Alfred Rozenberg

Alfred Rozenberg (Talin, 12. januar 1893. – Nirnberg, 16. oktobar 1946.), nacistički političar i istaknuti rasni teoretičar, jedan od prvih članova Nacističke stranke, ministar okupiranih istočnih teritorija i ratni zločinac, na Nirnberškom procesu osuđen na smrt.
 
Alfred Rozenberg

Rana karijera

Rozenberg je poreklom bio baltički Nemac; rođen je u Talinu, (Estonija) koji je tada bio deo Ruskog Carstva. Studirao je arhitekturu u Rigi i mašinstvo u Moskvi, a doktorirao je 1917. u 24. godini. Zgrade koje je tada projektovao još stoje u centru Talina. Za vreme Boljševičke revolucije 1917. podržao je kontrarevolucionarne snage, a nakon njihovog neuspeha emigrirao je u Nemačku zajedno s Maksom Šojbner-Rihterom, kasnijim stranačkim kolegom. Često se kretao u krugovima ruskih emigranata s kojima je delio antiboljševičke stavove koje je povezao sa antisemitskim u teoriju o jevrejskoj zaveri koja stoji iza revolucije. Rozenberg je bio jedan od prvih članova Nemačke radničke partije; pridružio se u januaru 1919. godine, a takođe je bio i član okultne organizacije Tule-Gezelšaft.

1921. postao je urednik stranačkih novina Folkišer Beobahter, a objavljivao je i razne druge publikacije u kojima je pisao o opasnostima od zavere Jevreja i masona; u posleratnim, kriznim godinama njegove ideje su uspevale da nađu publiku. Nakon neuspelog bavarskog puča 1923. godine, Hitler je osuđen na zatvorsku kaznu, a kao novog predsednika stranke je postavio Rozenberga. Izbor je verovatno bio motivisan Hitlerovom željom za slabim i nepopularnim privremenim vođom koji ne bi mogao da ugrozi njegov autoritet dok je u odsustvu; neharizmatični i introvertni Rozenberg se pokazao kao dobar izbor.

1929. osnovao je Militantnu ligu za nemačku kulturu (Kampfbund für deutsche Kultur), a kasnije i Institut za proučavanje jevrejskog pitanja koji je napadao jevrejski uticaj na nemačku kulturu i proučavao jevrejsku istoriju sa antisemitskih stajališta. 1930. je objavio knjigu Mit dvadesetog stoleća (Der Mythus des 20. Jahrhunderts) u kojoj izlaže svoje rasne, sociološke i pseudoistorijske ideje. Knjiga je, uz Majn Kampf, bila najznačajniji izvor ideja nacističkog pokreta, iako je među nacistima često i kritikovana zbog Rozenbergovih filozofskih stavova, uglavnom onih vezanih za religiju.

1933. imenovan je za načelnika odseka za međunarodne odnose NSDAP-a; na tom položaju nije se snašao. Njegov put u Britaniju iste godine, na kojem je trebalo da uveri tamošnje političare da nacisti nisu pretnja, pokazao se prilično neuspešnim. Nezadovoljan njegovim radom, sledeće godine Hitler ga je zadužio za duhovno i filozofsko obrazovanje članova NSDAP-a i srodnih organizacija; na dužnostima veznim uz obrazovanje i kulturu je ostao do početka rata.

Rasne teorije

Rosenberg je bio jedan od glavnih rasnih teoretičara stranke. Njegove ideje bazirale su se na delima ranijih autora kao što su Artur de Gobino, Hjuston Stjuart Čemberlen i Medison Grant, ali i na Hitlerovim vlastitim idejama. Rozenberg nije imao puno znanja o antropologiji i naučnim istraživanjima pa je svoje teorije bazirao prvenstveno na filozofskim idejama. Rasa je za njega predstavljala duhovni, a ne biološki koncept; jedinke određene rase pripadale su jedinstvenoj celini, imale su zajednički duh (Rassenseele) dok su pojedinci samo njegovi izrazi. Njegovi stavovi, kao i stavovi stranke su se menjali sa godinama, ali uvek su dominirale ideje superiornosti belaca, ekstremnog nemačkog nacionalizma i antisemitizma.

Na dnu njegove rasne lestvice nalazili su se crnci i Semiti, a na vrhu bela, arijevska rasa. Nordijski narodi su superiorni ostalim arijevcima, a među njih se ubrajaju Skandinavci (uključujući Fince), Nemci, Holanđani, Flamanci i Britanci. Među njima su na najvišem položaju Nemci koji čine sam vrh rasne lestvice i jedini su pravi naslednici drevnog nordijskog naroda koji je zaslužan za celokupni civilizacijski napredak. Iako su mnogi nacisti Slovene smatrali inferiornom, podložničkom rasom, Rozenberg je tvrdio da bi se i oni mogli uklopiti u arijevsku rasu i germansku kulturu.

Religijske teorije

Rozenberg se zauzimao za novu religiju krvi, baziranu na idejama o rasnom duhu, pogotovo duhu nordijske rase koja se, po njegovom shvatanju, bori protiv degeneracije koju uzrokuju Jevreji. Smatrao je da su slične ideje bile utkane u rane indoevropske religije, na primer evropsko paganstvo, zoroastrizam i vedski hinduizam. Osuđivao je učenja protestantske i katoličke crkve koja je nazivao negativno hrišćanstvo i zalagao se za tzv. pozitivno hrišćanstvo bazirano na pretpostavci da je Isus bio poreklom iz nordijske enklave u Galileji i da se aktivno suprotstavljao judaizmu; zapravo je pokušavao da uklopi paganske elemente u hrišćansko učenje usmeravajući ga tako prema vlastitim religijskim shvatanjima. Rozenberg je prvenstveno želeo da postigne da religijske ideje služe rasnim i povežu pojedinca sa njegovom pretpostavljenom rasnom prirodom.

Ratne aktivnosti
 
Alfred Rozenberg za vreme Drugog svetskog rata

Neposredno pre Drugog svetskog rata bio je zadužen za brigu oko umetničkih predmeta oduzetih nemačkim Jevrejima; početkom rata područje delatnosti mu se proširilo i na okupirana područja. Nakon invazije na Sovjetski Savez imenovan je za Ministra za okupirana istočna područja. Hitleru je predstavio svoj plan administrativne podele nove teritorije:
Rajhskomesarijat Ostland (Baltičke zemlje i Belorusija),
Rajhskomesarijat Ukrajina (Ukrajina),
Rajhskomesarijat Kavkaz (Kavkaz),
Rajhskomesarijat Moskva (Moskva i okolina)

Plan je trebalo da podstakne antiruski nacionalizam među okupiranim narodima i tako posluži nemačkim interesima vezanim uz iskorenjivanje boljševizma i osiguranje životnog prostora. Nakon početnih osvajanja stvoreni su Rajhskomesarijat Ostland i Ukrajina, pod vođstvom Hajnriha Lohsea i Eriha Koha. Politika prema stanovništvu tih teritorija postala je predmet spora između Rozenberga i SS-a. Smetalo mu je surovo ponašanje prema nejevrejskim narodima pa se često žalio Hitleru i Himleru. Iako je Slovene smatrao hijerarhijski nižim od Nemaca, držao je da su i oni Arijevci i da je njihovo deportovanje, porobljavanje i ubijanje nedopustivo; njegov angažman ipak nije išao dalje od protestovanja, a i sam je koristio robovski rad. Surovosti prema Jevrejima, u kojima je sam imao ulogu, nisu mu smetale. Iako je kasnije tvrdio da nije znao ništa o Holokaustu, na konferenciji u Vanzeeu, gde je dogovoreno istrebljenje evropskih Jevreja, imao je svoje predstavnike, Alfreda Majera i Georga Lajbranta.

Suđenje

Krajem rata je uhapšen i suđeno mu je na Nirnberškom procesu; glavni elementi optužnice bili su: uticaj njegovih filozofskih stavova, sudelovanje u spoljnoj politici, uloga u agresiji na Dansku i Norvešku, otimanje imovine u okupiranim područjima, sudelovanje u Holokaustu i korišćenje robovskog rada. Proglašen je krivim za zločine protiv mira, planiranje i podsticanje rata, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, iako je poricao optužbe i prebacivao krivicu na vođe, Hitlera, Bormana i Himlera. U svojim zapisima iz toga doba ne krije i dalje pozitivne stavove o nacizmu. Osuđen je na smrt. Obešen je 16. oktobra 1946.

Značaj

Rozenbergova slika u javnosti se tokom vremena menjala. Njegovi savremenici su ga smatrali stranačkim intelektualcem i glavnim ideologom. U jednom portretisanju od strane antifašista 1934. to je dovedeno do te mere da je ustvrđeno kako "Hitler naređuje ono što Rozenberg želi."

Ovakvo mišljenje je vladalo do šezdesetih godina kad mu se usprotivio istoričar Joakim Fest navodeći Hitlerov citat o Rozenbergu kao "ograničenom Baltu, užasno komplikovanih misli". Gledajući nacizam u kontekstu raznih desničarskih pokreta svog doba, nacističke ideje ne odskaču toliko da bi za objašnjenje zahtevale glavnog ideologa; Hitler je dvadesetih godina komentarisao da nacizam ne donosi ništa što već nije prisutno i u drugim sličnim pokretima. Moguće je da je Rozenberg sa svojim iskustvom iz Rusije i antisemitskim stavovima koje je vezao uz boljševizam uticao na Hitlera, ali teško je odrediti u kojoj meri.

Ukoliko se Treći Rajh posmatra sa strukturalističkog gledišta Iana Keršoa i nekih drugih britanskih istoričara, kao država kojom ne vlada jedan veliki vođa nego više centara moći koji se međusobno nadmeću, Rozenbergov položaj je još manje značajan. Bio je introvertna ličnost, i prvenstveno se bavio filozofijom, a u politici se nije pokazao kao posebno uspešan i nije imao velikog uticaja. Imao je mnogo moćnih neprijatelja: još od početka tridesetih bio je u oštrom suparništvu sa drugim uticajnim stranačkim intelektualcem i vatrenim katolikom, Jozefom Gebelsom koji je njegove radove nazivao "intelektualnom bljuvotinom", a u lošim odnosima je bio i sa Geringom i Himlerom.

Porodica

Rozenberg se dva puta ženio. Prvi put, 1915. godine, oženio je Hildu Lezman, estonsku balerinu i pijanistkinju. Ona je za vreme rata obolela od tuberkuloze i 1918. odselila u Švajcarsku i je on više nije video; 1923. su se razveli. 1925. oženio se Hedvigom Kramer s kojom je ostao u braku do smrti. Imali su dvoje dece: sina koji je vrlo rano umro i kći Irene, rođenu 1930. Kći je odbijala da daje bilo kakve informacije o ocu.

Citati
"Nisam rekao da su Jevreji inferiorni. Nisam čak tvrdio ni da su rasa. Samo sam primetio da mešanje različitih kultura ne funkcioniše." (12. januar 1946.)
"Dopustili smo da 50.000 jevrejskih intelektualaca pređe granicu. Kao što sam želeo životni prostor za Nemačku, smatrao sam da bi i Jevreji trebalo da imaju sopstveni životni prostor – izvan Nemačke." (15. decembar 1945.)
"Ne." (Odgovor na pitanje ima li poslednjih reči, pre izvršenja smrtne kazne 16. oktobra 1946.)

Izvor: Wikipedia