http://www.columbia.edu/cu/sipa/REGIONAL/ECE/flaws.pdf




prevod teksta na srpskom:

USI (India)
6.april, 1999
SUSTINSKE FATALNE GRESKE NATO
INTERVENCIJE U JUGOSLAVIJI

Piše gen.puk. Satis Nambijar

Satis nambijar je bivši prvi komandant, i sef Misije Ujedinjenih nacija u bivšoj Jugoslaviji od 3.marta, 1992, do 2.marta, 1993. Bivši pomoćnik nacelnika generalstaba Indijske armije. Trenutno, direktor Sluzbe zajednickih poslova indijske armije

Moje jednogodisnje iskustvo prvog komandanta i sefa Misije ujedinjenih nacija, pomoglo mi je da shvatim sustinske greške SAD/NATO politike u problematicnom regionu.

Vecini ljudi koji prate dogadjaje na Balkanu početkom ove decenije, a posebno posle borbe koja je rezultirala pojavljivanjem Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i bivše jugoslovenske Republike Makedonije, ocigledno je da je da je Kosovo „bure baruta” koje samo što ne eksplodira. Zapad je izgleda naucio sve pogresne lekcije iz prethodnih ratova, i primenio ih na Kosovo.

(1) Prikazati Srbe kao zle, a sve ostale kao dobre, ne samo da je kontraproduktivno, već je i neposteno. Prema mom iskustvu sve su strane bile krive, ali su samo Srbi priznavali da nisu andjeli, dok su drugi insistirali na svojoj nevinosti. 28 000 vojnika pod mojom komandom, kao i predstavnici Visokog komesarijata UN za izbeglice i Crvenog krsta, s kojima smo bilu u stalnom kontaktu, nisu registrovali nikakav genocid, sem ubijanja i masakra tipicnih za takvu vrstu sukoba. Verujem da niko od mojih naslednika i njihovih vojnika nije video ništa od onoga što se tvrdilo u medijima.

(2) Meni je ocigledno da, ako su Slovenci, Hrvati i Bosnjaci imali pravo da se otcepe od Jugoslavije, jednako su pravo imali i Srbi u Hrvatskoj i Bosni. Iskustva iz podele Irske i Indije nisu prijatna, ali u slučaju Jugoslavije, država je već bila izdeljena. Nije imalo smisla za mene da će, ako multietnicka Jugoslavija nije mogla da se odrzi, multietnicka Bosna imati bolje izglede za to. Bivše unutrasnje jugoslovenske granice, koje za međunarodno pravo nisu imale validnost, preradjene su kada je Zapad podelio Jugoslaviju, kao sto je bio slučaj i sa Irskom 1921, i Pendzabom i Bengalom u Indiji 1947. Greška sto to nije shvaceno dovela je do problema Kosova kao sastavnog dela Srbije.

(3) Ironija je što se Dejtonski sporazum o Bosni sustinski ne razlikuje od Lisabonskog plana koji su kreirali portugalski ministar inostranih poslova Kutiljero i britanski predstavnik lord Karington, i s kojim su se sve tri strane slozile pre nego sto je pocelo ubijanje. Ovo može da se odnosi čak i na Vens-Ovenov plan koji je Karadzic pristao da potpise. Jedan od glavnih problema bio je taj sto americka administracija nije bila spremna da prizna da Srbi imaju legitimna prava, kao i prava da se zale. Secam se kako se predstavnik Stejt departmenta Dzordz Keni pojavio, sipajuci optuzbe na racun Srba za agresiju i genocid. Ponudio sam da mu dam pratnju, i da sam ode da se uveri da ništa od toga sto tvrdi nije istina. Prihvatio je moju ponudu, i posle toga je drasticno promenio mišljenje... Ostali Amerikanci su i dalje videli i čuli samo ono sto su hteli da vide i cuju, samo jednu od strana, dok su drugu potpuno ignorisali. Takvo ponasanje ne doprinosi miru, već pojacava sukob.

(4) Imao sam utisak da je u Jugoslavija medijski proizvedena tragedija. Zapadni mediji na međunarodne krize gledaju crno- belo, praveci od incidenata senzacije za javnu upotrebu. Iz svega sto sada vidim, svi Srbi su isterani iz Hrvatske i Hrvatsko- muslimanske federacije, mislim njih oko 850 000. A ipak je fokus na 500 000 Albanaca (prema poslednjim podacima) koji su proterani s Kosova. Zapadna politika dovela je do etinicki čiste Velike Hrvatske, i do etnicki čiste muslimanske države u Bosni. Zašto onda ne i etnicki čista Srbija? Greška da se primeni ovaj dvostruki standard, dovela je do ove sadasnje.

Dok sam pratio razvoj ove ruzne tragedije u slučaju Kosova, tokom svoje posete SAD od početka do sredine marta, zapazio sam isti obrazac. Prema mom iskustvu iz sličnih situacija u Indiji, kao sto je Kasmir, Pendzab, Asam, Nagalend i drugi, osnovna je strategija etnickih grupa koje žele da se otcepe, da provociraju državne vlasti. Ubistvo policajca je obično standardna procedura terorista, jer to najcesce izazove zestoku osvetu države, bas kao sto sam siguran da je slučaj i u SAD.

Ne verujem da beogradska vlada ranije imala nameru da istera sve Albance s Kosova. Možda je odlucila da primeni vasingtonski „Krajina plan” samo zbog NATO bombardovanja, ili je proterivanje spontana reakcija osvete i odmazde srpskih snaga na terenu. Posmatracima OEBS-a nije islo loše, i jugoslovenska vlada je na kraju izrazila pristanak da ispuni skoro sve zahteve „sporazuma” iz Rambujea, kao sto je prestanak vatre, veca autonomija Albancima, i td. Ali su zato cvrsto stajali na stavu da je status Kosova kao dela Srbije ne može biti predmet pregovaranja, i nisu pristali na ulazak NATO snaga na teren Jugoslavije. To je tačno ono sto bi Indija učinila pod istim okolnostima. Zapad je taj koji je odlucio da se situacija razvije do ovog besmislenog bombardovanja, koje pogadja mnogo vise povredjenih egoa, i vodi do osvete i odmazdi. NATO bombarduje Srbiju s namerom da je terorom natera na pokornost, što se po moralnosti ne razlikuje onoga sto Srbi cine na Kosovu. Jugoslavija je dobila ultimatum - ako ne potpise uslove sporazuma napisanog u Rambujeu, NATO će je bombardovati. Ultimatumi ne cine diplomatiju. Oni su akt rata. Kosovske Albance koji žele nezavisnost nagovarali su i mamili da stave svoje potpise na dokumente, podsticuci im nade da će NATO bombardovati Srbe, kao i da će dobiti nezavisnost. S tim potpisom, NATO je sebi pripisao sva legalna i moralna prava da preduzme vojnu operaciju protiv države koja je, u najgorem slučaju, bila surova prema sopstvenom narodu. 24.marta 1999, NATO je zapoceo napade navodjenim raketama i bombama na Jugoslaviju, suverenu državu, jednog od osnivaca Ujedinjenih Nacija i Pokreta za nezavisnost; protiv naroda koji je bio na prvim linijama fronta protiv nacisticke Nemacke i ostalih fasistickih snaga tokom II svetskog rata. Smatram da su sadasnje akcije nedolične velikim silama. Dolično je dotaci se humanitarne dimenzije, jer su neduzni oni koji pate zbog iseljavanja, bola i bede. Nazalost, to su tragicne i neizbezne posledice u svim civilnim ratovima, pobunama, i slučajevima terorizma. Istorija je krcata takvim patnjama: bilo to u Americkom gradjanskom ratu, Severnoj Irskoj, Baskijskom pokretu u Spaniji; u Ceceniji, Angoli, Kambodzi, i mnogim drugim slučajevima; nasumicnom bombardovanju civilnih naselja za vreme II svetskog rata; Hirosimi i Nagasakiju, Vijetnamu. Spisak je beskrajan. Verujem da je ova tragedija mogla da se spreči, da NATO-v ego i kredibilitet nisu prednost davalii Albanacima, u odnosu na opravdane zalbe Srba.

Uprkos svemu što se može cuti i videti na CNN i BBC, i drugim zapadnim agencijama, kao i na svakodnevnim savetovanjima NATO strucnjaka, krivica za humanitarnu krizu koja raste ne može se pripisati iskljucivo Jugoslovenskim vlastima. Odgovornost pripada ugalvnom NATO-u. Ustvari, ako bih sudio prema svom iskustvu prvog komandanta i sefa Misije ujedinjenih nacija u bivšoj Jugoslaviji od marta 1992, do marta 1993, kao rukovodilac operacija u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji - rekao bih da su izvestaji elektronskih medija u velikoj meri odgovorni za izazivanje ove tragedije. Gde sve ovo stavlja međunarodnu zajednicu koja se ne sastoji od SAD, Zapada i njihovih novih saveznika - muslimana. Nagovestaji buducnosti, bar one bliske, su zaista mracni. Ujedinjene nacije su postale sasvim suvisne, pasivne i neefikasne. Zapadni svet, predvodjen SAD, postavice moralne vrednosti kojima će ostatak sveta morati da se povinuje; nije važno sto oni sami ne postuju te vrednosti kada im to ne odgovara. Državni suverenitet i teritorijalni integritet nije svetinja. I konacno, secesionisticki pokreti, koji često zapocinju teroristi, biće još vise ohrabreni. Covek samo može da se nada da će razum prevladati , bolje ranije nego kasnije.