ni teoretske sanse nema da ne ostavlja ic trag...

NATO MITOLOGIJA:

 Koja je skrivena pozadina kampanje 1999.

Pečat | 08. septembar 2019. 21:02 | Komentara: 6

Koji je dugoročni značaj NATO agresije, te kako se u nastavku desilo sve suprotno od onoga u šta su lideri Sjedinjenih Država, i deo evropskih, pokušali da ubede svet u aprilu 2000. godine – da je Kosovo izuzetak




Nemački general koji je komandovao u NATO bombardovanju: Priželjkujem situaciju kao 1999.

SRODNE TEME
Godišnjica NATO bombardovanja

U svedočenju Tomasa Hadsona, kao i u cirkularnom mejlu njegove ostavke, on ističe da je Kosovo u Dejtonu ostavljeno po strani za narednu etapu, a Milošević u uverenju da SAD poštuju suverenitet SR Jugoslavije nad Kosovom. Kazuje da je Morton Abramovic 1997. sa čela NED prešao u Savet za inostrane poslove (Council on Foreign Relations). U januaru je objavio kolumnu u Volstrit džornalu gde je obznanio tu drastičnu promenu politike prema Kosovu. Abramovic je glasno izgovorio da je „vreme da se podrži puna nezavisnost Kosova“. Istaknuo je i opciju bombardovanja Srbije, zbacivanja Miloševića, naoružavanje i obuku OVK/KLA i pretvaranje Kosova u NATO protektorat uz korišćenje kopnenih trupa. Nije trebalo dugo čekati, OVK/KLA je od novembra 1997. do februara 1998. povećala svoje aktivnosti na terenu. Hadson se nije slagao s takvom politikom. Nije se slagao s kršenjem obećanja Holbruka u Dejtonu, nije se slagao s novom agresivnom ulogom NATO-a. Smatrao je da je potreban mandat OUN i deklaracija rata od strane Kongresa. Još uvek je smatrao da je bilo moguće diplomatsko rešenje.

Prvi deo teksta - Kako je izmišljeno etničko čišćenje na Kosovu

NEOPHODAN PRESEDAN

Rat se prosto želeo iz svih pomenutih razloga, a najviše kao presedan u međunarodnim odnosima neophodan za dalje akcije u svetu. Dakle, ostaviti OUN po strani i odlučivati po vlastitom nahođenju o „pretnjama“ miru. Na ovom projektu nije radila samo jedna država. Rečima Madlen Olbrajt: „NATO intervencija predstavljala (je) samo prvi važan korak ka uspostavljanju novih običajnih normi međunarodnog prava, prema kojima humanitarna intervencija može biti dopuštena bez odobrenja Saveta bezbednosti.“ Izvršilac ovog posla, general Vesli Klark će potvrditi dugotrajnu simbiozu ovo dvoje: „Ona je velika dama. Mi smo bili zajedno kroz celu našu vojnu karijeru. Bila mi je partner, prijatelj, savetnik, trener, ljubav.“

Još jedan kompetentan svedok, komandant snaga KFOR-a na Kosovu, general Fabio Mini, svedoči da je „humanitarni rat“ na Kosovu bio rezultat niza racionalnih i logičkih mišljenja koja su pokrenula emotivne manipulacije.

Pročitajte još: Kako su otac i sin Mađari branili Kosovo

Madlen Olbrajt



„On je skoro savršen rezultat kampanje psihološkog rata koju su vodili naši kreatori politike (…) Od početka je bilo jasno da Milošević ne predstavlja pretnju po međunarodnu bezbednost, već da koristi metode svog prethodnika Tita u pokušaju da sačuva mozaik koji se raspadao (…) Bilo je jasno da su Amerika i Velika Britanija donele odluku o otcepljenju Kosova još u vreme kada se Bosna odvojila. (…) (Ovaj) rat u trajanju od 78 dana nazivan je na sve moguće načine osim rata koji će omogućiti drastično rešenje. Žao mi je (…) da je rešenost KFOR-a da sačuva prava svih instrumentalizovana i da je više od 300.000 vojnika, koji su mislili da učestvuju u procesu stabilizacije i uspostavljanja mira, poslužilo samo da se kupi vreme i potroši novac za nasilno rešenje koje je bilo unapred planirano i koje ne rešava ništa. Žao mi je što se naša vojna upornost u tome da branimo prava svih danas svodi na odbranu prava jedne strane na štetu druge.“

RAT ĆE SE NASTAVITI

Stroub Talbot, pomoćnik državnog sekretara Madlen Olbrajt, 2005. godine, odgovarajući „mnogim komentatorima i političkim liderima koji se pitaju da li NATO treba da ode u časnu penziju, završavajući svoju izvornu svrhu“, napisaće – NE. U svom širem odgovoru upravo razotkriva skrivenu pozadinu kampanje 1999. i njen dugoročni značaj, tačnije smišljenu nameru da se po istom modelu nastavi dalje:

„NATO je prvi put krenuo u rat napadajući režim koji je brutalizovao nacionalnu manjinu … (ali) … Milošević jeste u zatvoru Haškog suda, ali njegova sorta predatorskih tirana nije istrebljena. Rat će se nastaviti ako je to potrebno, s vremena na vreme kao deo šireg napora da se zaustave agresije i krvoločnost diktatora, uspostavi red nasuprot haosu, uopšte da se odbrane interesi i nametnu opšte norme na ostvarenju – međunarodne zajednice.“

Ovo je upravo suprotno od onoga u šta su lideri Sjedinjenih Država, i deo evropskih, pokušali da ubede svet u aprilu 2000. godine – da je Kosovo izuzetak i da se ubuduće neće izlaziti iz okvira UN.

Francuski istoričar i geopolitički analitičar Aleksis Trud skreće našu pažnju na analize stručnjaka za geostrategiju Džejmsa Kurta, koji u svojoj knjizi potvrđuje mnogo od prethodno navedenog. Prema Kurtu, taj „prvi rat u eri modernizacije“ nema direktne veze sa srpskom pokrajinom, a humanitarni izgovor podržavan je samo u nekim intelektualnim i medijskim sredinama. Kurt smatra da „na Kosovu, kao i na drugim stranama, Sjedinjene Države povezuju ekonomske i bezbednosne ciljeve, instrumentalizujući međunarodne organizacije“. Srbija, na raskršću geostrateških pravaca, morala je biti potčinjena. „Trebalo je, dakle, osigurati kontrolu Srbije, čak i po cenu trajne ekonomske destabilizacije i pada Miloševićevog režima.“

PRAVDANjE AKTERA

Pravi ciljevi rata su tako tokom njegove pripreme, trajanja i eksploatisanja rezultata uspešno „prodati“ javnosti. Saučesnici su zbunjeni, uspešno „kupljeni“ medijskom pričom da su podržali rat plemenitih ciljeva. No ne svi.

Javnosti je sugerisano da je albanski revolt izbio kada je Kosovu ukinuta autonomija 1989. godine, i kada je Kosovo bilo izloženo brutalnoj represiji Miloševićevog režima. Vojna intervencija „međunarodne zajednice“ navodno je otpočela kada su sva diplomatska sredstva bila iscrpljena. Kosovo je bila poslednja epizoda agresije koju je vodio ekstremni srpski nacionalizam orkestriran od Slobodana Miloševića u cilju etnički čiste „Velike Srbije“. Počelo je sa agresijom na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu i konačno Kosovo.


General Fabio Mini

U jednom zborniku radova Kejto instituta u Vašingtonu, Džejms Džatras je u tekstu pod pomalo ironičnim naslovom – „NATO-ova Alisa u zemlji čuda – interpretacija“ pregnantno pobrojao sve te standardne klišee koji su pratili ondašnje događaje, haške optužnice srpskim liderima, pa, mi smo svedoci, istrajavaju i prilikom obeležavanja 20 godina od NATO kampanje kroz reči nekadašnjeg portparola NATO-a Džejmi Šea i drugih aktera.

„NATO verzija“ piše Džatras „ide nekako ovako:
Kriza na Kosovu je jednostavno poslednja epizoda agresivnog pohoda ekstremnog srpskog nacionalizma, orkestrirana od jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koji je želeo da stvori etnički čistu Veliku Srbiju. Ta agresija – prvo na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu – i konačno je došla do Kosova, uglavnom zato što su Zapad , posebno NATO, odbili da mu se suprotstave“
„Pre 1989, kazuje NATO mitologija, Kosovo je bilo u miru u sistemu autonomije koja je albanskoj etničkoj manjini dozvoljavala visok stepen samouprave. Taj status quo je poremećen kada su Srbi opozvali kosovsku autonomiju te inicirali sistem aparthejda i etničke diskriminacije. Posle deset godina opresije, kosovski Albanci su se suočili sa pripremanim planom genocida, sličnog onom koji su Srbi već počinili u Bosni. Podizanje OVK/KLA bilo je neizbežan odgovor na tu pretnju. Sjedinjene Države i međunarodna zajednica su već bili iscrpeli sva diplomatska sredstva za rešavanje krize, što su ponudili Srbima u Rambujeu, ali … oni su to odbili. U skladu s tim, NATO nije imao drugog izbora nego da vojno odgovori, tačnije izvrši vazdušne udare, i privede Srbe, kao što je to učinio u Bosni, za mirovni sto. Kampanja u proleće 1999. bila je uperena protiv Miloševića i njegovog bezbednosnog aparata, a ne protiv srpskog naroda.“ Tako, se to, u kratko, predstavlja od strane NATO zvaničnika i državnika, ali problem je u tome što ta slika teško da može da odgovara stvarnosti i kompleksnoj slici.

NI REČI O OVK

U memoarima Medlin Olbrajt sve navodno počinje od 1989. kada je Albancima ukinuta autonomija koju su uživali od 1974. Tada su im ukinuta politička i ekonomska prava. Milošević je svuda rasporedio policiju, zatvorio škole. Ni pomena o 1981. godini i reagovanju Jugoslavije. Pregovori u Rambujeu su u njenoj interpretaciji bili u najboljoj nameri. Kaže da je ubeđivala Milana Milutinovića, predsednika Srbije, da će NATO na terenu štititi Srbe i njihova ljudska prava. U njenoj interpretaciji Tači jeste bio problematičan, ali su svi prihvatili da ih savetuje tim na čelu sa Mortonom Abramovicem „njenim dugogodišnjim prijateljem bivšim ambasadorom, divnim advokatom ljudskih prava“. Rat 1999. se nije mogao izbeći, piše ona, posle masakra u Račku i Miloševićeve tvrdnje da su tamo ubijeni teroristi, što je nju utvrdilo u odlučnosti da isporuči ultimatum, jer nije dovoljno Albancima pomoći da se njihove patnje otkriju svetu. Sami verifikatori (Voker) nisu mogli sprečiti masakre.

Predsednik Klinton je u memoarima, kao i Olbrajtova, dosledan u svojoj nekadašnjoj propagandi. Srbi su, piše, u leto 1998. napadali na naoružane i nenaoružane Kosovare, 300.000 je napustilo svoje kuće. U oktobru 1998. NATO je morao da zapreti Srbima ako ne dozvole dolazak posmatrača koji će nadgledati sprovođenje rezolucije OUN. Intervencija je bila odložena. Stvari su se malo smirile, ali onda su u januaru 1999. Srbi ponovo krenuli sa zločinima ubijanja nevinih. No, dobrom voljom Zapada, još jednom je data prilika diplomatiji, ali predsednik piše da nije bio optimista. Strane u konfliktu su bile jako udaljene.

„SAD i NATO su htele da Kosovo ima političku autonomiju koju je prema Ustavu Jugoslavije uživalo između 1974-1989. Klinton je potom u objavi rata naveo da je Milošević ukinuo ustavna prava Albancima da govore svojim jezikom, da imaju svoje škole, vršio je zločine, spaljivao sela, da je samo u poslednjih pet nedelja pre izbijanja rata proterano je 60.000 od 250.000 ukupno. Rat, kazuje Klinton, treba da pokaže Miloševiću da smo ozbiljni u nameri da zaustavimo njegovu novu rundu etničkog čišćenja i sprečimo još krvaviju ofanzivu protiv nevinih civila. Nigde ni traga o planovima njegove i drugih zemalja iz prve polovice 1990-ih da se Kosovu da nezavisnost. Nigde ni traga o vojnim aktivnostima na obuci i pripremi OVK, nigde pregovora sa makedonskom vladom 1997. o stacioniranju trupa NATO i drugim pripremama.

U svojim memoarima glavnokomandujući Vesli Klark pokušava još jednom da opravdanje za sve greške i tragiku rata ostavi srpskoj strani u nasleđe. On primećuje da se mnogima činilo da je NATO na pogrešnoj strani. Navodi eho toga i u rečima francuskih generala. Insistira da se radilo o humanitarnoj intervenciji pre svega – „Etničko čišćenje koje su sprovodili Srbi otpočelo je pre početka vazdušne kampanje“. Time je „rešio“ krupnu dilemu koja je postojala u svetskoj javnosti da je tek NATO napadom stvorena prilika Srbima za kampanju etničkog čišćenja koju su pravdali NATO udarima. Ni reči o raportima UNHCR-a o 90 etnički očišćenih srpskih sela od oktobra 1998 do januara 1999, ni reči o ciljanim dejstvima OVK i svemu onome što su posmatračali beležili na terenu. Ni reči o generalu Vilijemu Vokeru i njegovim aktivnostima.
Džejms Kurt

Godinu, dve kasnije, krajem 2003. godine u intervjuu za CBS pred odlazak u Hag da svedoči u procesu Slobodanu Miloševiću, ponoviće tvrdnje iz memoara, a potpuno će ostaviti po strani svoja rana svedočenja iz 2001. godine koja smo prethodno navodili. Novinar Den Radr beleži da je Klark čvrsto bio ubeđen da su SAD trebale da intervenišu trupama u tom „genocidnom građanskom ratu“. I tu je krivio Srbe za rat u Bosni:



„To nije bio stvarni rat. To je bio rat protiv nenaoružanog naroda, i ja nisam mogao podneti misao da Sjedinjene Države stoje po strani i dozvoljavaju da se to dešava. U leto 1998, dok sam bio komandant, počeo je novi krug etničkog čišćenja. Nekih 300 do 400.000 kosovskih Albanaca bilo je proterano iz svojih domova. Kada imate posla sa ljudskim životima i stvarima kao što su ove, znate ima ljudi koji povodom ovoga kažu da mi nemamo interes u tome. Da ima nafte tamo mi bi to zaustavili. Dakle, mi treba da se pre borimo za naftu nego za ljudske živote? Ja ne mislim tako … ja sam emotivan povodom ovih stvari. Kada možeš da učiniš dobro, onda trebaš da ga učiniš“.

Srbija, na raskršću geostrateških pravaca, morala je biti potčinjena: Džejms Kurt

REDEFINICIJA POJMOVA

Ništa bolje ne određuje stvarni kontekst pripreme i prakse mešanja u jugoslovensku krizu nego sve kasnije intervencije koje je Alijansa sprovodila na severu Afrike, Bliskom Istoku, Zalivu, prostorima bivšeg SSSR.

Od značaja za praćene je proizvođenje humanitarnih kriza uz pomoć proksi snaga koje se po potrebi promovišu u „borce za slobodu“, optuživanje „zlih diktatora“ za humanitarne krize, javno prozivanje problematičnih država protiv kojih će se povesti rat („Rouge states“). Često se koristi inverzija značenja standardne terminologije. Invazija, suspenzija suvereniteta i postavljanje marionetskih režima naziva se „uvođenjem demokratije“ i „demokratskih vrednosti“.

Svaki oblik otpora za očuvanje državnog i ekonomskog suvereniteta se prokazuje. Koriste se pritisci preko MMF, Svetske banke, razni oblici ekonomskih sankcija. Pogoršana situacija se onda u globalnim medijima prezentuje kao čista volja zlih, lokalnih lidera. Aktivnosti se odvijaju i na unutrašnjem planu država koje se definišu kao „problematične“ i kojima sleduju „spontane“ revolucije različitih boja.

U nedostatku humanitarnih razloga poseže se za terorizmom koji valja istrebiti gde god se pojavi. Proizvodi se strah kod vlastitog stanovništva koji služi povratno za sveopštu kontrolu privatnosti, stalni nadzor i oduzimanje (odricanje) od nekada dostignutih građanskih prava zarad sigurnosti.

Posebno, u balkanskom slučaju zabrinjava, redefinicija pojma genocid. Holokaust i utvrđeni genocid tokom Prvog i Drugog svetskog naroda, odnosno kolonijalnih vremena, sada se relativizuje iz praktičnih razloga. Čak srazmerno manji ratni zločini proglašavaju se genocidom. Ili se, u isto vreme vrši revizija istorije i zataškavanje, odnosno deljenje žrtava na one vredne pažnje i one koje su bezvredne. Zemljama klijentima velikih sila dozvoljeno je postupanje koje bi za neke druge narode i lidere, kada bi i u manjem obimu počinili takvo nešto – sledile bombe, specijalni sudovi i slično. Tiranskom platformom je na primer bilo predviđeno da se zbog izvršenog genocida nad Albancima od 1912. do 1956. ne može priznati pravo makedonskoj i srpskoj državi na prostore naseljene ovim narodom. Nije nepoznato da se povremeno javljaju glasovi da Republiku Srpsku treba ukinuti kao genocidnu tvorevinu. Srebrenički mit je dvostruko funkcionalan, i u redefiniciji genocida i u opravdavanju „humanitarne intervencije“.

Dr Mile Bjelajac

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:816704-NATO-MITOLOGIJA-Koja-je-skrivena-pozadina-kampanje-1999

" АМЕРИЧКИ СТРУЧЊАК ОТКРИО ЗАСТРАШУЈУЋУ ИСТИНУ:
Уништење Југославије је био само експеримент, занемећете кад чујете шта нас тек чека!

29-12-2018 18:07 Србија Став

Амерички политиколог Фил Батлер тврди да су разарање и распад Југославије били део ширег плана НАТО савеза, којим су желели да ослабе геополитичке противнике западног блока у регијама Трећег света и прогутају здраве економије народа са ових простора…

Пише: Фил Батлер

- Можете ли да замислите данас Европу са Југославијом као кључним играчем међу народима?
Ја могу. Југославија је у ствари била један од највећих културних и друштвених експеримената у историји.

Основана на подручју сукоба некадашњег Аустро-угарског и Османског царства, Југославија је ујединила обе културе на начин који није виђен још од времена Александра Великог, који је после великих освајања асимилирао народе.
Експеримент, ако могу тако да га назовем, трајао је нешто више од пола века. Идеалан из разлога што су у једној држави живели сви јужнославенски народи. Стварање Југославије делимично је био и геостратешки потез Британије и Француске, да би се успорила или блокирала Немачка.

Одредбе тзв. "Крфске декларације" удариле су темеље уставној монархији која се ни по чему није разликовала од Енглеске.
Права и право гласа, и поштовање темељних принципа Илирског покрета били обећавајући аспекти ране Југославије.
Но, тада је краљ Александар укинуо устав и изборе, али је заједнички живот етничких и културних заједница и даље давао наду за будућност.

Рат, политичке сплетке, унутарњи и спољњи притисци у то време су тешко оптерећивали ову нову светску силу у настајању.
Као што је то био случај у многим таквим експериментима, на крају је ауторитарна власт постала нужна, можда и пожељна.
Национални херој Јосип Броз Тито постао је тај “диктатор”, али је стекао светску славу и чврсто држао ствари под контролом, а Југославија је имала велику улогу на светској сцени.
Међутим, када је његова моћ ослабила, супротне силе су нашле своје упориште.
Нема научника или политичара који о томе данас не говори, али улога Тита у оснивању Покрета несврстаних националних држава је неоспорно велика и изузетно значајна, поготово за људе који сада живе у Хрватској, Србији, Црној Гори и осталим бивших југославенским земаљама.

У суштини, Покрет несврстаних тежио је самосталном развоју народа између великих сила с идејом која негира Хладни рат. Наравно, велике силе које су се бавиле идеолошким ратовима и имале су своје стратегије, које су укључивале апсорбовање сваке од тих сиромашних независних земаља. Као што видимо данас, стратегија је била да се изазову битке које воде ка подели и стварању немоћних земаља и народа широм света. Распад Југославије је најбољи пример, где данас ниједна земља не показује наклоност према Покрету несврстаних.

Уместо тога, ЕУ и НАТО су били гравитациона сила која је привукла Словенију, Хрватску и остале.
Видимо остатке стратегије Хладног рата и у чињеници да су Белорусија и Азербејџан једине две преостале чланице покрета у Европи, а Фиџи се као најновији члан придружио 2011.
Међутим, 2012. је самит Покрета несврстаних имао је већу посећеност од било које претходне године, што је можда и знак кризе Запада.

Гледајући с дистанце на распад Југославије, јасно је да се ради о заокруживању геостратегије Вашингтона која се спроводи свуда, па и тешким методама.
Акције Клинтонове администрације су у то време биле тајне за јавност, као што су и данас.
У тексту “Одлука о интервенцији – Како завршити рат у Босни” из 1998. године аутор Иво Х. Далдер каже :
“Док данас многи пишу речито и страствено како би објаснили неуспех Вашингтона и Запада да се заустави етничко чишћење, логори и масакри стотина хиљада цивила, мало ко је то питање поставио у лето 1995. године, када су САД напокон одлучиле да преузму водећу улогу у окончању рата у Босни.

”Али, истина је много једноставнија од стварности. Никоме не треба „труст мозгова“ да открије зашто је председник Бил Клинтон оклевао да посредује у Босни. Клинтон је у ствари настављао политику претходника Џорџа Буша старијег, којој је циљ био дестабилизација југославенског социјалистичког успеха.

Сада знамо да су код нас тајно обучавани побуњеници одиграли кључну улогу у распарчавању регије преко организације познате као Атлантска бригада, која се борила у рату на Косову на страни Ослободилачке војске Косова (ОВК), а бројала је око 400 наоружаних бораца. Овај извештај открива да су САД под лажним изговором водиле посреднички рат у бившој Југославији. Што се тиче Била Клинтона и његовог нерадог уплитања у регију некад познату као Југославија, може се рећи да је то прљава историја геноцида и бескрајних лажи.

Прича коју сам пронашао је прича о Французу који је тренирао Атлантску бригаду, што у свему подсећа касније на Украјину, Либију и Сирију.
Видите “обрасце” који нас воде до истине.
Стравична стратишта легитимне државе Југославије су служила за улагање у поделу преосталих комада земље, уз помоћ америчких председника, британских господара и њемачких индустријалаца.

Атлантска бригада је деловала у разним посредничким ратовима на Балкану, а важни припадници су јој били смртоносне убице из иностранства.

Амерички званичници у врху добро су их знали и управљајући њима вукли су конце на Косову и широм Балкана.
Југославија је постала прототип, и шаблон за деловање у Авганистану и Ираку, Арапском прољећу.
Имена Медлин Олбрајт, Хавиера Солане, генерала Весли Кларка и других спомињу се и даље.
У бившој Југославији су пријатељи кључних играча у владама буквално планирали да претворе народе и земље у кредиторе и инвестициони “елдорадо”.
Прича о том геноциду у име демократије је страшна.
Већина народа са ових простора је враћена 200 година уназад у неку врсту средњевековног живота без наде. Једини трачак наде за већину бивших “Југословена” је, сасвим природно, ЕУ и НАТО савез.

Док ово пишем амерички, британски и немачки планери већ уређују Сирију.

Било је злочина и геноцида с обе стране у сукобима, од Косова до осталих ратова на Балкану.
Али то није поента због чега сам се фокусирао на ову катастрофу.
Пре свега, ниједан народ бивше Југославије данас нема право гласа.
Друго, подела међу тим народима је довела до смрти или пресељења милиона људи.
Али моја “фантазија” о Југославији би можда могла да буде изненађење.
Да закључим. Југославија је изграђена на идеји да у њој Јужни Словени неће остати слаби и подељени народи. Уједињени у Југославију не би били лак плен империјалистичким намерама, као што се догађа данас.

Чињеница је да је после Другог светског рата социјалистичка Југославија постала нека врста европске приче о успеху.
Између 1960. и 1980. земља је имала једну од најважнијих стопе економског раста у свету, пристојан животни стандард, бесплатну здравствену заштиту и образовање, загарантовано право на посао, једномесечни плаћени годишњи одмор, стопу писмености од преко 90 посто, и просечан животни век од 72 године.
Колико ја знам, ни једна од држава Балкана данас не може да сања ни пола овог просперитета.

Такав напредак је међу западним силама изазвао жељу да униште Југославију.

Мултиетничко становништво земље је имало повољан јавни превоз, становање и комуналије.
Непрофитна економија била је углавном у државном власништву, што није пример западне демократске љубави.
У то време су од ресурса далеко били Немачка, Француска или Велика Британија, а банкари Лондона и Луксембурга нису могли да извлаче милијарде из социјалистичког система. Југославија је морала да умре, а Реган, Буш старији и млађи и Клинтон су помогли да се то догоди.

Политиколог Мајкл Паренти, често је говорио о катастрофи у Југославији.

Према Парентију, амерички циљ је био да претворе југославенске народе у регију Трећег света, а то је могло да се оствари само поделом земље која ће онда отворити своје економије корпоративној елити и западним банкарима. По распаду Југославије земље је требало да претворе у неспособне да прате сопствени курс сопственог развоја. Разбијених економија и природних ресурса оне су тако потпуно доступне мултинационалним корпорацијским експлоататорима, укључујући и огромна минерална богатства на Косову.

Осиромашено, али писмено и оспособљено становништво је присиљено да ради за минималне наднице, које ће представљати јефтин радни базен, а уз помоћ којих ће се лакше снизити плате и у западној Европи и другде. Демонтираних индустрија аутомобила, нафте, тешких машина, рударства и петрохемије, те разних других индустрија које нису смеле да буду конкуренција постојећим западним произвођачима.

Јесу ли Украјина, Донбас и Крим разумели ово пре ЕуроМајдана?
Који је на крају план за Русију?

Иако ово звучи претеће, жао ми је, то је свет у којем живимо данас.

Снагом успаваних америчких грађана, дрогираних глупим безвредним трицама супер-капитализма, свет преузимају тирани.
Али шта да је Југославија преживела?
Што да је велики етничко-социјалистички експеримент и даље радио?
Сигурно би наш свет био потпуно другачији него данас.
Још једна ствар, Европска унија би уз Покрет несврстаних деловала у оквиру својих садашњих граница.
Била би мање моћна и далеко мање геополитички утицајна.

Цела Европа би можда долазила у Београд, а сада се шест република бори за мрвице из Брисела.",

https://www.pravda.rs/2018/12/29/americki-strucnjak-otkrio-zastrasujucu-istinu-unistenje-jugoslavije-je-bio-samo-eksperiment-zanemecete-kad-cujete-sta-nas-tek-ceka/

Aahahahahahahahahahahahaha pa ljudi jel moguće ovoliko neznanje?

 

Dobro ...dobro ...

Verovatno je propustio da naglasi "nakon velicanstvenih i dooobrih   imperija  Amerike i Engleske" i njihovih kolonija sirom Sveta i to "od izlaska do zalaska Sunca" ..!

Ne nego je propustio da nauči istoriju ovog prostora, verski i politički kontekst, antagonizme, razloge nastanka i probleme mrtvorodjenog projekta, pa mu verovatno nakon toga ne bi ni palo na pamet da konstruiše ovu teoriju.

sbbkbb...

ЦИА ИСКОРИСТИЛА ЈСО ЗА ЗЛОЧИН У РАЧКУ:
 Ево због чега је бомбардована Србија 1999. године!

 19-10-2019 11:43

Јединица за специјалне операције (ЈСО), коју је бивши шеф Службе државне безбедности Јовица Станишић формирао по инструкцијама страних служби, злоупотребљена је и у Рачку, што је искоришћено као повод за бомбардовање Савезне Републике Југославије, каже Драган Марковић Маркони, дугогодишњи припадник СДБ и бивши заменик директора Безбедносно-информативне агенције.



Марковић је пре два дана рекао да је ЈСО требало да брани српско становништво у деловима Југославије захваћеним грађанским ратом, али да је тадашњи шеф СДБ злоупотребио патриотизам припадника те јединице.

Наставак злоупотреба
То је, према његовим речима, урадио „дајући им налог да не поштују ратно право, већ да прекомерно употребљавају силу, што доводи до тога да је руководство Републике Српске Крајине и славонско-барањске области проглашено ратним злочинцима, а српско становништво протерано с вековних огњишта“.

“И након одласка Станишића, ЈСО је злоупотребљаван. Послат је на Косово, у Рачак, а велике силе су ову акцију, између осталог, искористиле као повод за бомбардовање СРЈ и протеривање Срба с Косова. Последице тих активности се и данас осећају. Последња злоупотреба јединице десила се онда када је убијен премијер Зоран Ђинђић. На њега је пуцао официр ЈСО, који је Станишић формирао по налогу страних служби”, директан је Марковић.

У време сукоба на Косову командант ЈСО био је Милорад Улемек Легија, који је осуђен на 40 година затвора због улоге у низу ликвидација које су починили припадници ове јединице - убиства премијера Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића и злочина на Ибарској магистрали.

Борба за утицај
Овај бивши припадник ДБ, а касније и високи функционер БИА, сматра да Станишић и неки слични њему и даље покушавају да имају утицај у служби, али да има више оних који професионално раде свој посао.

“Сигуран сам да тамо постоје патриоте којима је Србија преча од личних интереса и страних служби. Више нисам битан ни ја, ни Станишић, битно је да се то више не дешава”.

На питање да ли и данас има шпијуна на високим позицијама у Србији, Марковић каже: „Наравно да их има.“

“Фале нам овлашћења у вези са кривичним делима која се односе на шпијунажу, онда јавност неће чекати оволико дуго да се сазнају имена актуелних шпијуна”, закључује он и додаје да се нада да никада више неће бити милитаризације тајне полиције.

Недавно је у Хагу као сведок одбране Станишићу и оперативцу СДБ Франку Симатовићу Френкију сведочио бивши амбасадор Велике Британије у Србији Ајвор Робертс, који је рекао да је Станишић радио за ЦИА.

ЦИА не прашта
Кад је Станишићу предочено да је откривен, хтео је да се врати у своје јато, али за њега није било више места и смењен је. С обзиром на то да није завршио посао како су му налогодавци наредили, они више нису стајали иза њега, већ су и њега послали у Хаг. Ово треба да буде наравоученије сваком припаднику службе - истиче Марковић.

Случај Марице Лончар
Бивша службеница БИА Марица Лончар ухапшена је 1. децембра 2001. у Београду под сумњом да је хрватски шпијун. Теретила се да је из просторија тајне полиције изнела поверљиви досије под називом „хрватска тајна служба“. Једно време била је у притвору, а онда је мистериозно нестала из земље. Хрватска обавештајна служба је, кажу искусни обавештајци, под јаким утицајем западних служби. Индикативно је то што је Марица Лончар радила у аналитици БИА, а њен супруг Бора Лончар био је близак Станишићев сарадник, шеф аналитике у његовом кабинету.



Извор: Курир