IN < - Народноослободилачка војска - Партизани - >LO
(1/13) > >> :: Odgovori!
Оснивање
Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. КПЈ је почела да се припрема за борбу (и долазак на власт) одмах након инвазије сила Осовине априла 1941. Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са задатком да формирају партизанске одреде.
Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком СССР-а у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.
Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. 7. јула 1941, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.
У јесен 1941, партизани су основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. Новембра 1941, немачки војници су поново освојили ову територију, док је већина партизанских снага побегло према Босни.
21. децембра 1941, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојиlи у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.
9. септембра 1942, партизани у Далмацији су основали прву поморску јединицу састављену од рибарских бродова, која је постепено прерасла у силу способну да се мори са италијанском морнарицом и Кригсмаринеом и да врши сложене амфибијске операције.
Маја 1942, пилоти два авиона који су припадали ратном ваздухопловству НДХ, Руди Чајавец и Фрањо Клуз, су прешли на страну партизана у Босни и касније се користили своје авионе против снага осовина. Иако је то кратко трајало због недостатка инфраструктуре, ово је био први пример покрета отпора који је имао своје ваздухоповство. Партизани су касније стекли стално ваздухопловство добијавши авионе, опрему и вежбу од РАФ 1944.
Партизани на територији НДХ
Огромну већину партизана на територији НДХ чинили су Срби побегли од усташког клања.
Ту чињеницу потврђују сви извори од докумената партизанске провинцијенције (извештаји настали у току рата о националном саставу,говори партизанских челника, послератни мемоари учесника рата итд) па до документа немачке провинцијенције који су само српско становништво у ткз.НДХ сматрали непријатељем.
Према документима насталим у току рата (извештаји и бројном и националноим саставу партизана), а објављеним након рата у Зборнику докумената , том V, књига 30 национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942 је био:
* 6.личка 96%Срба;
* 7.банијска 92%Срба
* 8.кордунашка 95%Срба
* 12.славонска 85%Срба
У далматинским бригадама састав је био мешовит мада углавном са хрватском већином од око 70-80% осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.
Према записнику у свом говору на Другом засједању Авноја хрватски комуниста и представник НОП-а Хрватске Владимир Бакарић је између осталог рекао:"На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске." (извор-С.Нешовић-Прво и Друго засједање Авноја,страна 281)
Из књиге хрватског историчара Јозе Томашевића "Четници" ,страна 106: "Колико год те бројке биле ужасне несумљиво би биле још веће да су усташе могле спроводити свој програм без сметњи. Само партизански отпор, а у много мањој мјери четнички,спасио је Србе на територији НДХ од потпуне пропасти.Тисуће Срба , особито млађих, суочених с алтернативом :или под усташки нож или у шуму,отишло је у шуму гдје их се већина придружила партизанима.У ствари све до 1943.већина партизана на територију усташке државе чинили су Срби с тих подручја,и ако су истовремено други Срби из усташке државе прилазили четницима."
Приликом Титовог сусрета са Черчилом у Казерти 1944 Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби, али да је сада (то јест 1944) састав вишенационалан. На то се Черчил окренуо Шубашићу и Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи. У Хрватској ће се Хрвати ,углавном из Далмације, први пут почети укључивати у партизане тек од друге половине 1942 ;та појава ће међу Далматинцима бити раширена уочи и након капитуације Италије 1943. А 1944 кад је већ било јасно питање победника прелазак Хрвата у партизане био је масован , нарочито после Титовог обећања да ће амнестирати све припаднике квислиншких формација ако до 1.септембра 1944 пређу у партизане. Тад у партизане прелази велики број домобрана па чак и неке бивше усташе. На крају рата (крај 1944) када се редови партизана пуне бившим домобранима и усташама, међу партизанима у Хрватској је Хрвата два и по пута више него Срба мада додуше чак и тада Срби учествују у саставу партизана дупло више него што би се могло очекивати на основу њиховог учешћа у броју становништва Хрватске.
Док се у Хрватској Хрвати почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће огромну већину партизана чинити Срби чак и до самог краја рата.
Народно ослободилачка борба
Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио свом силом 1941. на подручју централне Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драже Михаиловића. Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника режима (Милана Недића, и Димитрија Љотића).
Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Главни обрачун је био између партизана и Михајловићевих четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих, балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
Политички, најважније одлуке су донете 30. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.
Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет (стварајући тиме фасаду надидеолошке нарави свога есенцијално комунистичко-тоталитарног покрета), придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке ројалистичке владе у Лондону, присиливши је на невољну «сарадњу» (заправо потчињавање) Титовом покрету, те исцртао границе будућих република у каснијој Југославији, које су постале међудржавним границама након распада Југославије у 90-им годинама 20. века.
(wikipedia)
Јосип Броз Тито
Јосип Броз Тито (Кумровец, 7. мај, 1892 - Љубљана, 4. мај, 1980), доживотни председник Федеративне Народне Републике Југославије и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1945-1980. По образовању бравар, Броз је био генерални секретар Комунистичке партије Југославије и потом партизанског Народноослободилачког покрета у Другом светском рату, једини вођа социјалистичке земље који се (1948.) супротставио вођству СССР, те један од оснивача и вођа Покрета несврстаних.
СФР Југославија се распала у најкрвавијем сукобу у Европи после Другог светског рата који је почео десет година након Брозове смрти.
Младост
Јосип Броз је рођен у многобројној породици Фрање Броза, богатог сељака, и Марије, рођене Јаворшек, Словенке из суседне земље Хабсбуршког царства. Основну школу је завршио у Кумровцу, а браварски занат 1910. у Сиску. У Загребу се запошљава као ковинарски радник и у октобру 1910. постаје члан Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Од 1911. до 1913. радио је у фабрикама у Словенији, Чешкој, Немачкој и Аустрији. Од јесени 1913. служи војни рок у Бечу и Загребу, где 1914. завршава подофицирску школу са чином водника. У августу 1914, након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт, а 1915. је пребачен на руски фронт где је у априлу 1915. на Карпатима рањен и заробљен. У јулу 1917. учествује у бољшевичким демонстрацијама, прихвата Лењинизам као своју политичку оријентацију и 1920. у Омску постаје члан Југословенске секције Руске комунистичке партије (бољшевика). Деценијама је југословенска службена комунистичка историја излазила с подацима о великом и активном учествовању Броза у Бољшевичкој револуцији, али, изгледа да је најближи истини био његов лични исказ, дат у телевизијским мемоарима годину-две пред смрт, у којима је оценио своје учествовање као маргинално.
Други светски рат (Народно ослободилачка борба)
Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио свом силом 1941. на подручју Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драже Михаиловића. Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима (Милана Недића, и Димитрија Љотића).
Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Главни обрачун је био између партизана и Михајловићевих четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих, балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
Политички, најважније одлуке су донете 30. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.
Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет (стварајући тиме фасаду надидеолошке нарави свога есенцијално комунистичко-тоталитарног покрета), придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке ројалистичке владе у Лондону, присиливши је на невољну «сарадњу» (заправо потчињавање) Титовом покрету, те исцртао границе будућих република у каснијој Југославији, које су постале међудржавним границама након распада Југославије у 90-им годинама 20. века.
Током Другог светског рата Југославија је имала велике губитке, великим делом као последица међунационалних и идеолошких обрачуна између «југословенских држављана». Будући да се тим бројкама увелико манипулисало у циљу остварења дневнополитичких циљева, а и ширих стратешких замисли, сматрамо да је корисно навести најприхваћеније процене о националној припадности погинулих (убијених, умрлих од глади или заразних болести у Југославији или депортованих у иностранство) које је дао инг. Владимир Жерјавић. Ти су подаци обрађени у две књиге, од којих је једна, у енглеском преводу, доступна као спољашњи линк. Укратко: у бившој Југославији је погинуло око милион људи током Другог светског рата. Од тога око 500.000 Срба, око 200.000 Хрвата, око 100.000 Муслимана или Бошњака, док остало отпада на Словенце, Јевреја, Роме, Македонце и друге. У раздобљу свршетка рата и одмах после рата убијено је око 50.000 Хрвата, око 5.000 Срба и Црногораца, те приближно исти број Словенаца. Постоје и другачије процене, знатно више, али у недостатку могућности критичке провере, Жерјавићеве (као и српског емигрантскога демографа Кочовића) бројке остају до сада необорене.
Одликовања
* Орден народног хероја Југославије (први), 19. новембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, а на предлог АСНО Србије.
* Орден народног ослобођења, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
* Орден партизанске звезде са златним венцем, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
* Орден заслуга за народ са златном звездом, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
* Орден братства и јединства са златним венцем, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
* Орден за храброст, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
* Орден слободе, 1947. година, одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ
* Орден јунака социјалистичког рада, 1950. година, одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ
* Орден југословенске велике звезде, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
* Орден ратне заставе, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
* Орден југословенске заставе с лентом, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
* Орден народне армије с ловоровим венцем, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
* Орден за војне заслуге с великом звездом, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
* Орден републике са златним венцем, 1960. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
* Орден народног хероја Југославије (други), 15. маја 1972. године, одлуком Народне скупштине СФРЈ
* Орден народног хероја Југославије (трећи), 16. маја 1977. године, одлуком Народне скупштине СФРЈ
(wikipedia)
Десант на Дрвар (шифровани назив операција Скок шаховског коња) је био немачка акција у априлу и мају 1944. чији је циљ био да се зароби Јосип Броз Тито и да се уклони вођство партизанског покрета у Југославији.
Партизански штаб је у то време био сакривен у пећини изнад Дрвара. Представници Савезника Рендолф Черчил (син Винстона Черчила) и Евелин Во су такође били присутни. Немачки СС-овци и падобранци су се кренули према Титовој пећини, али су ушли у жесток окршај са партизанима који је резултовао великим жртвама са обе стране. Интересантно, четници Драгољуб Михаиловића су учествовали у борби у свом покушају да ухвате Тита. Док су Немци успели да се пробију до пећине, Тито је већ био побегао. Немачки губици су били 213 убијених, 881 рањених и 51 нестали. Процењено је да су партизани имали око 6.000 мртвих, укључујући и много цивилних жртава.
Десант
Немци су напад отпочели у шест часова изјутра. Прво су жестоко бомбардовали читав простор, а затим су бацали падобранце. Претходно су уништили четири против-авионска митраљеза. Осим падобранцима, Немци су спуштали своје трупе и једрилицама.
Изненађење је за партизане било прилично. Чим су се спустили, немачки падобранци су одмах створили своје базе и сместа прелазили у напад. Код сваког немачког падобранца налазила се по једна Титова фотографија. Уочи напада, Тито је дошао у пећину у Дрвару, где је вечерао с гостима, тако да га је напад затекао у пећини. Совјетске и британске мисије су биле изван Дрвара, па њима није притила никаква директна опасност. Када је почело бомбардовање из ваздуха, Тито и остали чланови Врховног штаба су се склонили у пећину. У међувремену су пали падобранци, а једна група је одмах кренула у правцу пећине. У том тренутку ниједна десетина Пратећег батаљона Врховног штаба није се налазила код Тита, осим једног ордонанса, јер су све десетине биле распоређене код совјетске и британске мисије, као и на разним другим дужностима у граду. Мићо Јанковић, заменик команданта Пратећег батаљона, који се налазио у штабу батаљона у центру града, чим је видио да падају падобранци, зграбио је своју машинку и са још једним саборцем појурио ка пећини. Иза моста на реци Унац налетео је на четири немачка падобранца који су ишли према пећини, и пошто их је спазио пре него што су они њега угледали, отворио је ватру из машинке и све их убио.
Немци су непрекидно бацали појачања у град, нове једрилице су стизале. Око сваке куће водиле су се жестоке борбе. Немци су нападали и по њивама на којима су се налазиле и радиле дрварске омладинке. Немци су ове девојке одмах хватали и после стрељали.
Од војних јединица у Дрвару и његовој ужој околини налазила се једино Виша официрска школа, али готово сви полазници ове школе били су изашли у зору да уче, па су се разместили по околним шумарцима, махом сви без оружја. Када су видели да се падобранци спуштају, појурили су у зграду, али осим револвера, углавном нису имали другог оружја. Ипак, поједине групе из официрске школе почеле су да дају организованији отпор. У Дрвару су се затекли и неки делегати с Другог омладинског конгреса који се још нису успели вратити у своје јединице.
Немци су пре подне стрељали велики број сељака у Дрвару. Свим заробљеницима постављали су као прво питање: “Где је Тито?” Како нико није хтео да одговори, Немци су убијали све од реда.
У граду је беснела жестока битка. Читав дрварски Окружни комитет СКОЈ-а је погинуо. Немачки падобранци били су пали тачно пред кућу у којој су се налазили скојевци и одмах је блокирали, тако да из ње нико није могао изаћи У згради је било шест чланова ОК СКОЈ-а за Дрвар и секретар Среског комитета СКОЈ-а за Дрвар. Током борбе, омладинци су враћали назад бомбе које су им Немци убацивали кроз прозор. После борбе од два сата отпор је престао, пошто су изгинули сви осим једног скојевца, Љубе Боснића. Он је био теже рањен у ногу и у једном тренутку је успео, после погибије свих својих другова, да се извуче из куће и да се пребаци пузећи преко реке Унац. У кући у коју је ушао затекао је једну жену којој је исприцао погибију чланова ОК СКОЈ-а. У току даље борбе Њемци су наишли на кућу у коју се он био склонио. Запалили су је и у њој је изгорио и Љубо Боснић. Око зграде комитета је касније нађено на десетине мртвих Немаца.
Пећина у којој се налазио Врховни штаб била је под сталном ватром немачких падобранаца. Курир Едварда Кардеља је изашао је на отвор пећине да осмотри кретање Немаца, али је био погођен једним снајперским метком у главу. Тито и Кардељ су се пробили из пећине око 11 сати пре подне. У међувремену битка се и даље развијала. Једна група омладинаца, с Ратом Дугоњићем и Милом Неорићићем на целу, је послана да сиђе поново до града и да спасе радио-станицу совјетске мисије, као и да не дозволе Немцима да развију фронт према пећини. Њих двојица су се пробили до зграде совјетске војне мисије, а успут су наишли на један зид где су затекли педесет стрељаних омладинки, жена и сељака.
Из Срба усиљеним маршем стигла је одмах иза поднева Трећа личка бригада и притегла немачке падобранце, којих је било близу хиљаду. У противнападу партизани су ослободили америчког новинара Стојана Прибићевића, ког су Немци у зору заробили са још три савезничка новинара. Личани су врло брзо потисли Немце и сузбили их на дрварском гробљу. Ту су борбе вођене све до јутра, када су се пробили немачки тенкови преко Петровца и Оштреља. У тим тренуцима Врховни штаб је био већ на путу за Италију, одакле је после пребачен на Вис.
Исход
Војнички гледано, ова операција је била велики неуспех, јер није испуњен циљ, а десантне групе су имале скоро 80% жртава (мртвих, рањених и несталих). Једини успех је било заробљавање Титове нове маршалске униформе и џипа, као и заробљавање Рендолфа Черчила који је убрзо побегао. Десант на Дрвар је била последња офанзивна акција Вермахта на југословенском ратишту. Десетак дана касније је изведено искрцавање на Нормандију, после чега је било само питање времена када ће Немачка изгубити рат.
Izvor: Wikipedia
Прва личка пролетерска НОУ бригада је формирана 8. јула 1942. године у селу Тоблићу , на Кордуну, као I ударна бригада I оперативне зоне Хрватске, од личких батаљона "Марко Орешковић" и "Пекиша Вуксан", II батаљона I Кордунашког НОП одреда и Ударног батаљона Банијског НОП одреда. Тада је имала око 1.000 бораца.
Први командант бригаде био је Стево Опсеница, народни херој, а политички комесар Урош Крунић.
Поводом тридесетпетогодишњице формирања VI личке пролетерске дивизије "Никола Тесла", 21 јула 1977. године одликована је Орденом Народног хероја Југославије.
Друга личка пролетерска НОУ бригада је формирана средином августа 1942. године, у Лаудоновом гају код Бихаћа, као II бригада I оперативне зоне Хрватске, од батаљона из личких поартизанских одреда "Стојан Матић", "Огњен Прица", "Мићо Радаковић" и Ударног батаљона, укупне јачине око 1.000 бораца.
Њен први командант био је Милан Шакић Мићун, народни херој, а политички комесар Петар Бабић Пепа, народни херој.
Поводом тридесетпетогодишњице формирања VI личке пролетерске дивизије "Никола Тесла", 21 јула 1977. године одликована је Орденом Народног хероја Југославије.
Izvor: Wikipedia
Pokušaji atentata na Tita i slučaj Ranković
Koliko je bilo pokušaja atentata na Tita? Na koji način je ovaj crveni oligarh obezbeđivan i ko je uopšte on? Ko su oficiri školovani u Rusiji, ko je od njih tamo ostao i na kojim zadacima? Šta je istina o Aleksandru Rankoviću, optuženom za prisluškivanje Broza?
Na ova i mnoga druga pitanja iz posleratne istorije SFRJ odgovore će dati arhivska građa vojnih tajnih službi od 1945. do 1975, koja će od marta naredne godine, kako saznaje „Blic“, biti dostupna javnosti. Dokumenta, izveštaji i na oko 200.000 stranica detaljno opisane tajne akcije potpuno će razotkriti način i delovanje Ozne, a potom i Kontraobaveštajne službe (KOS).
Biće ovo više no značajna građa za istoričare kojima će poslužiti za dopunu slike za mnoge kontroverzne i dramatične događaje. Koliko je to značajna dokumentacija, govori činjenica da je sve do Miloševićeve vladavine KOS bio dominantniji od civilne tajne službe. Između ostalog, iz ove arhive će se videti kakva je sudbina zadesila oficire koji su prebegli u inostranstvo jer se nisu slagali sa Titom i Komunističkom partijom. Kako su izvedene akcije čišćenja oslobođene teritorije od špijuna, diverzanata i „domaćih izdajnika“? Šta se događalo sa Dražom Mihailovićem? Kako je delovao i kako je suzbijan MAS pokret 1971. godine u Hrvatskoj.
Vojna bezbednosna agencija već počela da dostavlja ovu građu Vojnom arhivu. Poznavaoci tvrde da je specijalizovan arhiv VBA uredno vođen. Dokumenta su slagana po godinama i delovi koji će biti prosleđeni Vojnom arhivu neće podleći brisanju, prepravljanju ili prikrivanju.
Otvaranje celokupnih dokumenata, godišnjih i pojedinačnih izveštaja, analiza i obrada Ozne i KOS naložio je ministar odbrane Zoran Stanković, pozivajući se na Zakon o kulturnim dobrima Srbije, koji nalaže da se po isteku trideset godina arhivska građa predaje nadležnim arhivima.
Zašto to nije učinjeno do sada? Nadležni kažu da je Zakon o arhivskoj građi Savezne republike Jugoslavije iz 1998. nalagao da se arhivska građa čuva u specijalizovanim arhivima, kao što je VBA. Raspadom SRJ, međutim, ovaj Zakon prestao je da važi.
U svakom slučaju, kada se ovaj materijal presloži u Vojnom arhivu, da bi se došlo do ovih spisa, zainteresovani građani i istoričari moraju da ispoštuju sledeću proceduru. U pismenom zahtevu zainteresovana strana mora da navede spisak događaja i period o kojima traži podatke. Dokumentacija se daje na uvid u posebnoj prostoriji arhiva. Ukoliko je potrebno fotokopiranje, mora da podnese još jedan zahtev.
Sve ostale tajne ove službe ostaće u specijalizovanom arhivu VBA. Ovaj tajni prostor obezbeđen je rešetkama, nalazi se pod dvadesetčetvoročasovnim video-nadzorom, kao i pod neprekidnom stražom. Tu će narednih 30 godina ostati zaključan i deo istorije vezan za Miloševićevu vladavinu, osim ako se u međuvremenu zakon ne promeni.
Izvor: Blic