Naučnici dokazali: mala deca se dobro sećaju nekih događaja
Šta nikada ne zaboravljaju

Iako se doskoro mislilo da deca brzo zaboravljaju, grupa američkih naučnika dokazala je sasvim suprotno. Deca neke događaje pamte i nikada ih ne zaboravljaju.

Američki naučnici pratili su veliku grupu dece. Prvi put su sa njima uradili intervju pre četiri godine. Deca su tada imala od četiri do šest godina. Razgovarali su sa decom, pitali ih o događajima i ljudima kojih se sećaju, crtali su svoja iskustva...

Sada su ih opet ispitali o tim iskustvima. Logično, različitim ljudima su sasvim različiti događaji najvažniji u životu, ali kako se ljudi ipak puno manje razlikuju nego što to misle, naučnici su na velikom uzorku pronašli i dosta sličnosti.

Analizom podataka dobijenih iz eksperimenta naučnici su zaključili da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni.

Odlazak u obdanište ili u školu

Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita - iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predata na „milost i nemilost“ vaspitačicama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ruku vode, prvih dana škole.

Prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i slože puno, puno toga u svojim glavicama.

Okolina

Deca međusobno stvarno razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima... svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Jasno se sećaju stabla ili haustora gde su se sakrili od kiše. Uz prirodne nepogode, sneg, oluju, kao i prvu tuču koju su doživeli, deca vežu intenzivne, ne uvek prijatne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

Skakanje, plivanje, penjanje

Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu - takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

Uspeh

Sećanja na rane uspehe deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba da omogućite da se oseća kao pobednik, odnosno pomozite mu da pronađe ono u čemu je dobro, pa makar to bilo i slaganje kockica.

Ljudi koje volimo i koji nas vole

Tokom istraživanja klinci su tražili da crtaju bake i deke, komšije i poznanike, sve one koji su im do tada bili naklonjeni. Iste osobe su pominjali i četiri godine kasnije.

Bebe i mala deca

Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na malu decu i bebe (decu komšija, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle, zatim jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, prohodala...

Pripadnost zajednici

Pomalo neočekivano, klinci su mnogo pričali o pripadnosti zajednici, tačnije kako grade odnose i postaju deo te zajednice. Pričali su o vrtiću, komšijama, putovanjima...

Nezaboravna mesta

Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde neprijatni, kako su izgledale plaže, gde su kupili čamac...

Izvor: Blic

apsolutno tacno. nisam od onih koji zive u proslosti,ali se nekih detalja iz ranog detinjstva kristalno jasno secam.

ah bilo je to divno doba, setao imao sam plave okice, plavu talastatu kosu, lep ko lutka, setao dve devojcice bez ikakve osude, a onda su sazrele...