Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 11. Jul 2020, 18:30:26
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Naši rimski imperatori  (Pročitano 19301 puta)
Poznata licnost


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 3660
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.80
Sjajno  =D> =D>
IP sačuvana
social share


http://forum.burek.com/grupa-smak-t514261.20.html
http://forum.burek.com/mangulica-t503738.80.html

Jedan jedini Ronaldo, jedna jedina neponovljiva karijera, igrac koji  je uvek odusevljavao, covek koji je vecito bio uporan ali stavio je tacku na nesto fenomenalno. Neka mu je sa srecom u penziji. =D>
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14657
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.1
Trijumf na Tibru


Ponikao sa našeg tla, Flavije Valerije Konstantin, kasnije nazvan Veliki (306-337) za života je uspeo sebi da osigura besmrtnost. Imao je presudnu ulogu u istoriji čovečanstva. Politikom i mačem izbacio je iz borbe oko prestola sve svoje suparnike, dao versku slobodu hrišćanima, sagradio Novi Rim - Konstantinopolj i time oblikovao osnovu za razvoj Vizantijskog carstva. Pre njega, Rimsko carstvo je bilo pagansko. Posle njegove vladavine - hrišćansko.
Mada su brojni kasnoantički izvori osvetljavali vladavinu i pisali životopis Konstantina Velikog, mnoge strane njegovog života ostaju skrivene. Posebno su šturi podaci o detinjstvu i ranoj mladosti. Konstantinov anonimni biograf je zabeležio da je rođen 27. februara 272. ili 273. godine u Naisu (Niš), gde je i odrastao. Njegov otac Konstancije Hlor (293-306) u to vreme je, bio rimski oficir visokog ranga. Majku Jelenu pratio je usud skromnog porekla. Ostala je priča da je bila kći vlasnika krčme u Drepanumu u Bitaniji, gde ju je Konstancije i upoznao. Tadašnji zakon nije dozvoljavao venčavanje parova iz različitih društvenih klasa. Živeli su u zabranjenom braku.

Vihor rata

Rastući u vili, za koju se pretpostavlja da je bila na prostoru današnjeg Čergarskog rita, Konstantin je od malih nogu vaspitavan u vojničkom duhu, no nije stekao obrazovanje srazmerno visokom poreklu. Nespretno je oblikovao rečenicu, misli su mu bile zamršene. Slična nezgrapnost i neobuzdana govorljivost otkrivena je i u njegovim govorima. Oblikovale su ga nevolje i iskustvo. Greške nije ponavljao.
Njegov otac je vremenom uznapredovao do mesta pretorijanskog prefekta cara Maksimijana (285-305, 310). Kada je odlučeno da se carski kolegijum proširi na četvoricu vladara, izabran je za jednog od tetraha. Kako je tetrarhija trebalo da predstavlja veliku i složnu porodicu, cezari Konstancije i Galerije (293-311) su postali zetovi avgusta Dioklecijana (284-305) i Maksimijana. Mada ju je voleo, Konstancije je napustio Jelenu i oženio se sa Maksimijanovom usvojenicom Teodorom. Upućen je u Galiju da brani rimsku granicu na Rajni.
Konstantin tada već mladić poslat je na Dioklecijanov dvor. Pretpostavlja se da ga je Dioklecijan smatrao za prestolonaslednika. Vodio ga je na sva putovanja i dozvolio mu da iz blizine uči veštinu vladanja. Kao mlad oficir, učestvovao je uz cezara Galerija u ratu protiv Persijanaca (296-297), gde je pokazao zapovedničke sposobnosti. One će mu kasnije pomoći da se uzdigne iznad svih budućih suparnika.
Kada su posle proglašenja druge tetrarhije (303) Galerije i Konstancije izabrani za avguste, Konstantin, iako je bio viđen za cezara, nije to postao. Njegov, već, bolesni otac dovodi ga na svoj dvor u Trijeru na Rajni. Posle očeve smrti 306. vojska ga je, ne čekajući odluku drugog avgusta, proglasila za naslednika. Purpurnu togu obukao je prvi put u Trijeru. Od tada je mačem i lukavstvom stvarao prostor da postane jedini vladar Imperije. Taj san je ostvario tek posle 18 godina.
U godinama koje su usledile posle Konstantinovog proglašenja za cezara, Imperija je bila u vrtlogu građanskog rata. Brojni legalni i nelegalni avgusti i cezari otimali su se oko carskog trona. Sklapali su i raskidali moguće i nemoguće političke saveze. Hazarderski su
išli na sve ili na ništa. Konstantin je čekao - kad je trebalo. Brzo reagovao - kad su okolnosti to tražile. Nekad je širokogrudo praštao, drugi put surovo kažnjavao. Hvatao je duh vremena u kome je bio.
Obnovio je vezu sa Maksimijanom, čijoj porodici (Herkula) je, preko oca, pripadao. Zarad političkih interesa razveo se od prve žene Minervine, sa kojom je imao sina Kaja i oženio sa Maksimijanovom ćerkom Faustom. Kada se njegov tast pokazao kao loš saveznik, platio je to životom. Faustine molbe, Konstantin nije uslišio. Nemili događaj nije uticao na njihov brak. Imali su tri sina - Konstantina, Konstancija, Konstansa i dve ćerke - Konstantinu i Faustu.
Faustin brat Maksencije, uzurpator Rima, proglasio je Konstantina za ubicu i neprijatelja Italije. Naredio je da se unište sve njegove statue. Konstantin se, u isto vreme, odrekao veze sa porodicom “Herkula” i pronašao spoj između njegovog oca i ilirskog cara Klaudija Gotskog, koji je, takođe, poticao sa ovih terena. Okrenuo se kultu Nepobedivog Sola (Apolona). Obračun Konstantina i Maksencija bio je neizbežan.

Krst i mač

U fazi priprema za polazak u Rim (310. g.), Konstantin je posetio Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji. San koji je tamo usnio bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog carstva. Tumačenje egipatskog proroka Zanona da će voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu je boginja Nika stavila na glavu) Konstantin nikad nije zaboravio, niti je to učinio njegov biograf Eusebije.
Prema Italiji je krenuo sa 40.000 vojnika. Maksencije je imao pod komandom 188.000! Prema predanju, koje je zabeležio Eusebije, na tom putu Konstantinu i njegovoj vojsci ukazao se na nebu svetlosni znak u obliku krsta sa natpisom “Ovim ćeš pobediti”. “Onda mu se u snu javio Isus sa istim znakom, rekavši da ga stavi na ratne zastave. Ujutru je naredio da se na sve ratne zastave stavi Hristov monogram. Stavio ga je i na svoj šlem, a vojnici na štitove. Iako je suparnik bio jači, beležio je pobedu za pobedom.”
Osvojivši severnu Italiju, Konstantin je prokrčio put ka Rimu. Odlučujuća bitka odigrala se 28. oktobra 312. godine kraj Milvijanskog mosta na reci Tibar. Uveren u svoju pobedu i zaveden površnim tumačenjem Sibilskog proročanstva da će na dan osvajanja Rima, 28. oktobra rimski neprijatelj biti poražen, Maksencije je krenuo da se pridruži svojim trupama.
Konstantinova pobeda je bila brza i odlučna. Maksencijevi vojnici su počele da beže, a on je pokušao da pređe most i vrati se u grad. Nije uspeo. Stradao je u reci. Most se pod težinom unezverene gomile ljudi ili, kako hrišćanski hroničari objašnjavaju, “s Božijom pomoći” prepolovio, a Maksincijeva kola su završila u Tibru. Konstantin je trijumfovao u Rimu. Hroničari beleže da su ga Senat i narod sa oduševljenjem dočekali. Hrišćanstvo je odnelo prvu pobedu! O tome svedoči krst, simbol pobede, u desnoj ruci Konstantinove statue podignute posle trijumfa u Rimu. Eusebije svedoči da je na njoj bio natpis: “Zahvaljujući ovom spasonosnom znaku (krstu), koji je pravi dokaz vrednosti, sačuvah i oslobodih grad od tiranskog jarma. Takođe, uspostavih slobodu Rimskom Senatu i narodu, i povratih im pređašnji ugled i sjaj.”


Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14657
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.1
Poruka caru s neba


Milanskim ediktom iz 313. godine, hrišćanstvo je postalo slobodna religija u Rimskom carstvu. Motiv za priznavanje hrišćanstva, prema verovanju, nalazio se u tome što je tadašnji imperator Konstantin Veliki (306-337) u odlučujućim bitkama “pobeđivao u znaku krsta”. Legenda kaže da se uoči čuvene Milvijanske bitke, sa daleko moćnijim neprijateljom Maksencijem, na nebu pojavio svetlosni krst sa porukom: “Sa ovim znakom pobeđuješ“. Posle pobede, Konstantin je proglasio mir u celom svetu.
U vreme ovih događaja hrišćanstvo je bilo izuzetno rasprostranjeno. Mnogi hrišćani imali su ključne položaje u državi, mada su se izlagali opasnosti od progona. Prema kasnijim tumačenjima, Konstantin je dozvolio hrišćansku veroispovest, zato što nije želeo sukob sa njima. Konstantin je upamćen i po Prvom vaseljenskom saboru, održanom u Nikeji 325, na kojem su se crkve prvi put dogovorile o hrišćanskoj dogmi. Saborom je hrišćanstvo prvi put postalo zvanična religija, a Konstantin dobio reputaciju “prvog hrišćanskog cara”.
Godine 313. u Mediolanumu (Milano) su se sastala dva preostala vladara imperije - Konstantin i Licinije, kako bi se dogovorili o daljem savezu. Tada usvajaju Milanski edikt. Prof. dr Aleksandar Jovanović ukazuje da postoje mnogobrojne nedoumice oko ovog dokumenta, pa, čak, i mogućnost da je predstavljao dopis razaslat upravnicima provincija: “Edikt je možda fikcija, ali činjenica na koju se odnosi jeste neprikosnovena.” To potvrđuje i Licinijev opis ovog događaja: “Kada smo se ja Konstantin Avgust i ja Licinije Avgust sreli u Mediolanumu pod srećnim znakom i započeli diskusiju o svemu što se tiče opšte dobrobiti i bezbednosti, procenili smo da se ono što će biti najvažnije za većinu ljudi odnosi na regulisanje bogosluženja: treba da damo pravo hrišćanima i svima ostalima da slobodno slede bilo koje pravilo vere koje odaberu, tako da koje god božanstvo bilo ustoličeno na nebu, može da bude naklonjeno nama i svima onima koji su pod našom vlašću.”
Konstantin je postepeno prihvatio hrišćanstvo. Posle faze obožavanja Apolona, okružuje se hrišćanskim biskupima, daje posebne povlastice crkvi, gradi hrišćanske hramove. Do te mere se udaljio od paganstva, da je prilikom proslave svog jubileja odbio da se popne na Kapitol da bi podneo žrtve pred hramom Jupitera. Toliko je promenio religijsku politiku da 319. godine objavljuje Edikt o poštovanju paganskih vera. To se ranije podrazumevalo. Sve dok nije pobedio Licinija (koji se okrenuo protiv njega) i postao jedini vladar imperije (326. godine), njegova politika prema paganima bila je promenljiva. Posle toga, jednom vladaru, bila je potrebna jedna vera!

Časni krst

Konstantin je bio energičan, hrabar i popularan vojskovođa. Ratovao je na mnogim frontovima - više puta je pobedio Franke, Alemene, Sarmate i Gote. Postoji legenda prema kojoj je, pored Časnog krsta koji je pronašla njegova majka Jelena, još jedna relikvija, vezana za Hristovo raspeće, dospela do njega. To je koplje sudbine, kojim je rimski centurion Gaj Kasije, kasnije sveti Longin, ne mogavši
da podnese Isusove užasne muke, kratkim zamahom prekratio dramu. Za onog ko ga poseduje, govorilo se da drži sudbinu čovečanstva. Po predanju, Konstantin se ove relikvije dokopao pobedom nad komandantom tebanske legije Mauricijusom. Kažu da je koplje nosio u svim pobedonosnim bitkama i da je njime mahao na Saboru u Nikeji. Zapisano je da je govorio: “Sledim njegove stope i vidim ga hoda ispred mene”. Godine 321, 7. marta, Konstantin je doneo zakon: Nedelja je proglašena za dan odmora! Jedna od njegovih odluka bila je i da se ukinu gladijatorske borbe.
Stolujući u Sirmijumu (321-326) planirao je da tu sagradi novi grad, ali ga je močvarno tle odgovorilo od te namere. Događaj koji je usledio, verovatno je još više uticao da odustane. Pogubio je svog sina Krispa. Navodno, razlog je bila urota, koja nikad nije dokazana. Potom je ubio i njegovu maćehu i svoju suprugu Faustu, okrivljujući je za Krispovo smaknuće. Posle njihove smrti, odlučio je da podigne novu prestonicu. Izabrao je mesto Vizantion na Bosforu. Budućem Carigradu (Konstantinopolju) postavljen je temelj 4. novembra 326. godine.

Carska riznica

Konstantinove ambicije u pogledu završetka gradnje bile su velike. Želeo je da u godini posvećenja grada proslavi dvadesetpetogodišnjicu dolaska na vlast. Sagradio je sve ono što je potrebno velelepnoj prestonici - carsku palatu, trgove, hramove, kupatila, javne zgrade. Tu su bile i bazilike, svetilišta - hrišćanska i paganska. Doneo je najlepša umetnička dela iz svih delova carstva. Prenet je stub iz Delfa, koji su Grci podigli u znak pobede nad Persijancima kod Plateje 479. godine p.n.e. Stub je kasnije postao simbol otpora grada protiv Turaka. Na velikom trgu Filadelfion stajala je skulptura četiri nekadašnja tetrarha, kojom je Konstantin želeo da naglasi nastavak tetrarhije. Ukradena je i preneta u Veneciju 1204. godine. Od tada se nalazi tamo.
Posle samo četiri godine gradnje, Konstantinopolj je završen. Posvećenje grada usledilo je 11. maja 330. godine, a proslava 25-godišnjice Konstantinove vladavine 25. jula iste godine.
Nekoliko godina pred smrt, na uzvišenju koje nadvisuje ceo grad, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola. Tražio je da se pronađu mošti svih 12 apostola i da se sahrane u crkvi. U centru ovog zdanja predvideo je spostveni grob na kome bi pisalo: “Konstantin - jednak apostolima”.
Mnogobrojni spomenici i građevine sa našeg tla, neposredno ili posredno su povezani sa Konstantinom. To se posebno odnosi na njegov rodni Nais, koji je prema svedočanstvu “veličanstveno ukrasio”, tako da se kasnijim vizantijskim hroničarima grad činio Konstantinovom zadužbinom. Njegov carski kompleks Medijana po svom bogatstvu mogao je da se meri sa najvećim carskim rezidencijama tog doba. Dosadašnjim istraživanjima otkriveno je osamdesetak zgrada, među kojima su bile i raskošne vile ukrašene vrhunskim mozaicima, šetalištima, sa fontanama i termama. Konstantinov rodni grad bio je u rangu njegove prestonice - Konstantinopolja. Medijana je dugo skrivala mozaik izuzetne lepote.


Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 3660
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.80
Odlicno...pa ovo izlazi svaki dan po jedan deo u Novostima?
IP sačuvana
social share


http://forum.burek.com/grupa-smak-t514261.20.html
http://forum.burek.com/mangulica-t503738.80.html

Jedan jedini Ronaldo, jedna jedina neponovljiva karijera, igrac koji  je uvek odusevljavao, covek koji je vecito bio uporan ali stavio je tacku na nesto fenomenalno. Neka mu je sa srecom u penziji. =D>
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14657
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.2
Cezar u kolevci!


Posle 324. godine kada je postao jedini vladar Rimskog carstva, Konstantin Veliki (306-337) je delio razne počasne titule članovima svoje porodice. Titulu avguste (carice) tada su dobile njegova majka Jelena i supruga Fausta. Navodno je pred kraj života proglasio svoju ćerku Konstantinu za caricu i krunisao je.
U to vreme Konstantin je pravio zamršene planove o nasleđivanju prestola. Pored njegovih sinova iz braka sa Faustom, Konstantina II (337-340), Konstancija II (337-361) i Konstansa (337-350), titulu cezara je imao i njegov sinovac Dalmacije. Drugi sinovac Hanibalijan, oženjen sa Konstantinom, dobio je neobičnu titulu “kralja nad kraljevima pontskih plemena”. Pretpostavlja se da ga je Konstantin, koji je pripremao pohod na Persijance, planirao za vladara oblasti koje bi osvojio.

Rat braće

Odmah nakon njegove smrti, 337. godine, te zamisli su pale u vodu. U pobuni vojske u Konstantinopolju (Istanbul), koja je navodno zahtevala da naslednici prestola budu samo njegovi sinovi, stradala su njegova polubraća i sinovci. Svi koji su mogli da ugroze vlast Konstantinovih sinova! Za obračun unutar carske porodice, kao glavnog krivca, kasniji istoričari navode Konstancija II, koji je jedini bio u Konstantinopolju kada se to događalo. Hanibalijan je, takođe, ubijen, a Konstantina ostala udovica. Do groba je bila gnevna na svog brata, koji ju je lišio svakog udela u vlasti!
Braća su se srela u Viminacijumu (Stari Kostolac) da podele očevinu. Najstariji je imao, tek, dvadesetak godina. Najmlađi sedamnaest! Mladi po godinama, ceo život su učeni da vladaju! Konstantin II je još kao beba, oko 317, u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), proglašen za cezara. Sa tri godine je, mimo pravila Rimske republike, postao konzul. Do tada je konzul morao biti stariji od 42 godine, ali je Konstantin Veliki lako prilagođavao državna pravila svojim potrebama. Konstancije II, rođen u carskoj palati u Sirmijumu, kao jako mlad, uz najmlađeg Konstansa, proglašen je za cezara. Konstantin Veliki je svojim sinovima omogućio dobro obrazovanje. Konstancije se izdvajao od braće. Bio je dobar retoričar i pesnik, nenadmašan u gimnastici, izuzetan trkač, skakač i vešt konjanik.
Podelom nasledstva, Konstantin II je dobio Britaniju, Galiju i Hispaniju, Konstancije II je upravljao celim istokom, od Carigrada nadalje, a najmlađi Konstans, koji je ostao pod okriljem najstarijeg brata, vladao je Italijom, Ilirikom i delom Afrike.
Nije prošlo ni tri godine od smrti Konstantina Velikog, a njegovi sinovi su zaratili. Naime, Konstantin II besan što se Konstans ne obazire na njegove sugestije, sa vojskom je krenuo u Italiju da kazni svojeglavog brata. Konstansove trupe su ga ubile u jednoj zasedi. Tako je Konstans postao vladar zapadnog dela Carstva!
Konstancije i Konstans nisu bili prisni, ali se nisu ni sukobljavali. Jaz među njima stvorio je crkveni spor oko Arijevog učenja o prirodi Isusa Hrista. Naime, Arije je zastupao tezu da u okviru svetog trojstva Bog Otac i Bog Sin nisu ravnopravni, što je većina episkopa na Nikejskom saboru (325) osudila kao jeres. Konstancije je bio naklonjen arijancima, a mladi Konstans gajio simpatije prema pristalicama ikejaca.
Konstans je bio veoma pobožan i nije podnosio pagane. Ukinuo je prinošenje žrtava bogovima, što mu je donelo brojne neprijatelje
među vojnicima, koji su poštovali rimsku tradiciju. Tako je posle desetak godina vladavine, vojska zapodenula ustanak protiv njega. Za novog cara proglasili su vojskovođu Magnecija, a Konstansa pogubili.

Izdaja vojske

Konstancije je krenuo u osvetnički rat i u bici kod Murse (Osijek), jednoj od najkrvavijih u čitavoj rimskoj istoriji (251. g.), obračunao se sa Magnecijem, koji je posle propasti izvršio samoubistvo. Kasnoantički istoričar Sulpicije Sever navodi da je Konstancije ishod bitke iščekivao u Bazilici mučenika izvan gradskih bedema, zajedno sa gradskim episkopom, arijancem Valensom. Episkop je udesio da mu se tajno dojavi rezultat, pa je prvi javio caru da neprijatelji beže. Kada je Konstancije zatražio da dovedu glasnika, Valensa je rekao da ga je o tome obavestio - anđeo! Naivni car je poverovao. Tako je vođa arijanaca, uz Ursacija, episkopa Singidunuma, postao glavni u ovom delu Imperije. Shvativši trijumf kao božansko proviđenje, Konstancije je viziju anđela izjednačio sa Konstantinovim snoviđenjem. Posle toga je podigao brojne memorijalne građevine - na prostoru gde je kasnije podignuta Crkva svetih apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara, u Smederevu, Sirmijumu i Viminacijumu.
Ovaj građanski rat iznedrio je još jednog rimskog cara, rođenog u bespuću tadašnje Mezije, pretpostavlja se negde između Bujanovca i Trgovišta. Komandant vojske Ilirika, vremešni Vetranion (350) odanost Konstantinovoj porodici, koja mu je priuštila vojničku karijeru, pokazao je na neuobičajen način.
U to vreme vođe Vetranionovih jedinica bile su sklone izdaji. Olako su prihvatili Konstantinine prevratničke ideje, koja je posle smrti muža Hanibalijana, samo tražila pogodan trenutak da se ponovo približi carskom tronu. Formalno je postao uzurpator prestola i protivcar legalnom Konstanciju II.
Kasniji događaji su, međutim, potvrdili da je Vetranion samo želeo da sačuva Ilirik od uzurpatora i preda ga Konstanciju. Antički izvori pominju da je do susreta dva imperatora došlo u Serdici, Sirmijumu ili Naisu. Po svemu sudeći, Vetranion je izabrao Konstantinov rodni Nais. Odlučio je da sačeka Konstancija i preda mu svoju vojsku. Tako je i bilo. Vetranion je uručio carski grimiz i insignije vlasti Konstanciju, koji se u ovoj pobedi poneo razborito i umereno. Podigao je Vetraniona, nazvao ga ocem i priveo tronu i oproštaju. Nagradio ga je sa velikim imanjem u Prusi, gde je Vetranion proživeo još šest godina u, kako je sam govorio, “raskošnom odmoru”.
U carskim purpuru ostao je samo Konstancije II, jedini sin Konstantina Velikog rođen na prostoru današnje Srbije (Sirmijum). Stolovao je još jedanaest godina i uspeo da sačuva i obnovi Konstantinovu baštinu. Umro je prirodnom smrću, što označava poseban uspeh za rimskog vladara iz tog perioda. Prema predanju, spavao je sam u izdvojenom zdanju, oko koga je bio iskopan dubok rov. Preko tog kanala se prelazilo pokretnim mostićem, koji je svako veče sam podizao!
Vreme Konstancijeve vladavine odlikuju značajni graditeljski poduhvati. Iz te epohe sačuvani su ostaci utvrđenja sa lepezastim kulama u Surduku, Slankamenu, Novim Banovcima i Petrovaradinu. U Viminacijumu je otkrivena njegova mermerna glava, koja ga pokazuje kao osobu lepog lika, meke duge kose i krupnih očiju.


Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14657
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.2
Vladar uči slova


Jedini imperator rođen u Singidunumu (Beograd) Flavije Jovijan (363-364) samo je 236 dana gospodario rimskom carevinom! Njegov otac Varonijan bio je visoki oficir na limesu(granici) i imao titulu zapovednika vojnih jedinica koje je osnovao Dioklecijan. One su, po njegovom božanskom nadimku, nazvane Jovia (Jupiter). Možda i sam Jovijan, svoje ime duguje ovoj okolnosti. Skromno obrazovan, naučio je da piše, tek, kad je postao car!
Poreklo, stas, kasnije i brak sa Haritom, ćerkom slavnog oficira Lucijana, odenuli su ga u vojničku uniformu. Produžio je očevim stopama. Postao je član carske garde, a pred kraj života Konstancija II, bio je u carevoj pratnji.

Vino i žena

Jovijanovu vladavinu najavila su loša predskazanja. Kada je Konstancije iznenada umro u Kilikiji 361, Jovijan je dobio zadatak da otprati kola sa pokojnikom u Konstantinopolj. Za taj događaj vezano je jedno loše proročanstvo, o kome je pisao Amijan Marcelin, a odnosi se na Jovijanovu buduću vladavinu: “... Kada je telo pokojnog cara Konstancija oprano, namazano i položeno u kovčeg, naređeno je Jovijanu, tada još carskom gardisti, da ga sledi sa kraljevskom pratnjom u Konstantinopolj. Tamo je trebalo da bude sahranjen. Dok je Jovijan sedeo u kolima koja su nosila posmrtne ostatke, poklonjeni su mu, prema postupku uobičajenom za careve - uzorci vojničke hrane, pokazana mu je državna zaprega, i prema običaju, presretala ga je masa sveta. Ovi simboli predskazali su Jovijanu carsku vlast, doduše neuspešnu i pod senkom, budući da je upravljao posmrtnom povorkom...”
Ovaj hroničar navodi da je i njegov otac Varonijan usnio san koji je nagovestio vrletnu sreću i strmoglavi pad sina: “... Na ovom mestu si ti, Fortuno rimske države, s pravom optužena jer si, dok su oluje potresale državu, istrgla kormilo od vladara iskusnog u upravljanju i predala ga mladiću koga nisu odlikovala nikakva značajna dela, te ga stoga ne treba ni koriti, ni hvaliti...”.
Nedugo posle Konstancijeve sahrane, Jovijan je postao zapovednik garde. U leto 263. godine pratio je sledećeg imperatora Julijana (361- 363) u pohodu na Persiju. Rimska vojska je bila duboko na persijskoj teritoriji kada je Julijan zadobio smrtonosne rane. Izgladneli, bez hrane, vojnici su se neprekidno suprotstavljali neprijatelju, koji ih nije ostavljao na miru. Marcelin, koji je prisustvovao ovom događaju, navodi da su se nakon Julijanove smrti okupili svi zapovednici da bi izabrali novog cara. I pored teških uslova, podela među oficirima je bila neizbežna. Presto je prvo ponuđen Salutiju, pretorijanskom prefektu Istoka, koji je kao i Julijan bio paganin. Tu počast je odbio pravdajući se poodmaklim godinama i narušenim zdravljem. Dok su oficiri tražili novog kandidata, deo vojske je izvukao Jovijana i ogrnuo ga carskim purpurnim plaštom. Uzviknuli su u čast novog cara: “Jovijan, avgust!”, što su ostali vojnici gromoglasno prihvatili.
Marcelin ističe da je Jovijan, u stvari, greškom izabran za vladara. Vojnici su mislili da nazdravljaju oporavljenom JULijanu, a ne tek izabranom JOVijanu! Kada su shvatili da su zabrljali, neki od vojnika su bili ganuti, ali je Jovijan, ipak, prihvaćen za cara. Verovatno su ga uzeli zbog popularnosti njegovog oca, a još više da bi neko preuzeo komandu i izvukao vojsku iz bezizlaznog položaja.
Marcelin opisuje da je Jovijan bio “toliko visok i krupan
da se dugo nije mogla naći vladarska odeća koja bi mu odgovarala. Bio je lep, dostojanstven, sivih očiju, veseo, dobroćudan, ali i neumeren. Uživao je u vinu i u ženama.”
U početku, Jovijan je bio zaokupljen izvlačenjem vojske iz Persije. Iskusni persijski car Šapur II, znao je da koristi “darove neba”. Zahvaljujući dezerterima saznao je da novoizabrani car nije ni nalik prethodnom, da je spor i slab u odlukama. Zato je krenuo u napad. Oslabljeni Rimljani povlačili su se uz reku Tigar. Preko noći su uspeli da pređu nabujalu reku i uklone persijsku stražu na drugoj obali. Polugladna vojska, nastavila je da korača prema svom ognjištu. Persijanci su ih neprekidno gonili. U jednom trenutku Šapur je predložio da sklope primirje, ali pod uslovom da Persiji prepuste pet provincija na levoj obali Tigra, koje je Galerije, kao Dioklecijanov cezar zadobio 299. godine, kao i dva pogranična grada Nisibis i Sinagre. Jovijan je pristao. Marcelin je opisao da su stanovnici Nisibisa bili očajni što su ga ostavili Persijancima.
Sramni mir bacio je senku na početak Jovijanove vladavine, ali je sa odlukom da proglasi povratak države hrišćanstvu stekao brojne pobornike među svojim podanicima. Pozniji hrišćanski pisci navode da je Jovijan zatražio od prisutnih oficira da se izjasne kao hrišćani, u suprotnom - ne bi prihvatio carsku krunu. Pretpostavlja se da je ova priča apokrifna, no u svakom slučaju nagoveštava raskid sa Julijanovim pokušajem obnove paganstva. Bio je pristalica nikejskog učenja i obnovio je donacije pravoslavnoj hrišćanskoj crkvi. Zabranio je paganske rituale.
Po povratku iz Persije, Jovijan je kratko boravio u Antiohiji, gde je svog jednogodišnjeg sina Varonijana Mlađeg proglasio za konzula. Tokom ceremonije proglašenja dete je sve vreme plakalo. Sujeverni Rimljani su to primili kao loš znak. Čak se i taj predznak, u stvarnosti pokazao tačnim! Nepovoljna znamenja nisu ostavljala Jovijana. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjašnjivo je nestala tučana kugla iz ruke statue Galerija Maksimijana, grede u zgradi Senata su jezivo pucketale, a na nebu se usred dana pojavila kometa!

Zagonetan kraj

Ubrzo posle tih događaja, u mestu Dadastan na severu Galatije, Jovijanu se naprasno dogodio zagonetan kraj. Pronađen je bez života u svom krevetu, a da nije bio jasan razlog njegovog svršetka. Pretpostavljalo se da se ugušio od isparenja sveže okrečenih zidova ili dimom od lošeg uglja koji je ložen u peći carske odaje ili se otrovao hranom. Sve u svemu, kao da je mestom gde je utonuo u večni san skicirao venac svog života: izdahnuo je u oblasti Galatije, koju su osnovali Kelti, potomci onih koji su sagradili Singidunum, grad u kome je ugledao svet.
Njegovo telo preneto je u Konstantinopolj i sahranjeno u porfirnom sarkofagu sa carskim počastima. Na najvećem broju reversa njegovih novčića iskazana je želja da proslavi petogodišnjicu vladavine. Kao da je slutio da se to neće dogoditi. Postojao je samo trideset dve godine.
Za sada nisu poznati arheološki ostaci koji bi ukazali na Jovijanov boravak u Singidunumu. Postoji pretpostavka da možda Nebojša kula na Kalemegdanu predstavlja počasni spomenik podignut kao kenotaf (grobnica, poput onih što su Grci podizali u čast pokojnika poginulih u ratu ili na moru kojima se nije znalo za grob) za Jovijana.


Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14657
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.2
Samo ime dedino


Flavije Gracijan (367-383) je poslednji - šesti rimski car rođen u samom gradu Sirmijumu. Stariji sin budućeg cara Valentijana (364-375) i njegove prve žene Severe ime je dobio po svom dedi Gracijanu, poznatom megdandžiji i pobedniku u svim vašarskim borbama u kojima je učestvovao. Za razliku od dede, unuk je više voleo filozofiju i književnost, od ukusa bitke. Upamćen je kao jedan od najobrazovanijih vladara kasne antike!
Kada se Valentijan, sa bratom Valensom, ogrnuo carskim purpurom 364. godine prepoznao je u Gracijanu plemenit kov i unajmio je čuvenog učitelja Auzonija da ga podučava. Učitelj je nesebično darovao mladog učenika izuzetnim znanjem o filozofiji, književnosti i retorici. Hroničari tog doba su zapisali da su se u Gracijanu naslućivale ideje i postupci careva Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija.
Otac ga je rano, 387. godine, uveo u vlast. Imao je svega osam ili devet godina kada mu je dao titulu avgusta. Valentijanovo predstavljanje svog sina vojsci, preneo je njihov savremenik, rimski istoričar Amijan Marcelin:
“Ovoga Gracijana, moga već stasalog sina, koji je dugo živeo među vašom decom, vi volite kao sponu između nas. Da bi svuda obezbedio javni mir, nameravam da ga pridružim sebi u zvanju avgusta, ako naklonost višnjeg božanstva i volja vas, suverenog naroda, potpomogne nameru očinske ljubavi. On nije, kao mi, od malena odgajan po strogim načelima života, niti je uvežban da podnese teškoće, i nije - kao što vidite - vičan Marsovom poprištu.

Drugi Neron

Kako meni izgleda, a o tome često razmišljam, njegov karakter i težnje, mada još nije sasvim odrastao, jesu ovakvi: na početku mladosti, budući vaspitan na humanističkim naukama i veštinama biće u stanju da pravednim sudom oceni vrednost ispravnih i pogrešnih dela. Radiće tako da će pošteni ljudi znati da ih on razume. Juriće napred za slavnim delima, držeći se vojničkih zastava i orlova, podnosiće sneg, mraz, žeđ i bdenje, ukoliko bude potrebno; braniće logor i rizikovaće život za spas drugova. A što je prava i najviša dužnost rodoljuba, on će biti u stanju da voli otadžbinu kao očinski i dedovski dom...”
Oduševljena vojska izvikala je Gracijana za avgusta.
Da li je Gracijan ispunio njihova očekivanja?
Na početku vladavine - jeste. Odlično je organizovao upravljanje državom. Na važna mesta postavljao je stručne i odgovorne ljude. U ratnim pohodima - pobedio je ratoborne Alamane, ubio je, čak, njihovog vođu Prijarija. Posle 379, međutim, napravio je nagli zaokret. Visoka uverenja podredio je ličnim zadovoljstvima. Sve manje je mario za državnu upravu. Sukobljavao se sa nezadovoljnom vojskom. Dane je provodio na dvoru, okružen retorima i laskavcima.
Istoričar Marcelin navodi da bi u nekom drugom, manje surovom vremenu, Gracijanova kultivisanost, obrazovanje i interesovanje više došli do izražaja. Za razliku od oca koji je bio neutralan u crkvenim sporovima i strica Valensa, ubeđenog arijanca, Gracijan se vratio pravoslavlju. Te 379. godine proglasio je sve jeresi nezakonitim. Upamćen je kao “uništitelj paganstva”! Čak je iz rimskog senata izbacio statuu Viktorije, koja je više od pola milenijuma bdela nad rimskim pobedama! Postao je prvi car koji se i formalno odrekao titule vrhovnog paganskog sveštenika,
koja je pripadala vladaru još od doba prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta.
Izgledalo je neverovatno kako je “mladić izvanredne sposobnosti, rečit, umeren, ratoboran, milostiv, koji je napredovao takmičeći se sa najboljim carevima” prešao na drugu stranu. Nepravda, borba za naklonost i kupovina zasluga, postale su sastavni deo života na dvoru. Sam Gracijan se prepustio lakomislenim zadovoljstvima - vojničke veštine, poput jahanja, bacanja koplja, gađanja strelom, koristio je samo u lovu. Uživao je u ispraznoj lovačkoj pobedi i oreolu lažnog junaka. Istoričari Marcelin i Viktor u ovom smislu ga porede sa carem Komodom, a Filostorgijus, čak, sa Neronom.
Nezadovoljstvo vojske iskoristio je uzurpator Magnus Maksim. U Britaniji je pobunio trupe protiv njega. Gracijan se odlučio za beg, umesto za otpor! Na putu ka oblastima kojima je vladao njegov brat Valentijan II, ubijen je u zasedi. Verovatno se to zbilo kod Liona, mada istoričar Zosim navodi da je ubijen na prilazu Singidunumu. Imao je, tek, dvadeset četiri godine.
Na molbu njegovog brata, sahranjen je u Trijeru, a 386. godine milanski episkop Ambrozije ga prenosi u memorijalni kompleks njegovog oca u Milanu. Mada se dva puta ženio, prvi put sa Konstancijom, ćerkom cara Konstancija II, a drugi put sa Letom, nije ostavio potomstvo.
Olovni dečiji sarkofag, sa predstavom krsta na poklopcu i tri biste sa carskim dijademama, za koje se smatra da predstavljaju Gracijana, Valentijana i Teodosija, pronađen prilikom arheoloških iskopavanja u Nišu, svedoči da je boravio na ovim prostorima.

Stižu varvari

U godinama koje su usledile još jedan čovek rođen u ovoj oblasti ispeo se na rimski tron. Konstancije III, rođen u Naisu, proglašen je za avgusta 421. godine. Pesnik Olimpiodor navodi da je on, “kao i Konstantin Veliki rođen u Naisu, ali nije bio u rođačkim vezama sa njegovim carskim domom. Međutim, kao da mu je pripadao: bio je veličanstvenog izgleda i imao odlike vladara rođenog u purpuru”.
Konstancije je tokom desetak godina bio najuticajniji vojnik na dvoru cara Honorija. Olimpiodor ga upoređuje sa grčkim herojima pozivajući se na epske primere kod Euripida. Uspesi u borbama protiv varvara i raznih uzurpatora obezbedili su mu ruku čuvene Gale Placidije, Honorijeve sestre i jedne od najmoćnijih žena kasne antike. Gala je pre Konstancija bila udata za vizigotskog kralja Ataulfa. Rimljani su ga ubrzo ubili, nju vratili u Ravenu i silom udali za Konstancija. Sa njom je imao sina Valentijana, koji će kasnije postati Valentijan III, poslednji znameniti vladar Zapadnog rimskog carstva. Honorije je vernom Konstanciju dodelio titulu avgusta 421. godine. Međutim, Konstancije ubrzo umire, a da nije proveo ni godinu dana na tronu.
Nastupilo je teško vreme za rimsku carevinu. Vladali su varvarski generali. Car je postao samo avetinjska prilika, sve do onog dana kada će jedan varvarin Odoakar 476. strgnuti carski plašt i dijademu sa poslednjeg imperatora Zapadnog rimskog carstva (Romul Avgustul) i poslati ih u Carigrad, kao znak da više nema avgusta u Rimu! No, Balkansko poluostrvo će i dalje stvarati značajne carave u Istočnom rimskom carstvu. Najveći među vizantijskim vladarima ostaće Justinijan, rođen, takođe, na tlu današnje Srbije...


Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14657
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.2
Savet mudre Teodore


Jednog dana ti ćeš postati car i stajaćeš na glavnoj pozornici sveta. Istorija će odrediti hoće li tvoje ime živeti ili ne. Mudra i blaga vladavina malo znači za istoriju. Veličina nije toliko u kvalitetu duše, koju i prosjak može posedovati, koliko u snazi mašte i misli ljudi. Koliko ima vladara koji su vladali ispravno i dobro. Možda na hiljade. Ali njihova imena su zauvek izgubljena u hronikama. Rat je najbrži, ali i najopasniji način, jer se može izgubiti. Time se poslužio Aleksandar Makedonski. Zatim uvođenje zakona. U tome je bila veličina Izraelca Mojsija. I preduzimanje velikih javnih radova, kao na primer građenje utvrđenja, puteva, vodovoda, hramova, palata, pa i flote vojnih brodova. To je učinilo velikim Avgusta.
Ovaj savet potekao iz mudrog uma buduće carice Teodore (527-548) učinio je Justinijana I (527-565) velikim vladarem. Prožet sećanjima na rimsku veličinu, Justinijan je, kao car Vizantije, maštao da obnovi rimsko carstvo. Hteo je da bude nepogrešivi zakonodavac, koji se brine o poretku u monarhiji. Da bi ovekovečio vladavinu i pokazao, kako je govorio podanicima, koliko su srećni što su rođeni u njegovo doba, veličanstvene građevine i gradove koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, nazivao je svojim imenom. Pobornik pravoslavlja, pokušavao je da u ovoj veri ujedini narode kojima je gospodario.
Justinijan je imao sreću da ima izvanredne pomagače. Pravnik Tribonijan je, po njegovoj zamisli, napisao čuveni Justinijanov zakonik, koji je smanjio nepravilnosti u sudstvu, a kasnije uticao na istoriju prava.

Rodni kraj

Vojskovođa Velizar vratio je mnoge teritorije pod okrilje rimske vlasti. Osvojivši Italiju, Dalmaciju i deo Hispanije, Sredozemno more je ponovo postalo “rimsko jezero”. Dvojica profesora matematike (tada je traženo da arhitekta bude matematičar), Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala na ruševinama crkve Svete Sofije u Konstantinopolju (Carigrad), koju je svojevremeno sagradio Konstantin Veliki, podigli su veličanstvenu građevinu, koja predstavlja najviši domet vizantijske umetnosti. Prema predanju Justinijan je gledajući upravo dovršeno zdanje uzviknuo: “Neka je slava Gospodu koji mi je omogućio da završim ovo veliko delo. Solomone, ja sam te pobedio!” I, što je možda i najvažnije, Justinijan je imao izvrsnog saveznika u liku “prečasne supruge koju mu je Bog darovao”, one koju je voleo da naziva “svojom najdražom lepotom”. Imao je caricu Teodoru.
Justinijan je došao na svet 483. godine u mestu Taurisium, koje se vezuje za lokalitet Justinijana Prima (Caričin grad). To mesto se nalazi nedaleko od Lebana, u blizini Leskovca. Dugo se vodila rasprava oko njegovog mesta rođenja, jer je Taurisium u to doba bio i naziv mesta nedaleko od Skoplja. Istorijski izvori, međutim, ukazuju da se Taurisium nalazi pored Justinijane Prime, velelepnog grada koji je Justinijan kasnije sagradio iz želje da ostavi trajan trag u rodnom kraju. Iz opisa tadašnjeg službenog hroničara Prokopija iz Cezareje saznajemo da je to bio jedan od najznačajnijih i najvećih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, širokih popločanih ulica, sa trgovima i fontanama, palatama i crkvama, kupatilima i lečilištima, freskama i spomenicima...
Stepenik po stepenik, Justinijan se peo do carskog trona. Kao nećak vizantijskog cara Justina postao je šef njegovih tajnih
službi, a 518. godine i njegov suvladar. Bilo je to vreme kada su se države među sobom prepirale oko sudbine miliona ljudi, kao što se sitni trgovci svađaju oko nekoliko sitnih novčića.
Tih godina spoznao je da postoji i Teodora. Očarala ga je lepotom i umom. Opisuju je kao veoma lepu ženu, malu rastom, ali vanredno ljupku. Njeno prijatno bledo lice osvetljavale su velike oči, pune života i vatre. U nauci se obično uzima da je bila petnaestak godina mlađa od njega.
Teško je odrediti kakav je bio Teodorin život pre nego što je postala carica. Oni koji su pisali o njoj, uglavnom, su se koristili Prokopijevom tajnom hronikom “Anegdote”, u kojoj je ovaj hroničar zabeležio neverovatne, najverovatnije izmišljene iskaze njenih savremenika.

Ljubav i zakon

Prvih godina šestog veka, kao mimičarka i igračica očarala je Konstantinopolj. Odakle je došla - ne zna se. Prema nekim podacima poticala je sa Kipra, ali različiti izvori beleže da bi njen zavičaj mogli biti Aleksandrija ili Konstantinopolj. Predanje nastalo iz neke vrste poštovanja titule carice, kasnije joj je dodelilo pristojan rodoslov. Navodno, njen otac je bio uvaženi senator. Verovatno je njeno poreklo bilo skromnije. Ako je verovati Prokopiju, Teodora je rasla u sumnjivom okruženju. Otac joj je bio siromašan čuvar medveda, a majka cirkuska zabavljačica. Njena najstarija sestra imala je uspeha u pozorištu. Teodora je krenula istim putem...
Kada je upoznala Justinijana, već je sišla sa pozorišnih dasaka. Stanovala je u skromnoj kućici, čuvajući sobu i predući vunu. Prema Prokopijevim zapisima Justinijan se iskreno zaljubio u nju. Dok je Justinijan za Teodoru bio mnogo više nego muškarac, predstavljao je vizantijsko carstvo, ona je, što će kasniji događaji potvrditi, bila jedino njegovo carstvo. Po svaku cenu hteo je da se oženi njome, što se kosilo sa tadašnjim rimskim zakonom koji je zabranjivao senatorima i velikodostojnicima da uzimaju žene niskog položaja - krčmarice, glumice i bludnice. Bio je spreman da se zbog nje odrekne purpura, ali njegov ujak, car Justin, da bi mu učinio po volji, ukinuo je taj zakon! Kada je 527. Justinijan postao zvanično vladar vizantijskog carstva, uzdigao ju je do carskog prestola. Prvi put u istoriji dogodilo se da žena bude suvladarka! Sa njim je krunisana u Svetoj Sofiji. “Pepeljugin” san je bio ostvaren.
Ćerka zabavljača i supruga potomka balkanskih seljaka, na svojoj koži je osetila prezir stare prestoničke aristokratije. Da bi sačuvao dostojanstvo supruge, Justinijan je na dvoru uveo strog i krut ceremonijal. Po stupanju na dužnost velikodostojnici su polagali zakletvu vernosti caru i carici, a senatori, prilikom susreta sa carskim purpurom, morali su da kleknu na kolena. Teodora je insistirala da im se umesto tradicionalnih titula cara i carice, obraćaju kao despini (gospodarici) i despotu (gospodaru).
Kao carev savetnik, Teodora je bila više nego korisna. Došla je iz naroda i dobro je poznavala njihov način razmišljanja. Pretpostavlja se da je ona inspirisala nekoliko zakona u Justinijanovom zakoniku. Glumice koje su napustile scenu nisu mogle silom biti zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi morali su da im obezbede dar u visini njihovog miraza. Interesantno je da je Teodora zakonom zabranila, čak, i reinkarnaciju!


Izvor: Novosti
« Poslednja izmena: 10. Avg 2009, 21:38:23 od RASMC »
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14657
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.2
Suze cara Justinijana


U istoriji vizantijske civilizacije Justinijanova (527-565) vladavina označava presudno doba. Konstantinopolj, u kome je carevao, izgledao je kao prestonica sveta. Život je bio pun uzbuđenja. Ratovalo se, upravljalo buntovnim pokrajinama, stvarali novi zakoni i običaji. Umetnost je doživela zlatno doba. Justinijan, koji je voleo velike građevine, imao je sreće da nađe vanredne umetnike, koji su ostvarili njegove zamisli. Spomenici iz tog vremena čine vrhunac vizantijske umetnosti.
Pod sjedinjenim uticajima Istoka i staroga veka, nicale su najraznovrsnija zdanja. Sazidani su mnogi dvorci i crkve: San Vitale u Raveni, Sveti Dimitrije u Solunu, Svetih Sergeja i Vakha u Konstantinopolju... Nedostižan neimarski poduhvat je crkva Sveta Sofija u Konstantinopolju. Tanani vajarski radovi, mozaički ukrasi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstven sjaj blistave raskoši i svečane uzvišenosti. Ništa manju toplinu Justinijan nije iskazao prema gradu koji je podigao u svojoj postojbini. Caričin grad (Justinijana Prima), koji se nalazi nadomak Lebana, po zapisima hroničara iz tog doba, bio je dragulj ranovizantijske crkvene i svetovne arhitekture.

Opšta pobuna

Kao večno zlo, nemanje novca i tih godina je usporavalo najlepše planove oživljavanja nekadašnjeg rimskog carstva. Da bi se to otklonilo, morali su biti uvećani nameti države do tačke kada postaju nepodnošljivi. Stanovništvo je cičalo pod velikim porezima. Okomili su se na Justinijanovu suprugu, caricu Teodoru (527-548). Zasmetala im je moć koju ima nad carem, čak i njena mladost i lepota, za koje su mnogi mislili da ne pristaje prestolu. Njihova mržnja bila je, zapravo, obična zavist. Potekla je iz naroda i stoga nije smela da bude bolja od njih. Želeli su da je vide u blatu.
Pobuna je planula 13. janura 532. godine na konstantinopoljskom hipodromu. Dve, inače suprotstavljene stranke, “plavi” i “zeleni”, prvi put su bile na istoj strani - protiv cara! Svaki rimski car, počev od Cezara, više od svega se plašio uskovitlane gomile. Uznemirena masa ljudi je divlja, neuračunljiva, često zla i okrutna. Spisak imperatora koje je taj bes uništio je pozamašan: Klaudije, Neron, Galba, Komod, Heliogabal, Pizo, Maksim i Valentijan. Zato su svi vladari nastojali da izbegnu pobunu. Ali, ovog puta to nije bilo moguće. Konstantinopolj je goreo. Gorela je i Sveta Sofija. U nastupu malodušnosti, Justinijan je jedini spas video u bekstvu. Naredio je da se dvor evakuiše u Herakleju. Teodora nije htela da skrene sa svog puta, po cenu i da umre! Njen govor, koji je ušao u vizantijsku istoriju, zapisao je carski hroničar Prokopije (“Istorija Justinijanovih ratova”):
“Da li žena treba da pruži muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadežne opasnosti svako treba da čini onoliko koliko može. Mislim da sada ne treba bežati, čak i ako nam bekstvo donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao izgnanika! Nadam se da neću doživeti da vidim sebe bez carskog purpura, niti da me ljudi koje srećem ne oslovljavaju kao caricu. A, ako ti želiš da
se spaseš, o care, to je bar prosto. Imamo novca, more je pred tobom, a tu su i brodovi. Ali, ipak upitaj sebe, kada budeš bio na sigurnom, da li bi trampio takvu sigurnost za smrt. A što se mene tiče, ja ipak cenim onu staru izreku koja kaže da je purpur dostojan pokrov.”
Sudbinu carstva uzela je u svoje ruke. U beznadežnoj borbi, uzdigla se do herojstva. Spasila je Justinijanov presto.
Obnovu Svete Sofije, koja je do temelja izgorela u požaru, Justinijan je započeo u želji da se nemili događaji što pre zaborave. Deset hiljada ljudi nekoliko godina je gradilo hram, koji je označio novu epohu u istoriji hrišćanskog neimarstva. Iz najudaljenijih krajeva carstva dovožen je najbolji mermer, kao i zlato, srebro i slonovača. Ogromna kupola imala je raspon od 33 metra, a zidove su prekrivali veličanstveni mozaici. Justinijan nije žalio novca za hram, koji je osveštan 537. godine. Za carski puk upriličio je tad veliku svetkovinu, na kojoj je, prema zapisima, posluženo hiljadu volova, šest hiljada ovaca, šest stotina jelena, hiljadu svinja i deset hiljada pernatih životinja.
Tih godina, sedište vlade je bilo u carskom krevetu. Teodora je imala neverovatan um, koji je zamislio mnogo toga što je Justinijana učinilo velikim vladarem. Smetala joj je Justinijanova neodlučnost. Bio je spor i neodlučan, govorila je, kao običan pion. Zato je ona neprekidno radila da uveliča i učvrsti njegovu vladavinu. Veštim deljenjem novca i umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, Teodora je pod vizantijsku vlast dovodila varvarske narode. Navodno je pod svojom kontrolom držala čitavu mrežu doušnika i špijuna, batinaša i tajnih tamnica.

Verna caru

Instinkti su je naučili da je njena snaga u nepredvidivosti. Znala je da najveštije protivnike zapanji ovom svojom veštinom, a pojedini istoričari smatraju da je prva upotrebila ono što se u diplomatiji zove “nehajna taktika”. Kažu da je u kasnijim godinama bila beskrupulozna i okrutna i da je često postupala kao tiranin. Dobar deo onoga što su joj zamerili činila je zbog svog supruga. Uprkos greškama, niko, pa čak ni Prokopije u svojim zloglasnim “Anegdotama”, nije je optužio da je bila neverna Justinijanu!
Hroničari beleže da je Justinijan gorko plakao kada je, posle duge bolesti, 28. juna 548. godine umrla od raka. Sahranjena je u grobnici koju je za njih dvoje podigao u blizini crkve Svetih apostola u Konstantinopolju. Justinijan je pobožno čuvao uspomenu na nju. Zadržao je sve koji su bili u njenoj blizini. Mnogo godina kasnije, kada bi davao svečano obećanje, imao je običaj da se zaklinje Teodorinim imenom. Oni koji su želeli da mu ugode, podsećali su ga na lepu i mudru caricu, koja je, “pošto je na ovom svetu bila njegova verna saradnica, sad molila Boga za svog muža”.
Slaveći 559. godine pobedu nad Hunima, Justinijan je, predvodeći povorku, zastao pored Teodorine grobnice, kako bi upalio sveću, pomolio se i odao poštu voljenoj. Živeo je osamdeset i dve godine i tako nadživeo svoju ženu sedamnaest godina. Istoričari su mu nadenuli nadimak Veliki, a Teodora je ostala - “Zloglasna”.


Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 11. Jul 2020, 18:30:26
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.122 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.