Nataša Ninković ugostila Glas ćaskanjem o "Ivkovoj slavi" i novom švedskom filmu, favoritu svetskih festivala

Holivud, hvala ne

- Reditelji se retko hvataju u koštac sa klasikom za koju sam spremna
- Jedino se tako napreduje i otkriva nešto novo i ne upada u šablon

Tokom protekle dve nedelje glumica Nataša Ninković imala je dve filmske premijere - "Ivkove slave", za koju su svi čuli, i švedskog filma "Made in YU", pre nekoliko dana, o kome se ništa ne zna. Zbog predstave "Tre sorele" u kojoj pleni snagom velikog dara, nije uspela da se pojavi na premijeri u Stokholmu. Film je već pozvan na Berlinski i Sandens festival u Americi. Jaka karakterna glavna uloga žene od 18 do 40, koja pokriva put od velikih ambicija do uništenja snova, o kakvoj se samo sanja u srpskom filmu, iz žanra drame sa ukusom tragikomedije, već pri prvom susretu sa tekstom Natašu je opčinila.

- Film se bavi našim ljudima iz okoline Bjeljine, koji su otišli u Švedsku pre 30 godina. Gastarbajterska priča ispričana je iz ugla deteta. Govori o podvojenosti tih ljudi i njihovoj opsesiji zarađivanjem para. Svake godine čvrsto veruju da će se vratiti u otadžbinu, ali se to nikada ne dogodi. Nisu izgradili pripadnost novoj zemlji, a istovremeno nisu svesni koliko su daleko od komšija i starih prijatelja. Ne primećuju da je njihov maternji postao mešavina dva jezika, žive u sudaru dva mentaliteta ne pristajući da se promeneÖU iščekivanju premijere, nisam se bojala, već sam bila radoznala kako je sve ispalo - kaže glumica.

Da li je tako bilo i sa ulogom domaćice Paraskeve, jedne od glavnih uloga u "Ivkovoj slavi", kojoj bahati gosti zagorčavaju život.
- Film je od samog početka bio predodređen na sve vrste uspeha.
Ulogom, koju je trebalo napraviti od poštapalica, nisam bila zadovoljna, mislila sam da nemam šta da igram. Nisam znala gde da je smestim. Južna Srbija i njen mentalitet daleko su od mene. A posle premijere najveći kompliment sam dobila kada mi je prišla jedna Piroćanka i rekla da sam prava Srbijanka.
      

Nedeljom je najlepše

Na prvom mestu su mi emotivna stabilnost i sigurnost. Kada mi je tu dobro, za sve drugo imam snage. Ne znam da li je to znak da starim, ali sve više volim nedelju. Ranije mi je bila dosadna, ne odgovara mom temperamentu. Sada je to najlepši dan, nema predstave, a vreme provodim kod kuće. Obično odemo negde na ručak, pa je nedelja jedini dan kada uveče gledam televiziju. Najlepše mi je u krugu porodice (suprug Nenad i sinovi, blizanci Luka i Matija od četiri i po godine).
      
   
   

Mislila sam štrčaću i mentalno i izgledom, ali uzdala sam se u instinkt i talenat. Ispalo je ipak više od toga. Dosta mi je pomogao Zoran Cvijanović (suprug Ivko u filmu). U ovakvim filmovima više se gleda atmosfera projekta od nas unutra. Ne sme samo takva vrsta filma u jednoj kinematografiji da postoji. Ali mora je biti. Reč je o fenomenima u smislu posećenosti bioskopa - priča Nataša. Sve što nosi duh Mediterana njoj je blisko, ide kaže uz njen temperament. Kada, recimo, čita Dunda Maroja, sebe vidi kao Petrunjelu, u njoj, kako kaže, nešto zaigra. Zato u predstavi "Tre sorele" igra tako sigurno. Po mišljenju mnogih - čarobno.

- Komad je prijemčiv za obične ljude, a istovremeno nepotcenjujući ni stručno oko. Igramo do kraja predani tekstu. Ipak, ova predstava nije pozvana na festivale, ni na Sterijino pozorje, ni u Užice. I to zato što su kritičari napisali da pripada pučkom teatru. Ne razumem, ako zadovoljava sve kriterijume, a ima elelemenata pučkog teatra i gledana je u čemu je problem - objašnjava. Iako u stalnom angažmanu u Narodnom pozorištu od studentskih dana i predstave "Ukroćena goropad", Nataša u matičnom pozorištu, na čijoj se sceni najbolje oseća, nije imala premijeru već dve godine. Poslednja je bila u predstavi "Višnjik".

- Igrali smo je dvadeset puta, zbog nesređenog odnosa prema glumcima sa strane, pa su zbog neredovnog plaćanja, prestali da igraju. Posle toga nisam dobila nijednu adekvatnu ponudu, a neadekvatnih je bilo - priča.

U svom matičnom pozorištu Nataša bi volela da igra Šekspira, Čehova ili Dostojevskog.
- Kada je u ovo pozorište ušla čitava moja klasa sa Akademije početkom devedesetih, ono je bilo na lošem glasu. Tada su se, ipak, igrali veliki pisci, a ja sam mislila da će se tako nastaviti. Međutim, reditelji se retko hvataju u koštac sa klasikom za koju sam ja spremna. Jedino se tako napreduje i otkriva nešto novo i ne upada u šablon...

Iako su joj se posle uloge u holivudskom filmu "Spasitelj", gde joj je partner bio Denis Kvejd, otvarala najveća vrata u svetu filma, Nataša Ninković je odbila Holivud i kaže da se nije predomislila. Za propuštenom karijerom u Los Anđelesu ne žali.

- Nisam se predomislila. Bez obzira na sve, imam izraženi patriotizam u sebi, volim ovu zemlju sa svim njenim manama. Zato je toliko i kritikujem, znam da može drugačije, da ne mora uvek najgora solucija da se primeni, zato me boli. Temperamentna sam, brza i otvorena. Najviše me nerviraju usporenost, nemaštovitost, neprihvatanje odgovornosti, bilo u poslu ili među prijateljima, kao i stalno prenošenje problema na druge, i traženje krivice u drugom...Umesto u sebi.
      

Kritika na račun kritičara

Danas je teško napraviti film. Volela bih da su kritičari ljudi koji su nešto napravili u životu, iza kojih stoji neki film, a ne da mu zanimanje bude kritičar. Pa da vidimo njihove izvedbe. Nekada je kritika imala smisla, određivala je uloge i karijere. Danas se sve svelo na grupu ljudi za koju unapred znaš šta će da napišu. Zna se ko je čiji čovek, ko koga sme da pljune i kome sme da se zameri. Obično su u suprotnosti pozitivna kritika i gledanost.
      
   
   


Izvor: Glas Javnosti \ Vesna Milivojević