri nepune godine provedene u Smirni bile su i vreme neprestalnog dodira s tekstovima antičke grčke književnosti. Tamo je čitao i spise savremenih grčkih pobornika, religioznog humanizma i prosvećenosti, pored onih pera odlučnog reformatora Vulgarisa, i umerenijeg, izrazito opreznog Nikifora Teotokisa. Pored Smirne on boravi na Krfu, Hiosu, u Carigradu i drugim mestima ukojima dolazi u neposredan dodir i sa vizantijskom prosvećenošću. U Smirni je, kod J. Dendrina, naučio klasični i moderni grčki jezik, usvojio je grčku verziju prosvećenosti i reformskih ideja 18. veka, te stekao osnovna znanja iz filozofije i književnosti.

Godine 1768. Dositeja će put za znanjem povesti iz Smirne sada prema zapadu Evrope. Početkom 1769. kratko boravi u Veneciji. Tuprevodi Teotokisov "Kirjakadromion". Zatim prelazi ponovo u Dalmaciju, gde 1770. završava tri spisa (izdate posthumno): u Plavnu "Žicu" (ili Dostitejevu Bukvicu), a u Skradinu Hristotiju i Venac od Alfavita. Posle boravka u Veneciji i Dalmaciji, Rumuniji i u Sremskim Karlovcima - tada najvažnijem srpskom kulturnom centru, Dositej konačno odlazi na Zapad.

Pošao je Dositej na zapad Evrope da se školuje sasvim onako kako su pre njega onamo pošli i grčki prosvetitelji - reformatori čija je dela rano čitao i veoma cenio. Upisuje se na Univerzitet u Haleu, gde je konačno skinuo i mantiju. Ovde je slušao predavanja iz filozofije, estetike i naturalnu teologiju kod slavnog profesora Eberharda. Zatim u Lajpcigu sluša predavanja iz fizike kod profesora Borna. Ovde u Nemačkoj Dositej stiče ne samo intelektualno već i društveno-političko obrazovanje shvata pravi smisao prosvetiteljskog racionalizma, uzima ga za filozofsku osnovu svog programa, vezuje taj program za praktičnim potrebama i mogućnostima kod Srba i ta ideja prelazi na akciju.

U toku sledećih 20. godina (1783-1803) Dositej u Lajcigu štampa svoje spise: Program društvenih reformi i kulturno-provetnog rada u prikladnom obliku izlaže u "Pismu Haralampiji" (1783) i dalje ga razrađuje u delima "Život i priključenija", i "Sovjeti zdravog razuma" (1883).

Posle boravka u Parizu i Londonu, vraća se u Beč, gde od 1785. do 1787. opet živi dajući časove, najviše francuskog i italijanskog. Godine 1787. odlazi u Belorusiju, gde je nastavnik Vojne škole u Šklovu, ovde je štampao "Basne" (1778). U Beču je opet od 1789. kada tu objavljuje i "Pjesmu o izbavljeniju Serbije". U Beču učiteljuje i 1793. objavljuje prvi deo svog "Sobranija raznih naravoučitelnih veštej v polzu i uveselnije".

Zbog oskudnih prihoda 1802. prelazi u Trst, gde su mu bogati rodoljubivi srpski trgovci obećali potporu, s obavezom da piše "polezne knjige" na narodnom srpskom jeziku. A Dositej ima jednu jedinu strast, a to je štapanje knjiga. On prethodi i utire puteve Vuku, boreći se za uvođenje narodnog jezika u nauku, književnost i prosvetu. Dositej je začetnik i srpske moderne prozne književnosti.

Prvi ustanak u Srbiji 1804. povod je Dositeju da u Veneciji, već iste godine, objavi "Pjesmu na insurekciju Serbijanom", posvećenu Srbiji i hrabrim vitezovima i vojvodi Georgiju Petroviću. Ovde štampa i svoju "Etiku". On sakuplja i priloge za ustanike, a i sam je priložnik. Nakon provedenih "šest radosnih i poleznih godina" u Trstu, 1806. sa izvesnom sumom novca i jednim topolivcem vraća se kočijama u Srbiju, odnosno Zemun. Prilikom polaska bio je dosta uzbuđen, jer iako je obišao dosta sveta u Beogradu do tada nikada nije boravio.

Dositejev rad i poslednje godine života u Srbiji - Beogradu Jovan Skerlić je sažeo u ovakav niz podataka: "U leto 1807. pržavši u Srbiju, stavio se sav u službu njoj. 1808. je direktor svih škola, vaspitač Karađorđeva sina Alekse, Karađorđev sekretar i savetnik. Tada on počinje izvoditi ceo jedan plan za prosvetnu organizaciju Srbije, osnuje i otvara Veliku školu (1808) i Bogosloviju /1810). Iste godine postaje član Pravitelstvujućeg sovjeta, a početkom 1811. postaje prvi ministar prosvete u Srbiji.

Mudar i rodoljubiv, on stiče ugleda među ustaničkim vođama, miri ih i upućuj, neumorno radi da se Srbija učvrsti i iz gradi kao samostalna nacionalna država, i zbog toga njegovog srpskog rodoljuba austrijske vlasti dobiju naredbu da ga ubiju čim pređe granicu". Dositej je u Beogrdu "zadovoljno proveo poslednjih pet godina života". Umro je, nakon kraće bolesti, krajem marta 1811. u 82. godini života. Za njega se može reći da je umro stekavši ugled "duhovnog oca Srbije". Mogao je to postići samo uvažavajući dve velike, samosvojne kulturne i prosvetiteljske tradicije.
Piše: Dr Mihajlo Molnar

Lekar i humanista
Bio je prema saradnicima veoma strog i autoritativan šef
priredio: Dr Mihajlo Molnar

Ime V. Subotića je toliko povezano sa osnivanjem, razvojem i afirmacijom srpske operativne medicine da se sa pravom može tvrditi da je on bio otac praktične hirirugije u nas. Poslednjih 40 godina njegovog života predstavlja izuzetan primer stvaranja praktične "hirurške škole" u Srbiji.

Vojislav Subotić je bio sin pesnika Jovana Subotića i njegove supruge Saveke koji su živeli u Novom Sadu, gde je on rođen 1859. godine. Međutim, osnovnu školu je učio u Zagrebu, da bi gimnaziju, kasnije učio u Karlovcima, a završio u Novom Sadu. Medicinske studije je započeo u Beču, da bi za vreme srpsko-turskog rata (1876), kao dobrovoljac u 17. godini života učestvovao u borbama na Drini. Zatim nastavlja studije u Parizu, a promovisan je u svojoj 22 godini za doktora medicine 1881. u Beču. Kao mlad ali veoma darovit i ambiciozan lekar, njegova žalja je bila da se dalje usavršava. Po završetku studija radi na patološkoj anatomiji, a zatim je primljen kao aspirant na Hiruršku kliniku prof. E. Alberta, poznatog češkog hirurga, koji je od 1881. bio profesor hirurgije u Beču. Predložio je šav u digestivnoj hirurgiji, kasnije poznat kao "Albertov šav".

Dr V. Subotić je kao mlad hirurg započeo svoju praksu u Zemunu 1884. godine kada je postavljen za gradskog fizikusa i "primarnog lekara". Kasnije je osnovao prvo hirurško odeljenje Zemunske bolnice. Na poziv Srpskog saniteta, iako mlad hirurg, otvorio je prvo hirurško odeljenje u Beogradu 1889. u tadašnjoj Paliluskoj bolnici.

Iskustva dr Subotića, stečena u ratu sa Bugarima i Balkanskom ratu (1912-1913), zasnovana su na povredama malokalibarskim oružjem, koje ne prouzrokuje velika razaranja tkiva. S obzirom da je radio kao građanski a ne kao vojni hirurg u Beogrdu, nisu m u stizali mnogi od teških ranjenika koji su stradali još na bojištu ili ubrzo po ranjavanju. Radeći u Paliluskoj bolnici, sve do 1907. kada prihvata mesto šefa bolnice na Vračaru (nekadašnja Opšta državna bolnica), dr Subotić je svojom energijom pokušao i uspeo, d zapuštene bolničke prilike izmeni do te mere da je bolnica postala jedna od najboljih ustanova toga vremena. Bio je strog i autoritativan šef.

Za predsednika SLD izabran je 1906. prvi put. Dr Subotić je učestvovao u ratovima 1912-1918. i radio kao građanski i u svojstvu vojnog hirurga. U ratu sa Bugarima i Balkanskom ratu radio je u pozadini, Beogradu, gde su stizali ranjenici sa bojišta. Za vreme Prvog svetskog rata on je kao rezervni sanitetski pukovnik radio u Beogradu, a potom u Nišu. Ne želeći da padne u ropstvo neprijatelja, evakuisao se preko Albanije, iako je njegovo zdravstveno stanje bilo teško zbog stenokardičnih napada, koje ga je pratilo tokom ostatka života. Oronuo i oslabio, a više nije imao svoje hirurško odeljenje, on odlazi u Pariz i London, gde je radio (1916-1918) u interalijalnoj komisiji kao naš delegat, koristeći svoja široka poznanstva u inostranim lekarskim krugovima. U Londonu je održao predavanje "O epidemiji pegavca u Srbiji 1914-1915. godine.

Konstruisao je 1916. šinu za imobilizaciju butnjače i prikazao je u Pariskoj akademiji medicine, zbog čega je, a i za ostale značajne usluge našeg saniteta Parisko hirurško društvo izabralo ga 1916. za svog člana. Dr Subotić je bio jedan od prvih hirurga u svetu koji je primenio reparaciju krvnog suda umesto podvezivanja. Početkom 1918. on se vratio na Krf i stavio na raspolaganje ministru vojnom, odakle je otišao u Solun. Tu mu je ponuđen bezbedan rad u pozadini Solunskog fronta, međutim, on to nije prihvatio. Tražio je da radi na frontu i izabrao Drugu armiju, čiji je komandant bio vojvoda S. Stepanović, i u njoj su radili njegovi učenici. Iskustvo dr Subotića i njegovi saveti često su pomogli da spasu veliki broj teških ranjenika. Prešavši Solunski front zajedno sa svojim učenicima i saradnicima radio je u "Poljskoj hiruškoj bolnici" u Dragomancima.

Ona je sagrađena po njegovoj ideji i mogla je da služi na čast svojim hirurzima i po završetku operacija dobila veliku pohvalu od strane vojvode Stepanovića. Pored toga, dr Subotić je bio odličan posmarač, sistematičan i studiozan naučni radnik. Svojim uspesima u radu i saopštenjima stekao je glas vanrednog ratnog hirurga, jer je bio pokretač i nosilac epohe savremene hirurgije u nas. Nije slučajno izabran u to vreme za člana Društva ratnih hirurga SAD i Engleske.

Ideja za osnivanje Medicinskog fakutleta u Beogradu potekla je još davne 1898. kada je Narodna skupština Srbije donela odluku da se Velika škola u Beogradu podigne na stepen Univerziteta. Na osnovu izrađenog projekta komisije iz sastava SKA i Velike škole, tek zakonom iz 1905. ova promena je izvršena, ali Medicinski fakultet nije otpočeo sa radom. Međutim, uz memorandum SLD, tadađnja vlada je odredila komisiu u sastavu: dr M. Jovanovića, dr V. Subotića i dr. Đ. Joanovića, da izrade Nacrt orgnizacije budućeg Medicinskog fakulteta. Ova akcija urodila je plodom i maja 1914. Skupština Srbije donela odluku o otvaranju Medicinskog fakutleta. Prvi svetski rat je omeo izvođenje ovog plana i tek po završetku rata 20.02.1920. je počeo adminstrativno funkcionisanje Medicinskog fakutleta u Beogradu.

Posle dugogodišnjeg i napornog rada dr Subotić je postavio temelje prve hirurške literature u nas i postao otac ne smao srpske hirurgije, nego celokupne oprativne medicine. Zbog svojih zasluga, izabran je 1919. za redovnog profesora hirurgije. Za prvog dekana novoosnovanog fakutleta izabran je prof. dr M. Jovanović - Batut, a prvi prodekan postao je prof. dr Subotić. Sledeće, 1921. on je izabran za dekana. Njegov izbor za dekana, uticao je na oživljavanje svih delatnosti Medicinskog fakulteta. U isto vreme je osnovao i Prvu hiruršku kliniku, čiji je prvi direktor bio lično on.

Za doprinos medicinskoj nauci i hirurškoj praksi prof. dr Subotić je za života dobio najviše nagrade, odlikovanja i priznanja. Pored toga, što je već navedeno, bio je član Francuskog, Nemačkog i Međunarodnog hirurškog društva, Peštanskog lekarskog društva, član Pariske akademije medicine. Međutim, najveća nagrada mu je bila, kako je sam jedanput rekao, poštovanje i ljubav njegovih đaka. Prof. dr V. Subotić je preminuo decembra 1923. u Beogradu u 64. godini života.

Algebra i na srpskom jeziku

Bogdan Gavrilović
(1864-1947)
matematičar, fizičar, astronom i filozof

Krajem prošlog i početkom ovog veka, kada su se obrisi novovekovne matematike već dobro videli, u srpskoj nauci pojavio se jedan novi narašaj izvanrednih matematičara. Dolazak te nove genecije bio je prekratna tačka za razvoj matematičkih nauka u Srbiji pa i šire. Među njima istaknuto mesto zauzima profesor Velike škole i Beogradskog univerziteta akademik Bogdan Gavrilović, D. Nešić i M. Petrović. Oni su najzaslužniji za stvaranje matematičke škole u Beogradu i nastanak Beogradskog univerziteta.

Bogdan Gavrilović rođen je u Novom Sadu 1864. godine od majke Sofije i oca Aleksandra. Detinjstvo i prvu mladost Gavrilović provodi u N. Sadu, ili "Srpskoj Atini", kako su taj duhovni i kulturni centar Vojvodine tada zvali. Osnovnu školu i gimnaziju završio je, kao najbolji đak, u svom rodnom mestu. Pored obdarenosti, njegovom obrazovanju je doprinelo i vaspitanje koje je dobio u svojoj porodici: deda mu je bio učitelj i upravitelj osnovne škole, otac profesor i direktor Srpske gimnazije. Imajući tako dobru pripremu, on je kao pitomac srpske ustanove "Tekelijum", sa lakoćom i odličnim uspehom završava studije na Filozofskom fakutletu Univerziteta u Budimpešti, i to na Odseku za matematiku, fiziku i astronomiju.

Već u svojoj 23. godini Gavrilović brani na Univerzitetu u Budimpešti doktorsku disertaciju čiji je naslov: "O predstavljanjima jednogranih analitičkih funkcija". Pre toga, kao uslov za sticanje doktorata, polaže ispite iz: matematike, astronomije i eksperimentalne fizike. Nakon sticanja titule "doktora matematičkih nauka", Gavrilović se dalje usavršavavao i boravio u poznatim naučnim centrima Zapadne Evrope: Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj. Tako, u Berlinu slušao je predavanja kod čuvenog matematičara Vajerštrasa.

Pedagoška delatnost i aktivnost na transformaciji Velike škole

Bogdan Gavrilović, kao mlad matematičar u usponu, dolazi u Beograd 1887. godine, gde je proveo šest decenija aktivnosti. Iako nije bio državljanin Kraljevine Srbije, ukazom kralja Milana postavljen je za "kontaktualnog suplenta" Filozofskog fakulteta Velike škole, pod uslovima za strane podanike. Spomenimo da su nastavnici u to vreme mogli imati zvanja: docenta, suplenta i profesora. U to vreme Velika škola, koja je postale reforme Liceja 1863. bila podeljena na tri fakulteta: Filozofski, Pravni i Tehnički. Škola je bila smeštena u, za to vreme, velikoj zgradi koja je danas poznata kao "Kapetan Mišino zdanje". Tu zgradu darivao je svom narodu za potrebe Velike škole kapetan Miša Anastasijević.

Zanimljivo je da su se matematika i prirodne nauke do 1873. godine predavale samo na Tehničkom fakultetu. Uvođenjem matematike na Filozofskom fakultetu, formira se Katedra za matematiku. Do dolaska Gavrilovića jedini profesor matematike bio je D. Nešić. U okviru svojeg kursa matematike Gavrilović je predavao analitičku geometriju, trigonometriju i osnovne školske matematike. 1894. godine, nakon odbranjene doktorske disertacije na Sorboni u Parizu, vraća se u domovinu veliki srpski matematičar dr Mihailo Petrović, koji je odmah postavljen za profesora matematike na Velikoj školi. Iste godine izdvaja se nastava matematike za studente Tehničkog fakutleta, koju preuzima B. Gavrilović, dok M. Petrović ostaje na Filozofskom fakutletu.

Njih dvojica su bili komplentarni po svojim interesovanjima u matematici. Petrović je, pre svega, bio profesor analize sa primenama, dok se Gavrilović bavio algebrom, geometrijom i teorijom funkcija. U okviru algebre posebno su ga zanimale kombinatorika i teorija brojave. Svoje pedagoško delovanje u geometriji prikazao je u svom veoma obimnom i glavnom delu, tada, pa i danas, velike naučne vrednosti "Analitička geometrija", objavljenom 1896. godine. U knjizi "Teorija determinanata" (1899), kao i u dvadesetak radova objavljenih u "Glasu" SANU-a, pokazuje svoje duboko znanje, jednu široku učenost i pravu matematičku veštinu.

Priča o životnom putu B. Gavrilovića nerazdvojena je od razvoja Beogradskog univerziteta i matematičkih naujka u Srbiji. Krajem 19, a naročito početkom 20. veka, dolazi do ubrzanog razvoja visokog školstva u Srbiji. Tako 1896. Velika škola dobija izvesnu autonomiju, a na stručnom planu nastava matematike se približava evropskom nivou. Godine 1900. stvara se Seminar za matematiku, mehaniku i teorijsku fiziku u čijem radu učestvuju nastavnici i asistenti Filozofskog i Tehničkog fakutleta. Glavnu ulogu u radu tog seminara imaju Gavrilović i Petrović. Posle dugogodošnjih priprema i odlaganja Velika škola 1905. se transformiše u Univerzitet. Petrović se nalazi među 8 postavljenih profesora, a B. Gavrilović je odmah biran za redovnog profesora Tehničkog fakulteta. Tako Petrović i Gavrilović dobijaju vodeću ulogu u organizaciji nastave i naučno-istraživačkog rada na tek osnovanom Univerzitetu.

Svi nastavnici i asistenti teorijske i primenjene matematike sa Univerziteta čine Klub matematičara. Spomenuti seminar predstavlja zapravo "matematičku školu" Beogradskog univerziteta i može se reći da je to bilo "zlatno doba srpske matematike".

Naučni radnik, akademik i dodeljena priznanja

Bogdan Gavrilović nije bio samo univerzitetski profesor matematike. On je takođe bio odličan organizator naučnog rada koji je bitno doprineo prerastanju Velike škole u Beogradski univerzitet. Sa svojim dugogodošnjim kolegom Petrovićem već 1894. osnivaju Matematičku biblioteku i seminar, koja je generacijama matematičara pružila široke mogućosti za naučni rad. Do Prvog svetskog rata oni su brinuli o tome, da bi se potom uključili i ostali matematičari, na primer: dr M. Milanković - koji na njihov predlog vraća se iz Beča, J. Karamata, R. Kašanin, I. Arnoljević, V. Mišković, pristigli ruski pedagozi: A. Bilimovič, N. Saltikov i dr. Biblioteka je raspolagala bogatim fondom knjiga, kompletima časopisa, monografija i ostalom matematičkom literaturom.

Nažalost, samo dva dana pre oslobođenja Beograda u povlačenju neprijateljska vojska pali biblioteku i ona biva uništena. Od cele biblioteke ostaje svega nekoliko knjiga koje su se zatekle pozajmljene kod pojedinaca.

Moramo pomenuti još dve karakteistike Gavrilovićevog naučnog opusa. Svi njegovi radovi, osim doktorske teze, napisani su na srpskom jeziku i time su bili nedostupni svetskoj naučnoj javnosti. On je odlično znao dva klasična i važne moderne jezike, ali prema Akademijinom pravilu, radovi štampani u njenim glasilima morali su biti napisani na sprskom jeziku. Druga karakteristika odnosi se na dužinu perioda u kojem je objavljivao radove. Sve svoje naučne radove, objavio je u relativno kratkom vremenu 1900. do 1907. Može se razumeti zašto pre nije objavljivao, jer je bio zauzet pisanjem knjiga. Već u 35. godini života Gavrilović za sobom ima dva udžbenika, jedan iz analitičke geometrije, drugi iz linearne algebre u ukupnom obimu od 1.250 stranica.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je B. Gavrilović istovremeno imao visoke administartivne i naučne funkcije. Godine 1901. izabran je za dopisnog, a zatim za stalnog člana Srpske akademije nauka. Bio rektor Univerziteta u Beogradu u dva mandata (1910-1913. i 1921-1924). Gavrilović 1926. čita svoju pristupnu akademsku besedu. Tadašnji predsednik Akademije J. Cvijić proglašava ga za redovnog člana Akademije i srdačno mu čestita. Za prdsednika Akademije izabran je 1931. i na ovoj uglednoj dužnosti ostaje do 1937. Taj period njegovog života obeležen je mnogobrojnim društvenim aktivnostima, svečanim govorima i proslavama.

Profesor B. Gavrilović umro je 1947. godine u svom rodnom mestu, Novom Sadu, a sahranjen je u Beogradu. U holu Matematičkog instituta SANU nalazi se njegova bista.
Priredio: Mihajlo Molnar

Zakletva kralju Milanu

Ljubomir Klerić (Julius Kleru)
(1844-1910)
rudarski inženjer, geolog, matematičar i diplomata

Ljubomir Klerić rođen je 1844. godine u Subotici, u porodici nemačkih doseljenika. Po završetku osnovne škole sa porodicom prelazi u Beograd, gde se potpuno posrbio. Prezime je izveo od svog rođenog prezimena Kleru, a ime od imena Julius. On je zavoleo svoju novu domovinu vatrenije no mnogi njeni rođeni sinovi.U Beogradu, u Prvoj muškoj beogradskoj gimnaziji 1862. položio je ispit zrelosti u generaciji Sv. Markovioća, Sv. Nikolajevića, St. Poovića i dr.

Iste godine upisao je Tehnički fakultet Velike škole, gde je završio dve godine studija. Njegova obdarenost za tehniku i odličan uspeh u studijama "sa izraženim sklonostima prema rudarstvu", bili su više nego dovoljna da kao "državni pitomac", bude poslat da izučava i studira rudarsku nauku, na Rudarskoj akademiji u Frajburgu. Zimskog semestra 1867/68. prelazi na Cirišku politehniku, gde intenzivno izučava "mašinsku struku". Sledeće školske godine vraća se u Frajburg, na Rudarsku akademiju, na kojoj nastavlja i dovršava studije geologije i minerologije, još jednu godinu, i položi "diplomski ispit iz rudarstva", tako je postao naš prvi diplomirani inženjer - stručnjak iz te oblasti.

Po odobrenju ministarstva prosvete, Klerić je 1869. otišao u Berlin na Rudarsku akademiju, gde je slušao po sopstvenom izboru još godinu dana, specijalističke kurseve iz rudarstva. Posle toga proveo na praktičnim radovima i posmatranjima nemačkih rudnika u Vestfaliji, Saksoniji i Gornjoj Šleziji, kao i u rudniku Pribrama u Češkoj.

Stručnjak za rudarstvo i pronalazač

Nakon diplomiranja 1870. Klerić se vraća u Beograd sa širokim znanjem iz rudarstva, mašinstva, minerologije, mehanike i matematike. Dobio je odmah državnu službu, ali nažalost, ne posao u rudarskoj inženjerskoj struci, već kao pisar ministarstva finansija u rudarskom odeljenju.

Pred odlazak u inostranstvo 1872. Klerić je konstruisao "burgiju sa užetom" - za duboka bušenja. Za tu konstrukciju i model, koje je patentirao u Nemačkoj i Francuskoj, u svojoj biografiji kaže da je za to "od sviju evropskih država dobio i patent". Ovaj pronalazak je za kratko vreme uveden u široku upotrebu. Koristeći ovo patentno pravo od "svrdla sa užetom", imao je toliko prihoda da se mogao u inostranstvu od sopstvene zarade izdržavati. Radeći kao rudarski inženjer holandske kompanije "Albert & CO", i bušeći u Vestfalskoj, on se svojim inženjerskim stručnim radom i znanjem "toliko dokazao i preporučio" da su ga angažovali kao inženjera rudarstva - istraživača, da ispituje rudno bogatstvo u Srbiji.

Klerić se vratio iz inostrasntva u Srbiju 1973. sa kolegom inženjerom Hofmanom. Oni su odmah prionuli na posao ispitivajući rudište magentita na Venčacu kod Aranđelovca. Nažalost, ubrzo su ustanovili da ovde nema dovoljne rude za masovnu eksploataciju. Kompanija "Albert & Co" šalje ga za Oran u Afriku, da bi tamo ispitao jedan rudnik gvožđa. On odlazi u Afriku gde je vršio uspešna istraživanja, međutim, spomenuta kompanija nije pogodila u ceni eksplatacije sa vlasnikom rudnika. Klerić je dobhio svoju nagradu i vratio se u Beograd, gde je ponovo primio državnu službu. U tom svojstvu iste 1875. godine, radi poslove u inženjerskoj struci, i to na geološkom ispitivanju železničke trase od Ćuprije do Aleksinca.

Klerić se bavio proučavanjem "telemetra" i tom prilikom konstruisao, ispitao i izradio jedan novi tip telemetra i udesio ga "za merenje odstojanja na bojnom polju", i rešio je da se ti instrumenti ustupe vladi na upotrebu. On je konstruisao, za očiglednu nastavu, sledeće matematičke instrumente: polarni pantograf (1875), traktoriograf (1892), aparat za crtanje krivih linija drugog reda (1899). Sa svojim traktoriografom mehaničkim putem konstruisao iracionalne, transcendantne brojeve "P" i "e".

Pedagoško-naučne, diplomatske i druge stručne delatnosti

U Srbiji je industrijalizacija, krajem prošlog veka, se razvijala veoma sporo, ali je već u vreme osnivanja Velike škole (1863) radilo nekoliko fabrika, u kojima su se koristile parne mašine (Kneževa pivara, Parni mlin itd.). Sa time se javila potreba za stručnjacima sa inženjerskim znanjem. Izmenom i dopunom Zakoa o Velikoj školi (1873), na Tehnički fakultet uvedeni su novi predmeti: mehanika inauka o mašinama. To je bio veliki korak napred u osposobljavanju kadrova potrebnih za industriju, koja se u Srbiji počela postepeno razvijati.

Godine 1875. raspisan je konkurs za profesora "mehanike i nauke o mašinama" na Velikoj školi, na koje se rudarski inženjer Lj. Klerić prijavio i bio izabran za "redovnog profesora". Pošto je do tada bio džravljanin Austrougarske on polaže zakletvu iz koje citiramo: "Ja Ljubomir Klerić zaklinjem se svemogućim Bogom, da ću vladajućem knjazu Milanu M. Obrenoviću Četvrtom veran biti i da ću dužnost moju po zakonskim naredbama pretpostavljenih mi vlasti tačno i savesno opravljati".

Uporedo sa radom na Katedri za mehaniku, on se i dalje bavi inženjerskim radom, kao i inž. veštačenjem. U prilog tome govore sledeći podaci: Minstar vojni moli ministra prosvete da odobri učešće prof. Kleriću u komisiji određenoj da ispita uzroke eksplozije lokomobile u Vojnom mlinu u Jagodini i da odredi Kleriću da pregleda delove mašine na parobrodu "Deligrad". Aktom od 1885. prof. Klerić je postavljen i za upravnika parnih presa u Beogradu. Iz ovog proizilazi da je Klerić uživao glas stručnjaka, ne samo za rudarstvo nego i za mašinstvo.

O multidisciplinarnom angažovanju Klerića, na osnovu njegovog širokog dijapazona stručnog, inženjerskog, teorijskog i eksperimentalnog, kao i opšteg znanja, dalje nam govore o sadržaju nekih, u arhivama sačuvanih dokumenata. On je sa profsorom Lozanićem, učestvovao u srpsko-turskom ratu (1876) u izradi i postavljanju podvodnih mina na Dunavu, a u srpsko-bugarskom ratu (1885) u Đusinskoj klisuri, a nakont oga i u vađenju postavljenih mina. Na predlog ministra za građevinu Lj. Klerić prof. Velike škole poslat je kao komesar srpski u Pešti, da prisustvuje pri ispitivanju našeg topčiderskog i dobranjskog kamena za gradnju železničkog mosta na Savi. Nakon tog, ponovo se nalazi u Pešti kao izaslanik Vlade Srpske, za pregledanje "projekta i uslova za licitaciju i gradnju savskog mosta".

Za istoriju razvoja nastave iz mainske tehnike značajna je 1880. zato što je te godine Narodne skupština odlučila da se predmet mehanika i nauka o mašinama podeli u dva posebna predmeta, i to u "teorijsku mehaniku" i "nauku o mašinama". Prvi od ovih predmeta se izvodio u drugoj godini i predavao ga je prof. Klerić. Zbog izgradnje pruge Beograd - Ristovac, Kneževina Srbija bila je prinuđena da misli na proširenje mehanike, tako da se počela praviti razlika između mehanike primena na mašinama i primene mehanike na građevinske konstrukcije.

Ministar prosvete i crkvenih poslova g. St. Novakovićo 1882. postavlja prof. Klerića za člana u Prosvetnom savetu. Iz sadržaja pisma upućenog rektoru Univerziteta 1886. vidi se da je Klerić postavljen za dekana, starešinu Tehničkog fakulteta. On se veoma angažovao na unapređenju celokupne nastave, a posebno je puno uradio na izradi Nastavnog plana i programa iz mehanike, kao i uvođenju katedre: Nacrtne geometrije sa projektivnom geometrijom i grafostatikom. Državni kalendar 1894/95. godine navodi da je prof. Klerić bio ministar prosvete i crkvenih poslova, dok za 1897. da je ministar narodne privrede. Zatim od strane Ministarstva prosvete 1899. imenovan je u Komisiji za i zradu projekta o Srpskom Univerzitetu, tj. prerastanju Velike škole u Univerzitet (1905).

Član Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije

Klerić je na osnovu svog stručnog rada, pre nego što je postavljen za profesora na Velikoj školi, 1872. izabran za redovnog člana Srpskog učenog društva u čijem Glasniku publikovao svoje stručne i naučne radove. U Godišnjaku Prve Srpske Kraljevske Akademije iz 1887. nalazi se akt o imenovanju u Akademiju prirodnih nauka, zajedno sa dr J. Pančićem, D. Nešićem i J. Žujovićem. Pristupna rasprava akademika Lj. Klerića je bila: "O teoriji kompenzacije", koju je održao na svečanom skupu marta 1888. godine. On je izabran za sekretara Akademije prirodnih nauka, na skupu celokupne Akademije 1891.

Klerić je učestvovao u srpsko-turskom ratu kao miner i tom prilikom bio nagrađen jednom Medaljom za hrabrost i Takovskim krstom. Iz arhivskog dokumeenta saznajemo da je prof. Klerića nagradilo Leopoldovim ordenom, Njegovo veličanstvo kralj belgijski.

Umro je kao državni savetnik u penziji 21. januara 1910. u Beogradu, gde je i sahranjen na Novom groblju. U ime Akademije, gde je istaknuta crna zastava, od pokojnika govorom se oprostio akademik B. Gavrilović.
Priredio: Dr Mihajlo Molnar

Otac srpske geologije
Velike škole učio je u Beču kod poznatih profesora
Priredio: Dr Mihajlo Molnar

SVETOLIK RADOVANOVIĆ je pripadao prvoj generaciji Žujovićevih studenata. To je generacija koja je s učiteljem razvila, razgranala i unapredila geologiju i palentologiju u našoj sredini do te mere da je njihov rad označen kao „herojski period srpske geologije i palentologije". Svetolik Radovanović je rođen 1863. godine u selu Prćilovci kod Aleksinca. NJegov otac Antonije, sreski činovnik iz Aleksinca, i majka Živana tih dana su bili na porodičnom imanju u selu. Majka mu je umrla kada je bila na porođaju s mlađom sestrom, nakon dve godine, tako da je on nije ni zapamtio. Detinjstvo je Radovanović proveo u raznim mestima u kojima je otac službovao. Otuda je u osnovnu školu išao u Kučevu, Gradištu i Kragujevcu. Tu je završio i nižu gimnaziju.

Da bi se dalje školovao, Radovanović je s jeseni 1878. godine došao u Prvu beogradsku gimnaziju. Na velikoj školi u Beogradu (1881-1885) Radovanović je bio student Prirodno-matematičkog odseka Filozofskog fakulteta. Među ostalim, ovde su mu predavali, tada već u svetu priznati, veliki pedagozi-naučnici S. Lozanić, J. Žujović i J. Pančić. On ističe da su mu se od svih predmeta i posebno profesora omileli J. Žujović i njegova geologija. Poštuje sa odličnim uspehom završio studije, on oduševljeno prihvata preporuku svog uvaženog profesora J. Žujovića da dalje studije nastavi u Beču na Filozofskom fakultetu. Cilj mu je bio da kod profesora - svetskog autoriteta Najmara i Sisa dalje unapredi svoja znanja iz palentologije i geologije. Posle veoma napornog i iscrpljujućeg rada, na osnovu laskave ocene, velikih profesora koji su pratili njegov rad, Radovanović je 16. jula 1891. godine polagao „dvočasovni glavni rigurozum iz geologije, palentologije sa hemijom" i položio ga s odličnim uspehom, sa čime je stekao titulu „doktorata iz filozofije", tj. postao naš prvi doktor nauka iz geologije i palentologije.
Posle povratka iz Beča za Srbiju 1891. godine Radovanović je dobio posao „državnog geologa" u Rudarskom odeljenju Ministarstva narodne privrede. Od 1893. godine Radovanović sa Žujevićem i S. Uroševićem član je uređivačkog odbora Geoloških anala Balkanskog poluostrva.

Na osnovu predloga J. Žujovića 1897. godine Radovanović je izabran za profesora Velike škole. Po dolasku na novo radno mesto on je sa svim žarom prionuo na posao. Sa svojim uvaženim profesorom Žujovićem puno je uradio na reorganizovanju Geološkog zavoda i organizaciji nastave na nov način, kako je to napisao i preporučio pri kraju studija iz Beča u časopisu „Otadžbina". Ovaj apel u vreme kada je objavljen nije izazvao neke promene u organizaciji nastave na Velikoj školi. Međutim, kasnije napore Žujovića i Radovanovića treba uzimati kao jedan od blokova u temeljima naše Univerziteta u Beogradu. Radovanović je postao i zvanično sekretar Srpskog geološkog društva i jedan od njegovih glavnih stubova, dajući duhovni ton društvu.

Radovanović je, pored profesorske dužnosti, 1902. godine postavljen za načelnika Ministarstva narodne privrede, čime se bavio dve godine. Na tom položaju bio je veoma aktivan, reorganizovao je administraciju, rudarskog i šumarskog odeljenja, sproveo je kroz skupštinu novi Zakon o šumama i doneo Pravilnik Bratimske kase rudara i izdao je „Rudarsku kartu Srbije".

Krajem 1905. godine na poziv Filozofskog fakulteta Radovanović se vratio u Geološki zavod novoosnovanog Univerziteta i na njegovom čelu ostaje sve do penzionisanja. Na osnovu njegovih rezultata u dotadašnjem radu on je 1906. godine izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Od 1906. godine do 1909. je dekan, a potom godinu dana prodekan Filozofskog fakulteta. On se pored mnogih dužnosti i predavanja, ponovo bavi naučnim radom, na sređivanju seizmičnosti naših krajeva. Sa J. Mihajlovićem izrađuju Katalog zemljotresa u Srbiji za period 1901-1907. Zahvaljujući tom radu seizmološka služba Srbije stala je u red modernih institucija takve vrste u Evropi. On je pored proučavanja flore i faune, pristupio i izradi detaljne Geološke karte Srbije.

U Prvom svetskom ratu teško je ranjen sin Radovanovića, koji je podlegao ranama u engleskoj bolnici u Vrnjačkoj Banji. Posle sinovljeve smrti cela porodica ostala je izgubljena i zamalo da 1915. godine pada pod bugarskom okupacijom. Do kraja 1916. godine Radovanović je s porodicom bio u Atini u izbeglištvu. Od 1917 do kraja Prvog svetskog rata on je bio u Parizu u zvanju visokog komesara za izbeglice. Tu je bio jedan od prvih srpskih intelektualaca koji su počeli da se okupaljaju oko J. Žujovića. Po završetku rata on se našao u jugoslovenskoj delegaciji kao stručnjak za rudarstvo na Konferenciji mira.

Kada je ispunio sve obaveze u Parizu vratio se u Beograd u potpuno opustošen dom, razoren Univerzitet i Geološko-palentološki zavod. Najvažniji njegov rad iz ove oblasti je knjiga „Podzemne vode", koja predstavlja jednu od prvih sistematizovanih svetskih hidrogeologija. Pored toga, on je objavio u raznim domaćim i inostranim časopisima preko 80 stručnih radova iz oblasti sa kojim se bavio.
Na Radovanovićeva predavanja dolazili su i studenti sa drugih grupa Filozofskog fakulteta pa čak i pravnici. On je bio rođeni univerzitetski profesor. Ovde treba istaći njegovu blagu narav, šarm, očinsku brigu i iskrenu ljubav koju je gajio prema svojim studentima. Danas bi se reklo da je u pravom smislu bio „džentlmen" tj. gospodin otmenog manira. Činjenica da su ga kolege na Filozofskom fakultetu, gde su radili i drugi profesori s velikim naučnim autoritetom (S. Lozanić, J. Žujović, J. Cvijić, M. Petrović...) dva puta birali za dekana, a jednom za prodekana predstavlja takođe poseban oblik društvenog priznanja. Zatim položaje koje je zauzimao u Ministarstvu narodne privrede, a posebna počast da je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

Radovanović je u raznim prilikama dobio i niz odlikovanja. Među ostalim, zabeleženo je da je dobio: Karađorđevu zvezdu, Orden Sv. Save, Orden Rumunske zvezde i Krst Crvenog krsta. Poslednje tri godine života, Radovanovića je zahvatio težak oblik skleroze, naročito krvnih sudova, uz bolesti od kojih je ranije bolovao (astma) postepeno su mu skraćivali životni vek. Umro je relativno mlad, u 55 godini života, kada je bio u gostima u vinogradu svojih prijatelja na Topčiderskom brdu. Vest o smrti najistaknutijeg profesora Univerziteta u Beogradu s velikom pažnjom objavila sva važnija štampa. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu 19. jula 1928. godine.

Prvi srpski astronom
Podigao je beogradsku Opservatoriju na Dorćolu
Priredio:
Dr Mihajlo Molnar


Milan Nedeljković se rodio 1857. godine. NJegov otac Grigorije doselio se u Beograd iz sela Jabučja blizu Lazarevca. Bio je abadžija boljeg imovnog stanja. U tom delu Beograda, okružen abadžijskim šegrtima i kalfama, odrastao je Milan Nedeljković. Iako je doživeo duboku starost, umro je 1950. godine u 93. godini života, o njegovim prvim školskim danima, a i periodima života, on sam nije pisao, a ni njegovi savremenici. Prvi zapisi o njegovom školovanju, koju je započeo verovatno sa šest godina, vezan je za stogodišnjicu Prve muške gimnazije u Beogradu, koju je završio školske 1872/73. kao đak generacije. Nedeljković se 1873. godine upisao u Veliku školu, na Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je diplomirao sa odličnim uspehom u 19. godini života. Oca je izgubio dok je bio gimnazijalac, pa se pretpostavlja da je posle diplomiranja pomogao svojoj majci Aleksandri oko vođenja poslova, pošto je imao mlađu braću i sestre (petoro njih).

Nedeljković je od svoje 16 godine bio opčinjen nebom i zvezdama, verovao da među njima ima bezbroj planeta na kojima su svetovi slični našem i žarko je želeo da postane astronom. On je postao nezaobilazna ličnost u istoriji srpske astronomije i meteorologije. Otvorio je meteorolozima i astronomima vrata najviše školske ustanove u Srbiji. NJega možemo smatrati prvim srpskim astronomom, a Milutina Milankovića drugim, koji je svojim delom „Kanonom osunčavanja" stigao do vrha te nauke.
   
      

Gde je bila Savamala
U vreme Miloša Obrenovića Srbija je dobila autonomiju. Turski paša nije dozvoljavao da se Srbi naseljavaju u Beograd. Da bi knjaz Miloš utvrđivao moć srpske autonomije, počeo je da naseljava Srbe van gradskih zidina, tako je nikla hrišćanska varoš koja se širila prema vračarskim brežuljcima. Široke ulice s drvoredima sekle su se pod pravim uglom. Deo grada s lepim kućama od Savske kapije prema Terazijama nazvana je Savamala. Verovatno su tada ime dobili i Zeleni venac i Balkanska ulica.
      
      
      
   

Svoju pedagošku karijeru započeo je 1877. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao pripravnik fizike i matematike. Iako je imao najbolje ocene od ostalih pripravnika, rektor Velike škole mu je dodelio platu od 100 dukata, dok su ostali pripravnici imali 300 dukata, smatrajući da je on dobrog imovnog stanja. Tu nepravdu je trpeo godinu dana. Dopisivanje Nedeljkovića s Ministarstvom prosvete započeto je 1878. godine i bili su usmereni jednom jedinom cilju: unapređenju astronomije i meteorologije u Srbiji, pošto su 1863. godine prilikom prerastanja Liceja u Veliku školu zaboravili na ove predmete. On je zamolio ministra prosvete da mu omogući studiranje u inostranstvu na nekom univerzitetu u Francuskoj ili Nemačkoj, pošto je dobro savladao ove jezike. Posle godinu dana, 1879. ministar Bošković je odlučio da mu se dodeli stipendija i tražio je od fakulteta savet na koji univerzitet da ga pošalju. Tada uvaženi profesori: J. Pančić, S. Lozanić, LJ. Klerić, D. Nešić i dr. predložili su da se Nedeljković pošalje u inostranstvo na četiri godine: prve tri godine da studira na Sorboni u Parizu, a četvrtu godinu da provede putujući i usavršavajući se po evropskim centrima za meteorologiju i astronomiju, da bi se upoznao sa teorijom i upotrebom astronomskih i meteoroloških instrumenata i da upozna značajne meteorološke situacije u Evropi. Početkom leta 1879. godine Nedeljković je stigao u Pariz. Školski raspust iskoristio je da se upozna sa francuskim školskim sistemom. U Parizu se te godine pripremalo osnivanje Astronomske škole u Pariskoj opservatoriji. Mogućnost upisa u njih imali bi samo kandidati s diplomom matematičkih nauka. On nije gubio vreme, obavestio je ministra prosvete da će redovno upisati matematiku, a vanredno fiziku, jer samo tako je mogao stići do Astronomske škole i ispuni obavezu koju je potpisao u Beogradu. Sa ovom odlukom složili su se i njegovi bivši profesori sa Velike škole u Beogradu, koji su dali saglasnost da se on pošalje u inostranstvo. Pored predavanja koje je slušao na Sorboni i na Koledž D Frans u Muzeju istorije prirode, slušao je meteorologiju, klimatologiju i vežbao eksperimentalnu fiziku.

U jednom dopisu obaveštava Ministarstvo prosvete u Beogradu da njegovi francuski profesori žale što u Beogradu nema ni astronomske ni meteorološke opservacije. Osim toga, jasno je dao do znanja da namerava da promeni prvobitan program specijalizacije: nameravao je da u trećoj godini boravka u Parizu upiše Astronomsku školu. Svaki njegov izbor podržavali su njegovi profesori s Velike škole. To ukazuje na poverenje i ugled koji je kod njih uživao. Očito je da su verovali u njegove sposobnosti i namenili mu ulogu osnivača Katedre za astronomiju i meteorologiju, koji je dopunom Zakona o Velikoj školi 1880. godine uvedena, ali nije mogao da se realizuje zbog nedostatka profesora. NJegovi profesori u Parizu ocenili su da on ima mogućnost da astronomiju i meteorologiju u Srbiji dovede na evropski nivo. Omogućili su mu da praktično vežba u Centralnom meteorološkom birou, gde je učestvovao u prognoziranju vremena. Na stacijama u okolini Pariza učio je geodetske poslove i geomagnetska merenja. Po predlogu svojih profesora, obišao je opservatorije u Marseju, Nici, Tuluzu, Bordou, Lionu... Van škole bavio se matematikom i nebeskom mehanikom, a u meridijanskoj službi određivao konstante instrumenata. Punih pet godina proveo je Nedeljković u Parizu. Grad je napustio noseći sa sobom pregršt diploma i puno priznanja. Stekao je diplome matematičkih nauka, fizike, astronomije, meteorologije i precizne mehanike. Osim diploma, poneo je i dokaze da je stekao iskustvo za praktičnu primenu stečenog znanja meteorologije, astronomije i primenjene fizike.
U jesen 1884. godine državni pitomac Milan Nedeljković zatražio je od Ministarstva prosvete da mu da Katedru za astronomiju i meteorologiju na Velikoj školi u Beogradu. Pored ostalog, napisao je ministru da se osposobio za: „Podizanje Beogradske Opservatorije i meteoroloških stacija u Srbiji, jer su iste ustanove nužne i Katedri astronomije i meteorologije u Velikoj školi i nauci, a i našoj domovini zarad njenog razvijanja i ugleda među kulturnim narodima". Ministar mu je ponudio Katedru matematike i fizike, koju je odbio te je postavljen za suplenta (docenta) astronomije i meteorologije.

Dvorska dama prvi osmatrač

Nedostajala je samo opservatorija da bi studenti teoretsko znanje mogli da dopune praktičnim iskustvima. U prvo vreme je Nedeljković planirao da osnuje opservatoriju koja bi bila mala astronomska i velika meteorološka, te je iz Pariza nabavio katalog s instrumentima. Naročito mu je bilo važno da se rezultati osmatranja koriste u svakidašnjem životu.

Nedostatak meteoroloških podataka s Balkana ostavljao je veliku prazninu, koju je Srbija mogla da popuni. On je vršio intenzivne pripreme za osnivanje meteorološke mreže stanica i predao je plan i spisak meteoroloških instrumenata tražeći sredstava za njihovu kupovinu. Plan i spisak instrumenata je odobren i predloženo je da se odobre budžetska sredstva za kupovinu. Međutim, sve je odloženo zbog rata s Bugarima (1885/86). U toku rata Nedeljković je postavljen je na službu u Derventi.

Nakon povratka kući, Nedeljković se oženio Tomanijom Radaković, što je bilo od presudnog značaja za njegov život i razvoj meteorologije i astronomije u Srbiji. Ona je bila kći bogatog beogradskog zanatlije, koji je imao nekoliko kuća i mnogo zemlje na periferiji grada.

Bila je školovana, završila je neku žensku školu u Petrovgradu i govorila nemački, ruski i francuski jezik. Tomanija je iz škole prešla na ruski dvor - izabrana je za dvorsku damu. Lepa, bogata i obrazovana, svojim novcem i ličnim angažovanjem pomogla je da se u Beograd osnuje prva opservatorija.

Nedeljković je decembra 1886. izabran za profesora astronomije i meteorologije, a sledeće godine osnovao je Provizornu opservatoriju u jednoj zakupljenoj kući na jugozapadnom Vračaru (Blatištu). Opservatorija je nakon skromnog opremanja, započela sa radom 1. jula 1887. Prvi meteorološki osmatrači u njoj bili su Tomanija i Nedeljković. Tako se dogodilo da je prvi osmatrač u Beogradskoj opservatoriji bila dvorska dama.

Budući da sredstva za personal Opservatorije nisu dodeljena, u početku pored njega i supruge Tomanije, za osmatranja uvodi brata Milijana, Vojislava i S. Kojića (njega je on plaćao) učenike realne gimnazije. Oni su pokrivali svakodnevna osmatranja u osam termina. Nedeljković je korak po korak organizovao meteorološku službu u Srbiji.

Napisao je i objavio "Meteorološka uputstva za srpske stacije" (1888), u kojem je utemeljen meteorološki osmatrački sistem u Srbiji.
Nedeljković je dugo pregovarao sa opštinarima oko placa za podizanje stalne opservatorije. Konačno, januara 1889. dodeljeno je zemljište veličine 1,8 hektara na zapadnom Vračaru u neposrednoj blizini privremene Opservatorije. On je te godine objavio "Uputstvo za telegrafisanje meteoroloških podataka". Uz podizanje zgrade pravio je feneološku baštu u kojoj je nameravao da vrši agrometeorološka merenja.

U meteorološkom krugu kod nove zgrade Opservatorije merenja su počela 1. maja 1891. Nedeljković se uselio u prizemlje Opservatorije, gde se nalazio stan za upravnika. On nije plaćao kiriju, ali nije ni primao upravničku platu. I dalje je bio profesor astronomije i meteorologije na Velikoj školi. Otvaranje Opservatorije na zapadnom Vračaru bio je kulturni događaj, zašta je Nedeljković dobio priznanje svojih kolega i bio je izabran za dekana u školskoj 1891/92. godini.

Sredstva dobijena nisu mogla da podmire sve troškove, da se posao ne ugasi, tako da su Nedeljković i njegova supruga Tomanija veoma često dodavali od svojih sredstava, kako bi posao normalno funkcionisao i proširio rad u Opservatoriji. Astronomija je skupa nauka i Kraljevina Srbije nije mogla za nju da izdvoji dovoljno sredstava.

Beogradom je 1891. harala difterija. Od difterije oktobra umrla je njegova kći Vidosava, a decembra i Vukosava. Nesreća je slomila Nedeljkovića. Posle smrti druge devojčice lečio se u inostranstvu. Bio mu je zabranjen svaki intelektualni napor. Krajem 1894. Nedeljković se vratio na posao i počeo intenzivno raditi. Od 1. januara 1895. počela su "svečasovna merenja", koja nisu prekinuta do Prvog svetskog rata. Ovako se radilo samo u najvećim francuskim Opservatorijama (Park Sent Mor).

U Beču se na primer, direktna posmatranja vršila samo tri puta dnevno, pa se posle toga izračunavalo za svaki sat, zbog čega je naša Opservatorija stekla glas među najboljim meteorološkim Opservatorijama u Evropi.

Posle oporavka, organizovanje meteoroloških stanica po Srbiji započelo je ponovo. Mreža stanica je 1897. organizovana po propisima međunarodnih meteorološkim kongresa, bilo ih je 128, a planirano je da se do kraja godine stvore još 42. Nedeljković je ponovo sa puno elana radio kako u Opservatoriji, tako i kao profesor na Velikoj školi.

U tom stvaralačkom radu prekinut je početkom Prvog svetskog rata, kada su već počele bombe da padaju na svega 50 metara od Opservatorije. U Opservatoriji je boravio do 25. 09. 1915. kada je od komandanta Odreda odbrane Beograda dobio naredbu da još u toku dana napusti Beograd.

Napustivši Beograd u Ćupriji je pokupio Tomaniju i kolima su krenuli za Aleksandrovac, a potom peške za Peć, Podgoricu, ka Skadru. Pokušali su da pronađu sina Aleksandra, koji se kao vojnik povlačio u Albaniju. Po završetku rata i Aleksandar i Milan Nedeljković dobili su Albansku spomenicu. On je u decembru 1915. prihvatio ponudu ministra vojske da uradi novi rečnik šifara za vojsku.

Kraj rata je dočekao na Krfu, gde je sa ministrom vojnim stigao septembra 1917. Nedeljković se vratio u Beograd februara 1919. gde je zatekao opljačkanu Opservatoriju. Iako je imao 62 godine, on je s velikim elanom, kao i da je na početku radnog veka, počeo s obnavljanjem Opservatorije i meteoroloških stanica po Srbiji. Molio je Ministarstvo prosvete da povrati odnete instrumente u Austriju ili sredi pitanje njihove nadoknade. Najneophodnije instrumente je sam kupio i tražio je da mu se isplate.

Krajem decembra 1919. je dobio prvi iznos od 2.555 dinara. Obavestio je dekana Velike škole o preduzetim koracima za obnovu Opservatorije. Između ostalog, saopštio mu je da je o tome obavestio svetske autoritete u oblasti astronomije i meteorologije prof. Juliusa Hana u Beču i prof. NJather Bureua u Americi.

Ministru prosvete poslao je Izveštaj o povesti Opservatorije sa molbom da se pošalje dr Jovanu Cvijiću, profesoru Univerziteta u Beogradu i tada već priznatom velikom naučniku i u Evropi. Cvijić je odgovorio da treba obezbediti potrebna sredstva za obnovu Opservatorije kao samostalne ustanove. Kada se njegovoj "Meteorološkoj kolekciji" dodaju udžbenici koje je pripremio za akademce, nameće se zaključak da je to bio njegov Program za predavanja i praktičnu obuku akademaca i asistenata.

Njegova supruga Tomanija je pomagala kod prevođenja udžbenika s francuskog, uglavnom od svojih pariskih profesora. Ona ga je pratila na njegovim putovanjima. Osim toga, pomagala je Nedeljkoviću, ne samo novčano za kupovinu instrumenata, već i oko sređivanja meteoroloških podataka. Bila je njegov doživotni asistent - samo se tako može objasniti količina posla koju je obavio Nedeljković, doživevši 93 godine života.
Priredio: Dr Mihajlo Molnar

Potomci slavnih graničara
O saradnji Pupina i Tesle
Priredio: Mihajlo Molnar


Među umovima koji su krčili puteve velikoj industrijskoj revoluciji, krajem prošlog i početkom ovog veka, koja je snažno vukla čovečanstvo u progres - ka naučno-tehnološkoj revoluciji, naša zemlja je imala dva gorostasa nauke: Nikolu Teslu i Mihajla Pupina.

Kada je Pupin došao 1874. u Ameriku, pristigao je kao mađarski državljanin. Kada je Tesla kročio 1884. na tle Amerike, došao je kao austrijski državljanin. Američka javnost ih je identifikovala, po njihovom zavičaju, kao Vojvođanina i Ličanina srpskog porekla. I jedan i drugi su dobrovoljno napustili Evropu u potrazi za "većim mogućnostima" koje su tada pružale SAD. Po tome su se razlikovali od se drugih iseljenika, koji su emigrirali u drugoj polovini 19. veka u "obećanu - novu zemlju" čisto iz ekonomskih razloga, ili kako se onda kod nas kazalo "trbuhom za kruhom".

Obojica su bili potomci carskih graničara, čiji su preci bili prinuđeni da pobegnu na sever posle bitke na Kosovu 1389. godine. Uloga Srba, kao "tampona" između Austro-Ugarske i Turske, vekovima je stvarala napetost i sukobe koji su većinom doprineli povećanju duševne snage manifestovane jakim nacionalnim ponosom, poštovanjem prema zemlji i vitalnom izvornošću narodne umetnosti i muzike. Verovatno da je ta psihička energija izazvala onu iskru naučne genijalnosti tako bogato ovaplođene kod Pupina i Tesle.

Specifičan odnos prema majkama i školovanje sa prekidima
Specifičan odnos prema majkama igrao je značaju ulogu u njihovim životima, naročito u ranijim godinama. Njihove porodice, iako nisu bile siromašne, morale su da se dosta žrtvuju da bi izdržavale školovanje svojih sinova. Pupin i Tesla pokazali su takvu intelektualnu razvijenost da školovanje nije dovedeno u sumnju, no ipak, ni jedan od njih nije mogao da završi redovno školovanje bez prekida. Obojica su se potpuno uklopili u novu sredinu, stekli su državljanstvo SAD, gde su proveli veći deo života. Međutim, čini se da je njihova odsutnost iz stare domovine još više povećala njihovu vezanost za nju. Govorili su nekoliko stranih jezika, bili su "poliglote". Pored toga, postali su majstori za engleski jezik. Njihova pisana dela, kako javna tako i privatna predavanja, bila su uvek elegantna i jasna, čak i njihove naučne rasprave bile su uglađene i prefinjene.

Zajednička iskra genijalnosti
Govoreći o geniju M. Pupina i N. Tesle, govorimo o stvarno izvanrednoj mentalnoj sposobnosti, kombinovanoj sa izuzetnom kreativnošću. Neškolovani genije ne može da daje sadržaj inspiraciji i ne može da primeni svoju inventivnost u vidu pronalazaštva, tj. inovatorstva. Pupin i Tesla koristili su prednost školovanja i bili su sposobni da u praksi realizuju i primene svoje zamisli. Kod pronalazača i inovatora zamisli dobijaju formu publikovanih teorija, patenata i postupaka koji brzo podležu testu upotrebljivosti.

Oni su bili veoma plodni u stvaranju i pretvaranju svojih zamisli u sredstva za praktičnu primenu. Veoma je ograničeno vreme pojedinih grana nauke i tehnike, gde razvoj tehnologije omogućuje veliki napredak baziran samo na jednoj zamisli. Pupin je pronašao svoje kalemove tačno u vreme kada je daljinska telefonija bila onemogućena. Tesla je uveo revolucionarne promene u električnoj industriji i zauvek promenio društvo svojom teorijom o "naizmeničnoj struji" i uređajima koje je pronašao i od kojih preko 100 patenata prijavio, od kojih su većina realizovana.

Prema onome što se za sada zna, Pupin i Tesla se nikada i ni o čemu nisu javno sporili. Retko su u svojim naučnim raspravama i u štampi jedan drugog spominjali, a uvek su imali reč uvažavanja za pronalaske drugog. Oni su išli svojim putevima, za svojim opredeljenjima, a za obojicu je bilo dosta posla. Pupin kao pedagog i pronalazač bio je okrenut "teoriji fizike i elektriciteta", a Tesla kao "genijalni eksperimentator", ušao je u "istoriju elektronike". Pre svega jer su svetu dali sasvim praktične izume, ovaplođujući teoriju u često jednostavnom aparatu ili uređaju, su čovečanstvu doneli neizmernu korist i napredak. Kada bi se njihovi izumi, koji su još i danas u punoj meri u upotrebi, ili na osnovu njih pronađeni drugi - savremeniji isključili iz upotrebe, nastao i "totalni haos" u privrednom i društvenom životu sveta…

Veliko naučno poštenje
Doprinos Pupina i Tesle naučnoj pobedi naizmenične struje

Pupin po svom povratku (1889) sa poslediplomskih studija, stekavši naučnu titulu doktora nauka, na Kembridžu i Berlinu, odmah je dobio akademski položaj na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Svoju akademsku karijeru, koja je trajala 40 godina, započeo kao profesor "matematičke fizike", mada je kasnije morao da predaje i druge predmete, na novoosnovanom Odseku za elektrotehniku. Laboratorijska oprema u poređenju sa onom u Kembridžu i Berlinu, bila je nikakva, tako da za ozbiljniji naučno-istraživački rad, i zbog preopterećenosti u nastavi, ostalo je veoma malo vremena i mogućnosti.
   

Nikola Tesla (1856-1943), naučnik svetskog glasa, genijalni eksperimentator, elektrotehničar i fizičar

Njegov kolega, kasnije i doživotni prijatelj, profesor Kroker je postavljen za predavača "elektrotehnike" - koji je prvi put odvojen od fizike. Njih dvoje su nosili glavni teret na tom odseku i bili prvi sastavljači Nastavnog plana i programa za taj novo uvedeni predmet. Američki institut elektrotehničkih inženjera saznao je o Pupinovom angažovanju na polju iz oblasti "električnih nauka", pa je bio pozvan da održi predavanje o tome na godišnjem sastanku 1890. godine u Bostonu. Predavanje je nosilo naslov "Praktična strana teorije naizmeničnih struja". Ovom predavanju, pored članova Instituta, prisustvovali su i poslovni ljudi, jer su osećali da se tu kriju mogućnosti novih ulaganja.

U ono vreme, Pupin još nije poznavao ni N. Teslu ni Edinsona (koji je uložio ogromna sredstva za uređaje jednosmerne struje). On je dobro znao suštinu njihovih sistema, a za celu stvar se zauzimao isključivo s naučnog stanovišta. Naučno poštenje i znanje su mu nalagali da se izjasni za ono rešenje koje će čovečanstvo brže voditi napretku, mada je bio svestan činjenice da ga ta "električna jeres" može skupo koštati i odvojiti od pedagoško-naučne karijere, koja je tek pred njim predstojala. Mada su se puno njih u toku predavanja mrštili i prekidali, a kasnije i tražili njegovu ostavku na Kolumbija koledžu, njegovo predstavljanje i kasnije objavljeni naučni članci predstavljali su veliki doprinos pobedi naizmenične struje nad jednosmernom. Konačnu pobedu naizmenične struje omogućilo je Teslino otkriće "polifaznih naizmeničnih struja" i niz patenata uređaja i elektromotora koje je proizvodio uz finansijsku pomoć, drugog velikog američkog industrijalca Vestinghausa, koji je otkupio sve do tada objavljene Tesline patente.

Pupin je u poznatom američkom časopisu "Elektrical Wolrd" (1891) ponovo je stao u odbranu Teslinog polifaznog sistema i dokazao da je Dolivo Dobrovolski, koji je tvrdio da je na polju polifaznog sistema i sam došao do novih otkrića i pronalazaka, pogrešno shvatio principe Teslinog sistema.
   

Mihajlo Pupin (1854 - 1935), fizičar, pronalazač, diplomata, humanista, pisac i mecena

Odnos Pupina i Tesle nije dovoljno rasvetljen. Često je pisano da između ova dva velikana nisu postojale prijateljske veze. Najverovatnija pretpostavka da je između njih u jednom periodu došlo do zahlađenja odnosa, a to je nastao kada je Pupin prodao neke svoje patente Markonijevoj kompaniji sa kojim je Tesla vodio sudski spor. Nažalost, taj spor je rešen tek nakon Tesline smrti. Vrhovni američki sud, nakon 31 godina poništio Markonijeve patente za radiotehniku i bežičnu telegrafiju s obrazloženjem da je to N. Tesla pronašao daleko pre njega.

Najuverljiviji dokaz da su se Pupin i Tesla susretali dato je u saopštenju Nj. Terboa (Trbojevića), unuka Angeline Starije Tesline sestre, koju je podneo na Međunarodnom naučnom skupu 1979. godine prilikom obeležavanja 125. godišnjice rođenja M. I. Pupina. Između ostalog on navodi sledeće:

Pupin je bio izrazito društvena ličnost okružen sa mnogo prijatelja i poznanika, komunikativan, izdašne ruke u davanju priloga za napredak stare i nove domovine, odan svetu nauke ali i porodici, čovek kome nije bilo ništa strano što je ljudsko. Znao je danima i noćima da se bavi na Koledžu, ali i da sedne s prijateljima i popije i zapeva, da vodi računa o uvećanju svog velikog imanja i imetka, da se bavi sportom, jednom rečju, da živi sa svetom u kome je živeo.

Nasuprot Pupinu, Tesla je bio sav okrenut sebi, svim bićem predat nauci, zarobljenik eksperimenta i svoje laboratorije. Ličnost koji je nerado komunicirao sa svetom, zakleti neženja, asketa u piću i jelu, usamljenik i samotnjak do smrti. On je ostao naučnik do kraja svog života bez sredstava da bi mogao proveriti sve svoje izume u laboratoriji. Umro je u potpunoj samoći u hotelu "Njujorker" 7. januara 1943. godine. Danas se lične beleške i sva Teslina ostavština čuvaju u "Muzeju Nikola Tesla" u Beogradu koji je osnovan 1952. godine. Nešto kasnije u Beograd je preneta i urna s Teslinim pepelom. Na kraju svog saopštenja Nj. Terbo navodi: U našoj kući kako ujak Tesla i prof. Pupin bili su poštovani i voljeni više od drugih…

Bilo kako bilo, zna se: pred svoju smrt, sa bolničke postelje, Pupin je pozvao Teslu da ga poseti. Po dobrom običaju naroda svoje pradomovine oni su se izljubili i u istoriji elektrotehnike zauvek ostali. Iako su obojica doživeli duboku starost za njih se može reći da je nepravedno što im je priroda dodelila samo jedan ljudski vek.

Jugoslovensko udruženje pronalazača JUPIN sa ponosom nosi ime genijalnog pronalazača "Nikole Tesle". Dok je SANU u svojim izdanjima: "100 najznamenitijih Srba" i "Život i delo srpskih naučnika" uvrstila s punim pravom oba dva naša gorostasa nauke, iako su oni stvarali u SAD, ali njihovi pronalasci su poslužili napretku celog čovečanstva.
Priredio: Dr Mihajlo Molnar

Otadžbini, s ljubavlju
Priredio: Dr Mihajlo Molnar

Stojan Novaković ušao je u red "sto najznamenitijih Srba", u red velikana srpske istorije na prvom mestu zahvaljujući svome svesnom nastojanju, koje je trajalo koliko i njegov život, da sam sebe neprekidno prevazilazi. Neprekidno je radio bez obzira na to dokle je stigao u svom obrazovanju; nije prestao da prisvaja nova znanja ni kad je stekao ime i priznanja onim što je već postigao. On je bio stranački prvak, političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti i polihistorik, ali se njegova radna delatnost može podvesti pod jedan pojam: "On je bio jedan od najvećih nacionalnih radnika koje su Srbi imali".

Novaković je rođen u Šapcu 1. novembra 1842. godine, a umro je u Nišu 18. februara 1915. godine. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, dok je gimnaziju (1860) i Licej (pravni odsek, 1863) završio u Beogradu. Upravo kada je završio studije, Licej je pretvoren u Veliku školu. Licej je imao veoma istaknutih profesora - J. Pančića, J. Šafarika, Đ. Daničića i dr. Od svih tih profesora presudan uticaj na mladog Novakovića imao je Daničić. I on je krenuo njegovim stopama. Kod Daničića je nauče osnove filološkog metoda i naučnog mišljenja uopšte; a kada je njegov cenjeni profesor uočio njegov dar i upornost i stvaralačke mogućnosti, Daničić ga je podržavao prilikom ulaska u najviše naučne i prosvetne ustanove.

Pored ostalog, još u mladosti je stekao poznavanje staroslovenskog, slovenačkih jezika, naročito ruskog, češkog i poljskog, a dosta dobro se služio engleskim, francuskim i italijanskim, što mu je bilo od velike koristi tokom čitavog života. Turski nije učio, iako je bio više puta u Carigradu, kao diplomata u svojstvu srpskog poslanstva.

Pedagoška delatnost i rad na unapređenju školstva

Teško je pronaći ono područje rada na kome se Novaković bar usput zadržao, a da nije obavio veliki posao. On je istovremeno s velikim žarom i energijom radio na više poslova, pa ih je teško jedan od drugog razdvojiti.

Novaković je 1865. godine, postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Gimnaziji je ostao kratko, do 1869, kada je premešten za bibliotekara Narodne biblioteke i kustosa Narodnog muzeja. Da bi unapredio te dve ustanove, on putuje u Berlin, Lajpcig, Beč, Grac i Prag da bi upoznao biblioteke i muzeje. 1872. postavljen je za profesora Velike škole u Beogradu, a već u aprilu 1873. za ministra prosvete. On se 1875. vratio na Veliku školu, gde je predavao svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju.

Kao učenik Đ. Daničića i nastavljač njegovog rada Novaković je objavio preko 400 studija, članaka, priručnika, među kojima je preko 50 većih dela, koji su doprineli utemeljenju bibliotekarstva i filoloških studija kod Srba. Dva svoja glavna delaj iz ove oblasti dao je vrlo rano "Istorija srpske književnosti" (1867. i 1871) i "Srpska bibliografija" (1869), u kojoj je dat popis svih srpskih knjiga za period od 1741. do 1861. godine. Novaković je najviše obrađivao starije periode srpske književnosti.

Društveno politička i diplomatska delatnost

Novaković je ušao u politiku kao pristalica liberalne struje J. Ristića (1873), ali već sredinom sedamdesetih godina uziman je za konzervativca. Njegov konzervatizam može se svesti na shvatanje da "napredak treba postići dobro organizovanim radom i zakonodavnim reformama". On je 1885. pošao u svoju prvu diplomatsku misiju, kao naučnik od poznatog imena i kao političar kome su neposredno poznati ljudi i događaji protekle dve decenije u Srbiji. Upućen, kao poslanik u Carigrad, u kome se zadržao do 1892. našao se na mestu gde su se "ukrštale i prelamale srpska prošlost i budućnost". On je proučavao prilike u Turskoj, i nekadašnjoj i savremenoj, zastupajući svoju državu. Kao poslanik, radio je na stvaranju političkih osnova za povezivanje Srbije sa neoslobođenim krajevima, uporedo sa istorijskim, jezička i crkvena pitanja. U Carigradu, gde se pokazao upornim i nesalomljivim u vođenju pregovoru, najviše je uradio na otvaranju srpskih konzulata i škola. Pored toga, započeo je politiku približavanja Srbije Atini i Carigradskoj patrijaršiji.

Početkom 1892, kada se vratio u Srbiju, do juna 1895. kada je obrazovao naprednjačku stranku i vladu, Novaković je bio predsednik Državnog saveta, pa je mogao i dalje da radi na poboljšanju položaja Srba u južnim krajevima. Na osnovu toga, uskoro su objavljeni carski ukazi o otvaranju srpskih škola u Turskoj, o slobodnom štampanju školskih knjiga za tamošnje Srbe, vladičansku stolicu u Prizrenu dobio je Srbin i dr. Kao predsednik vlade (1895-1896), Novaković je "prekinuo tradicije svoje stranke i stao na stranu onih koji su u Rusiji tražili oslonac za opstanak i dalji razvitak srpskog naroda". Ovo doba, može se smatrati "krunom njegovog diplomatskog rada", iako su njegove zasluge bile veoma cenjene i kasnije - pod drugim vladavinama.

Krajem 1897. ponovo je preuzeo srpsko poslanstvo u Carigradu; početkom 1900. premešten je u Pariz, u kome je kao poslanik ostao samo nekoliko meseci; od jeseni 1900, zastupao je Srbiju u Petrovgradu. Od ponovnog odlaska u Carigrad do kraja pariske misije Novaković se sa sve manje uspeha mogao boriti za srpske interese u Turskoj. Prodor nemačkog i austrijskog uticaja, ali i intervencija drugih velikih sila, značili su za Srbiju okruženje, koje je sputavalo sva njena nastojanja. On je počeo uviđati da politika mirnog i strpljivog natezanja s turskom vladom donosi sve manje povoljnih rešenja i da, uprkos intervencijama u evropskim prestonicama, njegovom narodu u Staroj Srbiji "preti konačno istrebljenje, pa je predlagao da se taj narod naoruža". Poslednji Novakovićev diplomatski nastup bio je Londonu 1912-1913, gde je predvodio srpsku delegaciju na mirovnim pregovorima s turskim predstavnicima posle Prvog balkanskog rata.

Istoričar književnosti, filolog i putopisac

U mladosti Novaković je pisao pesme i pripovetke i mnogo je prevodio. Imao je tek 22 godine kada mu štampan prevod "Istorija srpske revolucije" (od L. Rankea, 1864), zatim su publikovani njegovi prevodi veoma obimne Šerove "Opšte istorije književnosti" i Volterove "Istorije Karla núú". Njegovi članci i studije o posebnim filološkim (filologija glasa, glasovi srpskog jezika, akcenti u starim štampanim knjigama i sl.), o konkretnim pitanjima iz istorije jezika (filologija i jezik) korisno su poslužili razvoju nauke o srpskom jeziku, širenju poznavanja problema iz istorije jezika i savremenog književnog jezika. Najznačajniji njegov rad na jeziku je potpuna školska gramatika, u kojoj je Miklošićev i Daničićev materijal dat u sređenoj, pregledno i jasno izloženoj celini.

Po svom prvom povratku iz Carigrada 1893. Novaković je objavio svoju glasovitu knjigu "Srbi i Turci XIV i XV veka" u kojoj je ispitivao i predstavio prodor Turaka u Evropu. Zatim je predstavio knjigu "Tursko carstvo pred srpski ustanak 1780-1804", rasvetlio je veličinu Srpske revolucije "Vaskrs države srpske", ispitao pojedinosti "Ustanak na dahije". Time je Novaković udario temelje jednog novog pokreta i pravca, proučavanje nacionalne revolucije (1804-1830) na najširoj osnovi. On je pisao i "putne beleške" ("S Morave na Vardar"; "Pod zidinama Carigrada", "Balkanska pitanja" i dr.).

Do početka 20. veka Novaković se pretežno bavio srednjovekovnim srpskom istorijom. Jedan od njegovih prvih velikih studija bila je "Zemljište radnje Nemanjine" (1877). Odnos geografske sredine i istorijskih zbivanja u Srbiji srednjeg veka proučavao je nekoliko decenija, do pojave njegove studije "Nemanjićke prestonice Ras - Pauni - Nerodimlja" (1911), iz te oblasti saopštio dugi niz rasprava koje i danas imaju "veliku vrednost i neće je verovatno izgubiti nikada" (St. Stanojević). Između 1887-1893. Novaković je objavio studije o pronijarima i baštinicima, o selu, o gradu, trgu i varoši i o staroj srpskoj vojsci. Među njima najveću pažnju je zaslužila monumentalna studija "Selo" - jedan od najviših dometa srpske istoriografije i možda najbolji Novakovićev rad.

U poslednjoj deceniji života Novaković je objavio roman "Kaluđer i hajduk" i napisao svoje misaone studije o J. St. Popoviću (1907) i D. Obradoviću (1911). Pred smrt u Nišu 1915, zaveštao je naciji svoje ideje koje su bile u "nepomirljivoj izdržljivosti".

Veliki Vukov sledbenik
Aleksandar Belić (1876-1960), lingvista, filolog, rodoljub i diplomata. Jedan od najistaknutijih srpskih lingvista: zvali su ga Veliki Belić
Priredio: Dr Mihajlo Molnar

ALEKSANDAR BELIĆ je bio ne samo najistaknutiji srpski lingvista između dva svetska rata, već desetak godina pre Prvog i petnaestak godina posle Drugog svetskog rata. Njegov uvaženi univerzitetski profesor Lj. Stojanović je javno govorio da ga je njegov đak u nauci prevazišao. On se rodio 1876. u Beogradu i tu je i umro 1960. godine.

Osnovnu školu i Prvu gimnaziji završio je u Beogradu i studirao na filološko-istorijskom odseku Filozofskog fakulteta beogradske Velike škole. Studije slovenske filologije i lingvistike nastavio u Rusiji, na Odeskom i Moskovskom univerzitetu. U toku četvorogodišnjih studija Belić je uspeo da savlada učenje ruske lingvističke škole, koja je onda zauzimala jedno od prvih mesta u Evropi, tj. svetu. Iako mu je Moskovski univerzitet ponudio da ostane na katedri slovenske filologije i lingvistike, on se po završetku studija vratio u Beograd i tu je 1899. godine postavljen za docenta Velike škole. Još za vreme studija objavljivao je svoje prve članke i prikaze, kako na ruskom, tako i srpskom jeziku. Na samom početku njegovog opsežnog naučnog opusa, 1897. godine stoji prikaz izdanja Miroslavljevog jevanđelja, koje je izdao njegov bivši univerzitetski profesor Lj. Stojanović.

Pošto je dobio odsustvo za odlazak u Nemačku radi daljeg usavršavanja lingvističkih studija, on se upisuje na Univerzitet u Lajpcigu, koji je tada bio najpoznatiji lingvistički centar u Evropi. Belić je samo za godinu dana usavršavanja u Lajpcigu uspeo da napiše i odbrani doktorsku disertaciju (o slovenskim sufiksima za umanjivanje i uvećavanje), štampanu na nemačkom jeziku u dva dela (1901. i 1904. godine). Već tih godina, u vreme boravka u inostranim središtima, počelo je Belićevo prijateljstvo i dopisivanje sa lingvistima onog doba, što se kasnije širilo i na druge istaknute predstavnike tadašnje evropske nauke i kulture.

Na samom početku veka Belić je izabran za docenta i uskoro zatim za vanrednog profesora na Velikoj školi u Beogradu. Od 1906. godine postao je redovni profesor srpskohrvatskog jezika, slovenske filologije i lingvistike, gde nekoliko decenija predaje ove predmete. Posle samo jedne godine dopisničkog zvanja, od 1906. godine postao je redovni član Srpske kraljevske akademije. Njegova pristupna beseda nosila je naziv: "Osnovne crte istorijskog razvitka srpskog jezika".

Intenzivan i planski pedagoško-naučni rad započeo je detaljnim istraživanjima dijalekta, i to najpre u istočnoj i južnoj Srbiji, a zatim u područjima čakavskih (kastavskog) govora. S tim u vezi, on je 1905. godine osnovao "Srpski dijalektološki zbornik", časopis SKA, koji pod njegovom redakcijom izlazi preko 50 godina. Istovremeno raste njegovo interesovanje za istorijske i savremene probleme akcentuacije, o čemu je ostavio radove od trajne vrednosti. Pored toga, on je bio pokretač, glavni urednik i saradnik stručnih časopisa i zbornika "Južnoslovenski filolog" i "Naš jezik", te time i značajni organizator nauke o jeziku kod nas. Njegovi radovi sreću se i u drugim publikacijama i časopisima, domaćim (Godišnjak i Glas Akademije, Delo, itd), kao i u stranim, uglavnom nemačkim i ruskim časopisima.

Svojim srednjoškolskim udžbenicima gramatike, Belić je pokazao kako se ukida šablon i formalizam u nastavi maternjeg jezika. Njegove gramatike, baš zato što su predstavljale novinu, nisu u početku naišle na dobar prijem. Međutim, s porastom broja nastavnika Belićevih učenika, postepeno se u srednju školu uvodi predavanje osnova nauke o jeziku onakve kakvu je Vuk Karadžić dao i kakvu je Belić obradio i preporučio. On je izradom Pravopisa srpskohrvatskog jezika (1923.), upoznavanjem s načelima V. Karadžića i popularizacijom Vuka i Daničića mnogo učinio na podizanje kulture srpskohrvatskog književnog jezika. On je to učinio u nizu prikaza i rasprava, od kojih su najznačajniji: "Vuk i Daničić" (1947.), "Vukova borba" (1948.) i u knjizi "Oko našeg književnog jezika" (1951.). Pored nabrojanih dela, Belić je napisao još vrlo veliki broj, oko 500 većih i manjih rasprava, jezičkih ogleda i članaka, naučnih kritika, polemika, ocena i prikaza, u našim kao i u stranim stručnim časopisima i zbornicima.

U velikom Belićevom delu "O jezičkoj prirodi i jezičkom razvoju" (u posebnom izdanju SANU, 1941.) izložio je svoje originalno učenje o jeziku, u osnovi različito od učenja svih drugih lingvističkih škola i pravaca. U ovom delu Belić daje svoje shvatanje prirode jezika, njegovog porekla, unutrašnjeg života i razvoja - jezika u celini. Ne odvajajući jezik od stvarnosti i društvenih odnosa u kojima se razvija on nalazi objašnjenje jezičkim pojavama na samim jezičkim elementima, na jezičkom materijalu kao takvom. Idući tim putem, dolazi do zaključka da su jezička suština i osnovni uslovi stvaranja svakog jezika isti i pored toga što su i po njemu na različitim stranama zemljine kugle, različitim životnim uslovima postali po obliku sasvim različiti jezici. Do svojih pogleda na jezik Belić je došao najdoslednijom lingvističkom metodom, udubljujući u pojave i probleme svog maternjeg jezika i nekoliko srodnih jezika i poređenjem njihovih sa onim što je bitno u jezicima sasvim različitih sistema.

Vrlo je velika zasluga Belićeva u zalaganju za obnovu Leksikografskog odseka pri Srpskoj akademiji nauka. Taj odsek i njegov osnovni zadatak, izrada sveobuhvatnog rečnika našeg jezika, bili su zamišljeni još u prošlom veku. Građa za ovo kapitalno delo počela se prikupljati i pre Prvog svetskog rata i između ratova, da bi u obnovljenoj Jugoslaviji bio pri SANU osnovan Institut za srpski (kasnije srpskohrvatski) jezik, te se u njemu pristupilo izradi mnogotomnog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. U periodu posle Drugog svetskog rata Belić je još izvesno vreme držao univerzitetska predavanja, posvetio se izdavanju ranije zasnovanog časopisa "Naš jezik", kao i celokupnom radu pomenutog Instituta, kome je do smrti stajao na čelu i gde je, sa proširenim naučnim kolektivom, pokrenuo lingvistički rad u nekoliko smerova. Belić se odlikovao izuzetnim smislom za organizacione poslove. Bio je generalni sekretar SKA, kasnije doživotni predsednik SANU (1937-1960), dakle 23 godine, što je najduži period kod nas, a verovatno i u svetu. Jedno vreme bio je rektor Beogradskog univerziteta, inicijator Kolarčevog narodnog univerziteta i predsednik njegove uprave.

Prateći Beliće rad u godinama balkanskih ratova i uoči Prvog svetskog rata, zapaža se njegovo patriotsko i političko interesovanje za goruća pitanja vlastitog naroda. Tu su razmišljanja o istočno-jezičkim činjenicama vezanim za naše južne i istočne krajeve, o srpsko-bugarskim sporenjima. Odazivajući se svojoj rodoljubivoj dužnosti, a budući već poznat u kulturnim krugovima carske Rusije, Belić je u Petrogradu upoznao rusku javnost sa stanjem stvari na Balkanu i tražio podršku za Srbe. Još su značajnije bile njegove naučničke i diplomatske misije u inostranstvu za vreme Prvog svetskog rata. Boraveći u Petrogradu zajedno sa Lj. Stojanovićem 1915. godine zastupali su pravo Srbije na njena teritorijalna proširenja. Dok se nalazio u emigraciji tokom ratnih godina - u Italiji, Engleskoj i Francuskoj - bile su štampane njegove izrađene etnografske, istorijske i lingvističke karte naših krajeva, značajne za Mirovnu konferenciju 1919. godine u Parizu. Takva Belićeva tumačenja bila su objavljena na raznim stranama i časopisima: u Petrogradu, Odesi, Rimu, Njujorku, Parizu i Barseloni. Dakle, može se reći da je on niz godina bio istinski obuzet nacionalnim pitanjima.

Aleksandar Belić, pored već navedenog, zahvaljujući svojim zaslugama i svojoj međunarodnoj reputaciji, bio je biran za počasnog člana nekoliko akademija nauka: jugoslovenske i slovačke, zatim češke, poljske, bugarske, bavarske; isto tako naučnih društava u Lavovu, Pragu, Danskog kraljevskog društva. Bio je počasni profesor Moskovskog univerziteta "Lomonosov" i Univerziteta u Glazgovu. Njegovi poštovaoci, saradnici i učenici, domaći i inostrani, posvetili su mu nekoliko zbornika radova povodom njegovih jubilarnih godišnjica naučnog rada, i posthumno, o stogodišnjici njegovog rođenja 1976. godine.

Doživotni predsednik SANU
Aleksandar Belić na čelu Akademije je bio 23 godine

U velikom Belićevom delu „O jezičkoj prirodi i jezičkom razvoju" (u posebnom izdanju SANU, 1941.) izložio je svoje originalno učenje o jeziku, u osnovi različito od učenja svih drugih lingvističkih škola i pravaca. U ovom delu Belić daje svoje shvatanje prirode jezika, njegovog porekla, unutrašnjeg života i razvoja - jezika u celini.

Ne odvajajući jezik od stvarnosti i društvenih odnosa u kojima se razvija on nalazi objašnjenje jezičkim pojavama na samim jezičkim elementima, na jezičkom materijalu kao takvom. Idući tim putem, dolazi do zaključka da su jezička suština i osnovni uslovi stvaranja svakog jezika isti i pored toga što su i po njemu na različitim stranama zemljine kugle, različitim životnim uslovima postali po obliku sasvim različiti jezici.

Do svojih pogleda na jezik Belić je došao najdoslednijom lingvističkom metodom, udubljujući u pojave i probleme svog maternjeg jezika i nekoliko srodnih jezika i poređenjem njihovih sa onim što je bitno u jezicima sasvim različitih sistema.

Vrlo je velika zasluga Belićeva u zalaganju za obnovu Leksikografskog odseka pri Srpskoj akademiji nauka. Taj odsek i njegov osnovni zadatak, izrada sveobuhvatnog rečnika našeg jezika, bili su zamišljeni još u prošlom veku. Građa za ovo kapitalno delo počela se prikupljati i pre Prvog svetskog rata i između ratova, da bi u obnovljenoj Jugoslaviji bio pri SANU osnovan Institut za srpski (kasnije srpskohrvatski) jezik, te se u njemu pristupilo izradi mnogotomnog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika.

U periodu posle Drugog svetskog rata Belić je još izvesno vreme držao univerzitetska predavanja, posvetio se izdavanju ranije zasnovanog časopisa „Naš jezik", kao i celokupnom radu pomenutog Instituta, kome je do smrti stajao na čelu i gde je, sa proširenim naučnim kolektivom, pokrenuo lingvistički rad u nekoliko smerova. Belić se odlikovao izuzetnim smislom za organizacione poslove. Bio je generalni sekretar SKA, kasnije doživotni predsednik SANU (1937-1960), dakle 23 godine, što je najduži period kod nas, a verovatno i u svetu. Jedno vreme bio je rektor Beogradskog univerziteta, inicijator Kolarčevog narodnog univerziteta i predsednik njegove uprave.

Prateći Belićev rad u godinama balkanskih ratova i uoči Prvog svetskog rata, zapaža se njegovo patriotsko i političko interesovanje za goruća pitanja vlastitog naroda. Tu su razmišljanja o istočno-jezičkim činjenicama vezanim za naše južne i istočne krajeve, o srpsko-bugarskim sporenjima. Odazivajući se svojoj rodoljubivoj dužnosti, a budući već poznat u kulturnim krugovima carske Rusije, Belić je u Petrogradu upoznao rusku javnost sa stanjem stvari na Balkanu i tražio podršku za Srbe.

Još su značajnije bile njegove naučničke i diplomatske misije u inostranstvu za vreme Prvog svetskog rata. Boraveći u Petrogradu zajedno sa Lj. Stojanovićem 1915. godine zastupali su pravo Srbije na njena teritorijalna proširenja. Dok se nalazio u emigraciji tokom ratnih godina - u Italiji, Engleskoj i Francuskoj - bile su štampane njegove izrađene etnografske, istorijske i lingvističke karte naših krajeva, značajne za Mirovnu konferenciju 1919. godine u Parizu.

Takva Belićeva tumačenja bila su objavljena na raznim stranama i časopisima: u Petrogradu, Odesi, Rimu, Njujorku, Parizu i Barseloni. Dakle, može se reći da je on niz godina bio istinski obuzet nacionalnim pitanjima.

Aleksandar Belić, pored već navedenog, zahvaljujući svojim zaslugama i svojoj međunarodnoj reputaciji, bio je biran za počasnog člana nekoliko akademija nauka: jugoslovenske i slovačke, zatim češke, poljske, bugarske, bavarske; isto tako naučnih društava u Lavovu, Pragu, Danskog kraljevskog društva. Bio je počasni profesor Moskovskog univerziteta „Lomonosov" i Univerziteta u Glazgovu.

Njegovi poštovaoci, saradnici i učenici, domaći i inostrani, posvetili su mu nekoliko zbornika radova povodom njegovih jubilarnih godišnjica naučnog rada, i posthumno, o stogodišnjici njegovog rođenja 1976. godine.

Otac naučne geografije

Jovan Cvijić: geograf, geolog, etnolog, etnopsiholog i limnolog (1865-1927)

Kao da je nekakva neminovnost sudbine bila namenila ulogu pitomom Jadru da iznedri dva pionirska stvaraoca, čija će dela ceniti čitav intelektualni svet. U Tršiću kod Loznice rodio se Vuk Karadžić, a samo nakon godinu dana posle njegove smrti u samoj Loznici 1865. godine rodio se u domu Todora i Marije Cvijić, sin Jovan, treće po redu od šestoro dece.

Obojica su preduzimala dugogodišnja istraživačka putovanja: Cvijić tokom 38 godina, jer je umro u 62. godini, Vuk 59 godina, jer je živeo 79 godina. Jedno vreme bavili su se gotovo istovetnom problematikom: Vuk je objavio jednu geografsku monografiju o Srbiji a drugi o Crnoj Gori; Cvijić je zasnovao našu naučnu geografiju i znatno doprineo razvitku niza srodnih nauka (geologije, etnografije, etnopsihologije i limnologije). Naravno, oni su se međusobno mnogo razlikovali ne samo po vremenu u kojem su živeli, nego i po obrazovanju, uslovima za stvaralaštvo, glavnoj stručnoj problematici i po ukupnoj ulozi u razvitku naše nauke i kulture.

U rodnoj Loznici Jovan Cvijić je pohađao osnovnu školu i prva dva razred gimnazije. Treći i četvrti razred gimnazije završio je u Šapcu, a višu gimnaziju u Beogradu. Mladi Cvijić često je gotovo sve do čega je dolazio - socijalističke knjige "… koje su bile u saglasnosti sa idealizmom koji sam u sebi od majke imao. Sve drugo, osim misli o sreći čovečanstva, postalo mi je sporednim", pisao je mnogo godina kasnije. U gimnaziji dobro je učio sve predmete, a naročito strane jezike. Za četiri godine prilično je naučio nemački, francuski, a naročito engleski jezik. Poznavanje svetskih jezika znatno mu je koristilo već u toku studija, jer tada nije bilo valjanih udžbenika na našem jeziku, a i kasnije, pošto je veći deo svojih naučnih radova objavljivao na stranim jezicima.

Upravo kada se Cvijić spremao da studira medicinu, njegov šabački profesor Vladimir Karić ga je ubedio da se posveti geografiji, koja ima velike perspektive i nezamenljivu ulogu u budućim političko-teritorijalnim razrešavanjima koja su se nazirala već osamdesetih godina prošlog veka. Tako se on upisao na Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Po završenim studijama Cvijić je godinu dana predavao geografiju u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Potom dobio je stipendiju i od jeseni 1889. do proleća 1893. proveo je na Univerzitetu u Beču kao državni pitomac na usavršavanju.

Ovde je slušao predavanja kod naučnika svetskog ugleda: geomorfologa Penka, geotektoničara Sisa, tadašnjeg predsednika Austrijske akademije nauka i klimatologa Hana. Krajem 1892. kod njih je odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom "Das Karstphanomen (Karst, preveden kod nas 1895), koja je odštampana i prevedena na više jezika. Ovo delo dobilo je najpohvalnije prikaze od poznatih naučnika u svetu, tako je britanski naučnik Arčibald Giki napisao da ono predstavlja "zastavničko delo" nauke. Ono se i danas smatra kapitalnim delom svetske krastologije, a Cvijić njenim naučnim utemeljivačem.

Još kao student Cvijić je preduzimao "terenska istraživanja". U julu 1885. po Ceru i Valjevskim planinama, u leto 1886. po okolini Beograda, a već 1887. kada je imao 21 godine, objavljuje svoj prvi naučni rad pod naslovom "Prilog geografskoj terminologiji našoj". Na odlično uređenom i bogato opremljenom Univerzitetu u Beču, Cvijić je "upijao" sve što mu je moglo pomoći u širenju geografskih saznanja. Sa svojim uvaženim profesorima Penkom i Sisom je vrlo često odlazio u stručne ekskurzije, ne samo u okolini Beča, nego na unutrašnjosti prostrane Austrougarske. Tako se na samom terenu, uz svesrdnu pomoć svojih profesora, osposobljavao za iznalaženje i rešavanje naučnih problema.

Nakon odbrane doktorske disertacije u martu 1893. dr Jovan Cvijić postavljen je za redovnog profesora Velike škole u Beogradu, u svojoj 28. godini života. Prilikom otvaranja Univerziteta u Beogradu, 12. oktobra 1905. postavljeno je prvih osam redovnih profesora, među njima i Cvijić. U šk. 1907/8. godini, biran je prvi put, a 1919/20. drugi put za rektora Univerziteta. Odjek njegovih naučnih rezultata, pratila je i visoko cenila i naša Akademija nauka, pa ga je izabrala za dopisnog člana 1895. a za redovnog 1899. kada je imao samo 34 godine. Od 1921. pa do smrti 1927. bio je predsednik Akademije.

Nama gotovo nikakvih pisanih podataka o tome šta je sve Cvijić učinio za unapređenje Univerziteta tokom svog prvog mandata. Na tu dužnost, stupio je gotovo na samom početku rada ove naše visoke prosvetne naučne ustanove, pa je morao da ulaže velike napore za njeno utemeljivanje. Mnogo više podataka ima o onome šta je učinio za vreme svog drugog rektorskog mandata šk. 1919/20. godine. On je odmah započeo da organizuje brzu obnovu opustelog i delimično porušenog Univerziteta. Uz to poveren mu je zadatak "ujednačavanja uredba i zakona" na ondašnjim univerzitetima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Cvijić je presudno uticao na otvaranje pet novih fakulteta: Medicinskog, Poljoprivrednog i Bogoslovnog u Beogradu, Filozofskog u Skoplju i Pravnog u Subotici.

Dr Cvijić je osnovao 1894. Geografski zavod univerziteta, prvu takvu ustanovu na Balkanu. Početkom 1910. osnovao je sa saradnicima Srpsko geografsko društvo, dok 1912. pokrenuo je "Glasnik Srpskog geografskog društva", koji je do današnjih dana izlazio, sem u godinama Prvog i Drugog svetskog rata. Čuven je bio njegov seminar, koji se održavao jednom nedeljno, i na koji su dolazili predstavnici srodnih struka, kao i nastavnici beogradskih gimnazija. Da bi usmerio naučni rad svojih mladih saradnika, objavio je pet detaljnih uputstava za "terenska istraživanja" stanovništva i naselja. Oslanjajući se na Geografsko društvo, seminar i uputstva, vremenom je stvorio originalnu "geografsku školu", veoma cenjenu u svetu, koja je počivala na "timskom radu" i odakle su se formirali budući naučni radnici.

Za 38 godina istraživačkih putovanja po Balkanskom poluostrvu, Južnim Karpatima i Maloj Aziji, Cvijić je najviše obraćao pažnju na krastološke, geomorfološke, geotektonske i limnološke pojave. Što je više putovao to je više uočavao razlike u etničkoj slici, raspoređenosti starih kultura, stepenu prosvećenosti naroda, nivou privrednog razvitka, tipova i položaja naselja, tipova i izgledu kuća. U vreme njegovih istraživanja, krajem 19. i početkom 20. veka, ove antropogeografske i etnografske pojave bile su manje proučene nego u ostalim delovima Evrope, pa je Cvijić rano počeo da beleži svoja zapažanja o njima. Njihova slaba proučenost ali i predosećanje da dolaze burni istorijski događaji, kada će svaka naučna informacija biti korisna za rešavanje nacionalno-političkih i državnih problema nagnali su ga da se unese i u istraživanje niza društvenih pojava i procesa. Tako se Cvijić razvio u jednog od najsvestranijih naučnika u istoriji Južnih Slovena.

Teško je sabrati i oceniti obilje istraživačkih rezultata i otkrića do kojih je Cvijić, taj neumorni putnik, došao. Glavne rezultate tih istraživanja izložio je u svom veoma obimnom delu "Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije". Na osnovu svojih istraživanja izradio je i prvi veliki "Atlas jezera Makedonije, Stare Srbije i Epira", koji istovremeno predstavlja kamen temeljac naše limnologije. Gotovo sve što je Cvijić u ovim delima izložio, bilo je nepoznato u dotadašnjoj nauci. Sintezu geoloških i geomorfoloških i širih prirodnjačkih istraživanja izložio je u monumentalnom delu "Geomorfologija jedan i dva". Prvi je izvršio klasifikaciju gradskih i seoskih naselja, dovodeći prvi u neposrednu vezu s okružujućom prirodom, naročito reljefom. Čitavu drugu knjigu svog znamenitog dela "Balkansko poluostrvo i južnoslovenačke zemlje" posvetio je etnopsihičkim osobinama stanovništva, pa se sa pravom može reći da je on zasnovao našu etnopsihologiju.

Društvena delatnost i mnogobrojna priznanja

Na poziv znamenitog francuskog geografa Vidala, profesor Cvijić u Parizu je tokom 1917. i početkom 1919. držao na Sorboni predavanja "O balkanskim zemljama i narodima". Krajem 1918. naša vlada ga je postavila za prvog eksperta za etnografske granice, a početkom 1919. za predsednika teritorijalne sekcije pri našoj delegaciji na Mirovnoj konferenciji. Ključno je Cvijićevo učešće u povlačenju granica države Srba, Hrvata i Slovenaca. Zahvaljujući njemu i našem zemljaku profesoru Pupinu, sa Kolumbija univerziteta u Njujorku, koji je takođe pozvan, njihovoj reputaciji, najviše je doprinelo da se novoj stvorenoj Jugoslaviji prisajedine: Banat, Baranja, Dalmacija i Bledski trougao (Bled, Bohinj i Triglav).

Koliki su odjek imali naučno delo i društvena delatnost Jovana Cvijića pokazuju i mnogobrojna priznanja i odlikovanja koja su ovom naučniku dodeljivale akademije nauka, naučna i stručna društva, univerziteti i ugledne kulturne ustanove u našoj zemlji i svetu. Iz pisanih dokumenata, što zbog ograničenog prostora ne možemo sve navesti, vidi se da je on bio član 8 akademija nauka, 16 geografskih i prirodnjačkih društava, počasni doktor Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu, a da je primio i 10 odlikovanja.

Koliko je Cvijić bio odan nauci i svom narodu vidi se i i po tome što je zaveštao i ostavio Srpskom geografskom društvu sve svoje imanje.

Akademik u 34. godini
Jovan Cvijić, geograf, geolog, etnolog, etnopsiholog i limnolog (1865-1927)
Priredio: dr Mihajlo Molnar

Kao da je nekakva neminovnost sudbine bila namenila ulogu pitomom Jadru da iznedri dva pionirska stvaraoca, čija će dela ceniti čitav intelektualni svet. U Tršiću kod Loznice rodio se Vuk Karadžić, a samo nakon godinu dana posle njegove smrti u samoj Loznici 1865. godine rodio se u domu Todora i Marije Cvijić, sin Jovan, treće po redu od šestoro dece. Obojica su preduzimala dugogodišnja istraživačka putovanja: Cvijić tokom 38 godina, jer je umro u 62. godini, Vuk 59 godina, jer je živeo 79 godina.

Jedno vreme bavili su se gotovo istovetnom problematikom: Vuk je objavio jednu geografsku monografiju o Srbiji a drugi o Crnoj Gori; Cvijić je zasnovao našu naučnu geografiju i znatno doprineo razvitku niza srodnih nauka (geologije, etnografije, etnopsihologije i limnologije). Naravno, oni su se međusobno mnogo razlikovali ne samo po vremenu u kojem su živeli, nego i po obrazovanju, uslovima za stvaralaštvo, glavnoj stručnoj problematici i po ukupnoj ulozi u razvitku naše nauke i kulture.

U rodnoj Loznici Jovan Cvijić je pohađao osnovnu školu i prva dva razred gimnazije. Treći i četvrti razred gimnazije završio je u Šapcu, a višu gimnaziju u Beogradu. Mladi Cvijić često je gotovo sve do čega je dolazio - socijalističke knjige "… koje su bile u saglasnosti sa idealizmom koji sam u sebi od majke imao. Sve drugo, osim misli o sreći čovečanstva, postalo mi je sporednim", pisao je mnogo godina kasnije.

U gimnaziji dobro je učio sve predmete, a naročito strane jezike. Za četiri godine prilično je naučio nemački, francuski, a naročito engleski jezik. Poznavanje svetskih jezika znatno mu je koristilo već u toku studija, jer tada nije bilo valjanih udžbenika na našem jeziku, a i kasnije, pošto je veći deo svojih naučnih radova objavljivao na stranim jezicima.

Upravo kada se Cvijić spremao da studira medicinu, njegov šabački profesor Vladimir Karić ga je ubedio da se posveti geografiji, koja ima velike perspektive i nezamenljivu ulogu u budućim političko-teritorijalnim razrešavanjima koja su se nazirala već osamdesetih godina prošlog veka. Tako se on upisao na Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Po završenim studijama Cvijić je godinu dana predavao geografiju u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Potom dobio je stipendiju i od jeseni 1889. do proleća 1893. proveo je na Univerzitetu u Beču kao državni pitomac na usavršavanju. Ovde je slušao predstavalja kod naučnika svetskog ugleda: geomorfologa Penka, geotektoničara Sisa, tadašnjeg predsednika Austrijske akademije nauka i klimatologa Hana.

Krajem 1892. kod njih je odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom "Das Karstphanomen (Karst, preveden kod nas 1895), koja je odštampana i prevedena na više jezika. Ovo delo dobilo je najpohvalnije prikaze od poznatih naučnika u svetu, tako je britanski naučnik Arčibald Giki napisao da ono predstavlja "zastavničko delo" nauke. Ono se i danas smatra kapitalnim delom svetske krastologije, a Cvijić njenim naučnim utemeljivačem.

Još kao student Cvijić je preduzimao "terenska istraživanja". U julu 1885. po Ceru i Valjevskim planinama, u leto 1886. po okolini Beograda, a već 1887. kada je imao 21 godine, objavljuje svoj prvi naučni rad pod naslovom "Prilog geografskoj terminologiji našoj". Na odlično uređenom i bogato opremljenom Univerzitetu u Beču, Cvijić je "upijao" sve što mu je moglo pomoći u širenju geografskih saznanja. Sa svojim uvaženim profesorima Penkom i Sisom je vrlo često odlazio u stručne ekskurzije, ne samo u okolini Beča, nego na unutrašnjosti prostrane Austrougarske. Tako se na samom terenu, uz svesrdnu pomoć svojih profesora, osposobljavao za iznalaženje i rešavanje naučnih problema.

Nakon odbrane doktorske disertacije u martu 1893. dr Jovan Cvijić postavljen je za redovnog profesora Velike škole u Beogradu, u svojoj 28. godini života. Prilikom otvaranja Univerziteta u Beogradu, 12. oktobra 1905. postavljeno je prvih osam redovnih profesora, među njima i Cvijić. U šk. 1907/8. godini, biran je prvi put, a 1919/20. drugi put za rektora Univerziteta. Odjek njegovih naučnih rezultata, pratila je i visoko cenila i naša Akademija nauka, pa ga je izabrala za dopisnog člana 1895. a za redovnog 1899. kada je imao samo 34 godine. Od 1921. pa do smrti 1927. bio je predsednik Akademije.

Nama gotovo nikakvih pisanih podataka o tome šta je sve Cvijić učinio za unapređenje Univerziteta tokom svog prvog mandata. Na tu dužnost, stupio je gotovo na samom početku rada ove naše visoke prosvetne naučne ustanove, pa je morao da ulaže velike napore za njeno utemeljivanje. Mnogo više podataka ima o onome šta je učinio za vreme svog drugog rektorskog mandata šk. 1919/20. godine. On je odmah započeo da organizuje brzu obnovu opustelog i delimično porušenog Univerziteta. Uz to poveren mu je zadatak "ujednačavanja uredba i zakona" na ondašnjim univerzitetima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Cvijić je presudno uticao na otvaranje pet novih fakulteta: Medicinskog, Poljoprivrednog i Bogoslovnog u Beogradu, Filozofskog u Skoplju i Pravnog u Subotici.

Dr Cvijić je osnovao 1894. Geografski zavod univerziteta, prvu takvu ustanovu na Balkanu. Početkom 1910. osnovao je sa saradnicima Srpsko geografsko društvo, dok 1912. pokrenuo je "Glasnik Srpskog geografskog društva", koji je do današnjih dana izlazio, sem u godinama Prvog i Drugog svetskog rata. Čuven je bio njegov seminar, koji se održavao jednom nedeljno, i na koji su dolazili predstavnici srodnih struka, kao i nastavnici beogradskih gimnazija. Da bi usmerio naučni rad svojih mladih saradnika, objavio je pet detaljnih uputstava za "terenska istraživanja" stanovništva i naselja. Oslanjajući se na Geografsko društvo, seminar i uputstva, vremenom je stvorio originalnu "geografsku školu", veoma cenjenu u svetu, koja je počivala na "timskom radu" i odakle su se formirali budući naučni radnici.

Za 38 godina istraživačkih putovanja po Balkanskom poluostrvu, Južnim Karpatima i Maloj Aziji, Cvijić je najviše obraćao pažnju na krastolooške, geomorfološke, geotektonske i limnološke pojave. Što je više putovao to je više uočavao razlike u etničkoj slici, raspoređenosti starih kultura, stepenu prosvećenosti naroda, nivou privrednog razvitka, tipova i položaja naselja, tipova i izgledu kuća. U vreme njegovih istraživanja, krajem 19. i početkom 20. veka, ove antropogeografske i etnografske pojave bile su manje proučene nego u ostalim delovima Evrope, pa je Cvijić rano počeo da beleži svoja zapažanja o njima. Njihova slaba proučenost ali i predosećanje da dolaze burni istorijski događaji, kada će svaka naučna informacija biti korisna za rešavanje nacionalno-političkih i državnih problema nagnali su ga da se unese i u istraživanje niza društvenih pojava i procesa. Tako se Cvijić razvio u jednog od najsvestranijih naučnika u istoriji Južnih Slovena.

Teško je sabrati i oceniti obilje istraživačkih rezultata i otkrića do kojih je Cvijić, taj neumorni putnik, došao. Glavne rezultate tih istraživanja izložio je u svom veoma obimnom delu "Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije". Na osnovu svojih istraživanja izradio je i prvi veliki "Atlas jezera Makedonije, Stare Srbije i Epira", koji istovremeno predstavlja kamen temeljac naše limnologije. Gotovo sve što je Cvijić u ovim delima izložio, bilo je nepoznato u dotadašnjoj nauci. Sintezu geoloških i geomorfoloških i širih prirodnjačkih istraživanja izložio je u monumentalnom delu "Geomorfologija jedan i dva". Prvi je izvršio klasifikaciju gradskih i seoskih naselja, dovodeći prvi u neposrednu vezu s okružujućom prirodom, naročito reljefom.

Čitavu drugu knjigu svog znamenitog dela "Balkansko poluostrvo i južnoslovenačke zemlje" posvetio je etnopsihičkim osobinama stanovništva, pa se sa pravom može reći da je on zasnovao našu etnopsihologiju.

Na poziv znamenitog francuskog geografa Vidala, profesor Cvijić u Parizu je tokom 1917. i početkom 1919. držao na Sorboni predavanja "O balkanskim zemljama i narodima". Krajem 1918. naša vlada ga je postavila za prvog eksperta za etnografske granice, a početkom 1919. za predsednika teritorijalne sekcije pri našoj delegaciji na Mirovnoj konferenciji. Ključno je Cvijićevo učešće u povlačenju granica države Srba, Hrvata i Slovenaca. Zahvaljujući njemu i našem zemljaku profesoru Pupinu, sa Kolumbija univerziteta u Njujorku, koji je takođe pozvan, njihovoj reputaciji, najviše je doprinelo da se novoj stvorenoj Jugoslaviji prisajedine: Banat, Baranja, Dalmacija i Bledski trougao (Bled, Bohinj i Triglav).

Koliki su odjek imali naučno delo i društvena delatnost Jovana Cvijića pokazuju i mnogobrojna priznanja i odlikovanja koja su ovom naučniku dodeljivale akademije nauka, naučna i stručna društva, univerziteti i ugledne kulturne ustanove u našoj zemlji i svetu. Iz pisanih dokumenata, što zbog ograničenog prostora ne možemo sve navesti, vidi se da je on bio član 8 akademija nauka, 16 geografskih i prirodnjačkih društava, počasni doktor Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu, a da je primio i 10 odlikovanja.

Koliko je Cvijić bio odan nauci i svom narodu vidi se i i po tome što je zaveštao i ostavio Srpskom geografskom društvu sve svoje imanje.

Veliki matematičar i strasni ribolovac

Mihailo Petrović Alas, matematičar, pronalazač, ribarski majstor i putopisac (1868-1943)

MIHAILO PETROVIĆ rođen je 1868. godine u Beogradu kao prvo od petoro dece sveštenika Nikodima i Milice Petrović. Kako je već u sedmoj godini ostao bez oca, brigu o deci preuzeo je majčin otac, sveštenik Novica Lazarević, koji je izvršio veliki uticaj na Mihaila. Osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju u Beogradu završio je sa odličnim uspehom.

Na Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta Velike škole Petrović se upisao 1885. godine. On nije studirao matematiku jer tako specijalizovane studije nisu postojale, već je ravnopravno učio i druge predmete. Već pri kraju prve godine studija, tj. 1886. Petrović je napisao jedan seminarski rad iz matematike. Studije je završio jula 1889. U septembru iste godine šalje ga deda Novica u Pariz da se sprema za prijemni ispit u "Ecole Normale Superieure", glasovitu po teškim prijemnim ispitima, strogim i visokim režimom studija sa profesorima svetskog glasa.

Period Petrovićevog studiranja u Parizu pada u vreme kada je francuska matematička nauka dostizala jednu od svojih kulminacionih tačaka. Studije je započeo o svom trošku, a od 1892. dobio državnu stipendiju. Za vreme studija u Parizu stekao je diplomu matematičkih i fizičkih nauka, a 1894. odbranio na Sorboni doktorsku disertaciju pod naslovom: "Fenomenološko preslikavanje i elementi matematičke fenomenologije", čime je stekao akademsku titulu doktora matematičkih nauka kao prvi student sa Balkanskog poluostrva. Dakle, sa nepunih 26 godina dr Mihailo Petrović bio je izuzetno obrazovan čovek koji je po najoštrijim svetskim merilima i sva slavna imena profesora svetske nauke, uspeo u tako kratkom roku da stekne diplome matematičkih i fizičkih nauka, i uz to da odbrani doktorsku disertaciju na Sorboni. Evo, šta je u vezi sa tim napisao Milutin Garašanin koji se tada isto nalazio na studijama u Parizu, a kasnije se posvetio politici:

"Odbrana teza g. Mihaila Petrovića bila je u pravom smislu reči briljantna. Po svršenom ispitu Predsednik ga je pozdravio vrlo lepom i dirljivom besedom u kojoj mu je rekao da je on - g. Petrović - pravio čast Normalnoj školi, da je on pokazao uspehe koji su u njoj retki i da će njega njegovi profesori pamtiti i u njegovoj dalekoj otadžbini sa svojim simpatijama pratiti. Svoj govor završio je Predsednik (g. Hermite) proklamujući da je g. Petrović doktor matematičkih nauka.

Sa moje strane imam da dodam samo to, da sam bio duboko dirnut dokazima pažnje i simpatija kojih sam prema g. Petroviću bio svedok od strane onih što danas u najvišim vrhovima nauke matematičke svetle. U toj grani nauke g. Petrović je već uneo srpsko ime na dostojan način u naučni svet. G. Petrović je jedna naša vrlo ozbiljna tekovina za nauku. Taj mladić čini čast Srbiji".

Što se tiče kretanja u službi dr Mihaila Petrovića, biografija je veoma jednostavna. Posle odbranjenog doktorata, 1894. kada se vratio u Beograd, pa do 1938. kada je otišao u zasluženu penziju, on je bio redovni profesor za "teorijsku matematiku" na Filozofskom fakultetu. Zakonom o univerzitetu od 1905. kada je Velika škola ukinuta, svi profesori su "stavljeni na raspolaganje". Prvih osam profesora novoosnovanog Univerziteta u Beogradu postavio je ministar prosvete i među njima bili su dr M. Petrović i dr J. Cvijić. Taj odbor osmorice je kasnije birao ostale nastavnike u svim zvanjima. Od tada je Petrović postao šef Katedre za matematiku. Bio je prodekan (1909-1913) i dekan (1908) tog fakulteta.

Mihailo Petrović voleo je svoj nastavnički poziv i mnogo vremena posvetio tome. Njegova predavanja odlikovala su se jednostavnošću i ona su privlačila studente. On je imao strogo merilo koje je preneo i na svoje studente, time je doprineo da nastava matematike i u srednjim školama, gde su se diplomirani studenti uglavnom zaposlili, zauzme značajno mesto. U periodu pedagoškog rada (1894. do 1938) održao je 16 različitih kurseva i seminara koji su takođe bili dobro posećeni, iako su neki od njih bili više puta ponavljani. Za veći deo održanih seminara Petrović je izdao autorizovana skripta. Objavio je tri univerzitetska udžbenika koji su napisani na osnovu održanih redovnih predavanja i seminara. Petrović je uneo nov, svež duh na Katedru za matematiku. On je nastavu zamislio i izvodio po uzoru na parisku školu, tada verovatno i najbolju školu matematike. Snabdevao je biblioteku aktuelnim časopisima i učio je svoje studente da se koriste literaturom. Pedagoške metode kako na predavanjima, tako i na održanim seminarima bili su dobar način uvođenja mladih, kako u nastavnički, tako i u naučni rad.

Uporedo sa izvođenjem nastave, Petrović se bavio naučnim radom. Zahvaljujući njemu, matematičke nauke u Srbiji prvi put izlaze na scenu na kojoj su i danas prisutne. Petrović je došao do impozantnih rezultata u diferencijalnim jednačinama, teoriji funkcija, algebri i računarstvu. Objavljivao je naučne radova u najuglednijim časopisima sveta. Njegovim rezultatima koristili su se mnogi naši i strani naučnici ili su o tome pisali. Nekoliko diferencijalnih jednačina, specijalnih funkcija i nejednakosti nose ime "M. Petrovića", a čuveni matematičar Kartan zapisao je da Petrović pripada grupi retkih naučnika koji su zasnovali nove naučne discipline (matematički spektri, matematička fenomenologija i integralna matematika).

Iz Petrovićeve bibliografije vidi se da se bavio i pronalazaštvom, patentirao je pet pronalazaka koji su bili zaštićeni, tj. prijavljeni i realizovani u praksi. U oblasti računarstva je još krajem 19. veka objavio u SAD konstrukciju "analognog računara" (hidrointegratora) za rešavanje diferencijalnih jednačina, za šta su mu odali priznanje svetski naučnici (Kamke, Prajs, Moren). Ruska, poljska i američka nauka odale su Petroviću priznanje kao predskazatelju jedne nove savremene nauke "kibernetike" (čiji je utemeljivač kasnije bio Norbert Njiner). Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. u Paviljonu Srbije bio je izložen i hidrointegrator koji je nagrađen bronzanom medaljom. Petrović se ogledao i u primenjenoj matematici (fizika, mehanika i kriptografija). On je, kao većina ljudi toga doba, držao do svog vojnog čina "rezervnog inženjerskog pukovnika", pa je sarađivao sa vojskom, naročito na polju kriptolografije. Njegovi sistemi "šifrovanja" bili su u upotrebi u vojsci i diplomatiji. Pronalazak "daljinar" otkupljen je i realizovan za potrebe Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu i Rusiji. Konstruisao je i jedan tip "zupčastog prenosnika" koji je bio preteča automatskih menjača na automobilima. Njegov "Večiti kalendar" realizovan je u više hiljada primeraka.

Naučni opus Mihaila Petrovića je veoma obiman. Pored navedenih patenata, objavio je 14 monografija i oko 260 stručno-naučnih rasprava. Prvi doktorat iz matematike, a drugi na Univerzitetu u Beogradu, izrađen je pod mentorstvom Petrovića (kandidat: Mladen Berić, odbranjen 13.05.1912). Kasnije je kod njega doktoriralo još 10 matematičara, a pored toga izveo je i više od 40 generacija matematičara na put prosvete.

Za svoj obiman i plodonosan rad Mihailo Petrović je biran za člana više akademija nauka (Beograd, Zagreb, Prag, Varšava i Bukurešt) i naučno-matematičkih društava (Beograd, Pariz, Prag, Krakov, Lajcig, Lavov, Palermo, itd.). Pored toga, primio je više odlikovanja: ordenje Svetog Save petog do prvog reda, medalju Miloša Velikog, orden Belog orla, Orden rumunske krune, itd.

Ribarstvo je predstavljao izuzetno važnu komponentu u životu Mihaila Petrovića. Još od rane mladosti, na insistiranje svog dede Novice, iz zdravstvenih razloga je znatan deo vremena provodio na Savi i Dunavu. Tu je upoznao profesionalne ribare, zavoleo njihov način života i stekao među njima iskrene prijatelje. Najpre je postao ribarski šegrt, kalfa, a 1895. položio je ispit za "ribarskog majstora" i od tada prijatelji su ga uglavnom zvali Mika Alas. Objavio je više stručnih radova iz ribarstva. U Torinu je 1911. održana velika međunarodna izložba, a u Paviljonu Srbije Mika Alas je izložio svoju zbirku koja se odnosila na beogradski ribolov i ta zbirka je nagrađena sa zlatnom medaljom, na šta je on bio veoma ponosan.

Tokom leta 1931. Petrović je bio član Međunarodne naučne ekspedicije za ispitivanje Severne polarne oblasti. Tom prilikom je upoznao način života Eskima, učestvovao je u lovu na kitove, itd. Već u poodmaklim godinama života, Petrović je učestvovao u još tri naučne ekspedicije, u osvajanju Severne i Južne polarne oblasti. O svim ovim putovanjima i krstarenjima, napisao je četiri knjige, koje je izdala Srpska književna zadruga.
Priredio: dr Mihajlo Molnar

Svaka cast ooooooooo plemeniti administratoru za ovolko napisanije- ima ljudi sta i da saznaju!

Na sajtu www.osboskovic.edu.yu imamo NEZNATNO drugacije podatke - ocevo ime nije Josip nego Nikola i insistira se na DETALJU da je bio srpske nacionalnosti i katolicke veroispovesti, "sto je bio cest slucaj za Srbe u Dubrovackoj republici". TO JE ONO STOM DANASNJI PROSECNI SRBIN NE ZNA - ne za Rudjera - NEGO UOPSTE!

Hvala.

p.s.
NE ZNAM kako i kome se POTKRALA GRESKA u ovom slucaju!