7 glavnih prepreka dugoj vezi

Leto se davno završilo, a s njim i hedonistička pauza mnogih parova koje odsustvo obaveza i senzualan način življenja zbliži tokom nekoliko nedelja odmora. Da li su ti ljudi osuđeni na prepuštanje svakodnevnoj plimi i oseci, sve do konačnog raskola? Ako je sudeći po sve većem procentu razvoda - da. Zlatno doba svakog braka su prvih pet godina, a u narednih pet sledi veliki broj razvoda.

Glavni krivci za takvu situaciju su nestanak želje, svakodnevne obaveze i porodični život. U zapadnom svetu par se onda prepušta "ljubavnom konzumerizmu", dajući silne novce na bračne terapeute i savetnike. Bolan paradoks se sastoji u činjenici da ne želimo da se odreknemo nikakvog individualnog zadovoljstva, a sve vreme pokušavamo da sanjamo zajednički san na duge staze. Tu je i razlika u odnosu na prethodne generacije, kada je sudbina pojedinca ulaskom u brak bila zapečaćena jednom za svagda, dok je dolazak egoističnog doba sve zakomplikovao.

Potvrditi svoju individualnost, a pri tom svoju ličnost iskazivati u paru danas je sveprisutna težnja, koja rađa najviše prevara i raskida.

Psiholog Toni Anatrela objašnjava da je ljubav uvek bila eksperiment. Uvek je bilo teško pristati na vezu u kojoj se uzima, ali i daje. U ljubavi je neophodno pristati na umanjenje narcističke ekspanzije i ostaviti mesta za drugu osobu, ali čovek ne sme toliko da uguši svoje ja, da zaboravi ko je. Kad se ove prepreke u glavi prevaziđu, mnogo se lakše uđe u jednu obogaćujuću, dugu vezu.

U Americi je psihijatar i bračni terapeut Džon Džejkobs, autor bestselera Sedam laži o braku, ukazao na sedam kamenova o koje se spotiču mnogi parovi. Fransoa Sand, porodični i bračni savetnik, i Patrik Estrad, terapeut, komentarišu ove predloge u svetlu svog iskustva u praksi.

Dovoljno je puno se voleti

Fransoa Sand: Ono što se ističe kao glavni argument na terapijama je "Ali ja ga/nju volim"! Verovanje da je ljubav dovoljna za bračnu sreću veoma je čvrsto ukorenjeno. Ono podstiče neaktivnost i nespremnost za preispitivanja. Čitav rad terapeuta svodi se na objašnjavanje da su osećanja samo karburator, ali da su ona daleko od dovoljnog. Ljubav, prepuštena sama sebi, nehranjena promenama i planovima, spremna je da umre.

Patrik Estrad: Šta znači voleti? Odbranu od samoće? Društvenu vezu? Način da zalečite rane iz detinjstva? Tada postaje jasno da nije dovoljno doživeti "ljubav" kao samu vezu, kao sredstvo ili cilj sam po sebi. Jedino viđenje koje se čini korisno jeste da se na vezu gleda kao na metaforu života: jednu večitu evoluciju. Iz ove perspektive, mi smo kao dva mornara koji se jutrom zapute na more, a uveče se vraćamo u luku sa iskustvima, emocijama, projektima i idejama koje možemo da podelimo.

On (ona) me ne sluša

Fransoa Sand: Ovaj prekor je povod za konsultacije u 80 odsto slučajeva. Posle pet minuta razgovora sa mnom kreću pritužbe: "Mi više ne razgovaramo", "Ona izvrće sve što kažem", "Ja njega ne zanimam". Danas se očekuje puno od komunikacije u paru. Šablon je svuda isti: na početku, njih dvoje su jedno, slažu se u svemu, razumeju se i smatraju da je sasvim normalno to što se sporazumevaju bez reči. Vremenom, ono neizrečeno i nesporazumi se ustaljuju, svako očekuje da će ga onaj drugi razumeti, a niko od njih dvoje ne želi da napravi prvi korak. Spirala zakrvljenosti počinje.

Patrik Estrad: Ovaj prekor uglavnom potiče od žena. Danas kažu da je hipotalamus, koji prenosi informacije između racionalnog i emocionalnog mozga, za 45 odsto veći kod žena neko kod muškaraca. To znači da postoji značajna fiziološka razlika, koja ipak ne sme služiti kao izgovor. I muškarac i žena moraju da se potrude, na različite načine. Žena traži sigurnost, muškarac ohrabrenje. Reči koje ukazuju da je slušate i da pazite esencijalne su da bi žena osetila emotivnu sigurnost. Kada je reč o muškarcu, njegove potrebe se više tiču podrške njegovim akcijama i priznanju da su njegove akcije opravdane.

Bio/la je savršen/a

Fransoa Sand: Razočaranja su zasnovana na projekcijama i idealizacijama koje imamo u trenutku kad se sretnemo. Svaka terapija se sastoji u uspostavljanju razumevanja da su prvi dani naše ljubavi obeleženi iluzijom i da se nismo zaljubili u tu osobu već u sliku koju smo o njoj stvorili. Kako veza odmiče, tako realnost postaje očigledna. Kad taj šok prođe, treba samo znati šta želite da učinite sa tom novom činjenicom, da li da sledite svoj ideal i tako okončate vezu ili da zajedno pokušate da izgradite nešto iz početka. Svest o otuđenosti od svog partnera može biti veoma pozitivna jer su iluzije već razbijene, a sad samo ostaje da se da mesta kreativnosti i da se razvija spoznavanje sebe samih i svog partnera.

Patrik Estrad: Prelazak u realnost je pravi randevu jednog para, tada dolazi do upoznavanja partnera i do shvatanja da on nije produžetak sebe već jedna sasvim druga osoba. U teoriji, čini se da je uvek lakše biti tolerantan i istraživati bogatstvo različitosti, ali u praksi dominira strah od različitosti. Zato ja prepisujem konkretnu vežbu iskazivanja svojih potreba, vrednosti, zavisti, ideje, viziju sveta i odnosa. I da to treba saslušati, bez osuđivanja i reagovanja. Treba jednostavno staviti, jedne do drugih, svoje različite i zajedničke karakteristike, bez pokušaja da se one promene.

Raskid sa prošlošću

Fransoa Sand: Neki ljudi misle da treba odgurnuti svoju porodicu i detinjstvo i tu novu fazu svog života započeti od nule. Ali to vaše prošlo "ja", manje ili više u senci, uvek se vraća. I otkrićete, često po žestini sukoba zbog obrazovanja dece, odnosa s rodbinom supružnika ili sa sopstvenom porodicom, kako ste sve, samo ne pošli od nule. Srećem se sa muškarcima od nekih 40 godina koji bacaju drvlje i kamenje na svoju majku ili taštu i krive samo njih za pakao u kome žive. Sav moj posao sastoji se u tome da im ukažem da je to nasleđe stvarno i da se od njega treba odvojiti, ali i napraviti zdravu distancu, ni prekratku, ni predaleku.

Patrik Estrad: Pravo pitanje koje postavlja takvo uverenje jeste pitanje prelaska iz deteta u odraslog čoveka. Brak, a za njim i rođenje deteta, smatraju se za rituale prelaza. Nije začuđujuće da se tri četvrtine konflikta vrti oko obrazovanja dece. Kroz njih ponovo proživljavamo sopstveno detinjstvo, našu porodičnu kulturu, koje nismo ni svesni, naša verovanja, naše rane. Taj šok se može umanjiti i na brak gledati kao na spoj dve države, u kojima se nose različite nošnje, govore različiti jezici, ali spojem kojih par kreira novi, zajednički jezik, stvoren od dve prošlosti i dve sadašnjosti.

Ravnopravnost je bolja

Fransoa Sand: Ravnopravnost je složen pojam. Da li pričamo o ulogama ili o funkcijama? Pod "ravnopravnošću" često podrazumevamo mogućnost zamene mesta, a odatle nastaje rivalstvo, sukobi i prekori. Prava ravnopravnost znači da imate ista prava, da podjednako učestvujete u svakodnevnim obavezama, ali ono jedno nikad ne može zauzeti mesto drugog.

Patrik Estrad: O kakvoj ravnopravnosti govorimo u stvarnosti? Jedno istraživanje pokazalo je da, kad se vrati s posla, žena mora da se još pet sati bavi kućnim poslovima, a muškarac samo 20 minuta! Žena je radom osvojila svoju nezavisnost, njene veze s muškarcima više nisu obeležene potrebom, već izborom, odnosi u paru su očigledno promenjeni. Ali ne verujem da su jednostavniji. Da li je pojednostavljivanje muško-ženskih odnosa cilj sam za sebe? Ni to u to ne verujem. Ono što pozdravljam u tom odnosu jednakih jeste priznavanje seksualnosti i individualnosti. Verujem da hitno treba prestati sa povlačenjem evolucije muško-ženskih odnosa svaki put kad se postavi pitanje problema u paru.

Deca cement braka

Fransoa Sand: Ovo verovanje je delimično tačno. Ako cement shvatite kao "vezu". Zbog toga razvodi jesu živa rana za dete. Ali ne treba se zavaravati, dolazak deteta ne olakšava život u dvoje već ga komplikuje. Prelazak iz doba ljubavnika u doba roditeljstva je znatno šokantan. Mnogi muškarci se žale da više nisu u centru pažnje svoje partnerke, dok su mnoge žene razočarane u svog partnera u ulozi oca. Čak i ako dete nije prvo za šta parovi tvrde da im je poremetilo brak, ono ubrzo postaje predmet konsultacija.
Patrik Estrad: Često kažem da su deca cement koji maltretiramo tokom 20 godina da bismo umanjili sopstvene promašaje. U stvarnosti, dete je cement za srećan brak. Ali ono nikad ne treba da dođe u nekom trenutku da bi dalo smisao braku. Ta ideja lepo zvuči, ali loše prolazi u stvarnosti, dete nije tu da bi naš život učinilo srećnim. Štaviše, dete je srećno kad oseća da ono nije odgovorno za sreću svojih roditelja. Ali ono je često katalizator ličnih konflikata i neraščišćenih odnosa.

Seks oslobađa

Fransoa Sand: Seksualna revolucija je oslobodila pre svega žene, čija je seksualnost nekad bila prvenstveno vezana za porod. Seksualnost je, bar po meni, postala novi barometar jednog para. Seksualno oslobađanje pojedinca i njihovo legitimno pravo na zadovoljstvo transformisano je, u skladu s vremenom, u ideju da, ako s nekim uživate, vama je sjajno u paru. Ali to što je seksualna revolucija zaista oslobodila parove ne znači da neverstvo više nije problem. Danas, kao i nekad, u većini slučajeva, neverstvo je bolno i potresa brak iz temelja.

Patrik Estrad: Seksualna revolucija je oslobodila seksualnost, ne par! Nasuprot onome što žele da nas navedu da verujemo, parovima nikad nije bila potrebna revolucija. Prava revolucija jeste kontracepcija. Od tada su odnosi mnogo slobodniji, manje anksiozni. Seksualnost je danas instrumentalizovana, prisutna je kao tehnika koju treba dovesti do savršenstva kako biste bili srećni. Međutim, pravo je vreme da potvrdite da je sreća ono što nama odgovara. Ovaj par je srećan kad ima seksualne odnose svakog dana, onaj drugi samo jednom u dve nedelje. Svaki par pravi izbor svog seksualnog funkcionisanja.



Izvor: Glas Javnosti \ Priredila S. Ilić