Слободан Јарчевић:
ЗА ПОЈАВУ ОВЕ КЊИГЕ, ЗАХВАЉУЈЕМ ДОКТОРУ ИСТОРИЈЕ МОМЧИЛУ ДИКЛИЋУ – ОН МИ ЈЕ ПРИБАВИО ЛИТЕРАТУРУ ХРВАТСКИХ ИСТОРИЧАРА. ОСЛОБАЂАМ ГА ОДГОВОРНОСТИ ЗА СВОЈУ ЕВЕНТУАЛНУ НЕСТРУЧНОСТ.
НАРОД СРПСКИ А ИСТОРИЈА ХРВАТСКА
О радовима проф. др Нада Клаић и других хрватских историчара
О СРЕДЊЕВЕКОВНИМ ДОКУМЕНТИМА ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ
      Хрватска историографија је засићена погрешним тумачењем (читањем) историјских извора, па ју је лако оспорити. Томе није потребно неко стручно знање, јер су хрватске историјске књиге писане произвољно – ако је ова одредница довољна да објасни прилике ове науке у Хрватској. Да не бисмо били оптужени за злу намеру, јер се у Хрватској тако вреднује све што долази са српске стране, послужићемо се текстовима угледног хрватског историчара проф. др. Наде Клаић. Схватала је да много тога у хрватској историји почива на непоузданим изворима (писаним после збивања) и на фалсификованим документима, па је на ово упозоравала стручњаке и читаоце. Међутим, не треба је сврставати у доследне критичаре хрватске историографије, јер ће се и сама оглушити о сопствена упозорења. Позиваће се на многа документа, као на поуздана, и када их је, претходно, сврстала у фалсификате.
      Погледајмо њене оцене - оспорава средњевековне исправе, јер су писане стотинама година после догађаја:
      ''Тридесетак исправа што се сачувало с хрватско-далматинског подручја до почетка 12. столећа, чини, без сумње, једну од најдрагоценијих баштина Славенског Југа. Иако је критичка анализа, прије свега дипломатичких облика исправа, а затим и њихова хисторијског садржаја показала да је, на жалост, ријеч о каснијим творевинама, исправе су и данас богата ризница, из које црпимо наше знање о хисторијским чињеницма за раздобље Трпимировића...''1
      Проф. др Нада Клаић говори о каснијим документима, или преписима изворних, и упозорава на чињеницу да је Фрањо Рачки занемаривао њихову очигледну мањкавост:
      ''Ако је већ (Рачки) тада наилазио на неке разлике међу пријеписима, приписивао их је радије немару преписивача, иако је упозоравао да овјеровљење на крају пријеписа не сматра доказом аутентичности... Он се, додуше, ни овдје није одважио на то да неке исправе одбаци као фалсификате, али је неисправне исправе сврстао у четири скупине''.2
      Видимо, проф. др Нада Клаић схвата да су нека документа о хрватској прошлости фалсификати. Упознаје нас да је тога био свестан и Фердо Шишић, али му замера што се на то осврнуо само овлаш – охрабрујући остале историчаре да их не одбацују. Ево тог прекора Н. Клаић колегама Ферди Шишићу и Јосипу Нађу:
      ''Треба пожалити што Шишић није у 'Приручнику извора за хрватску повијест I' био строжи у оцјени аутентичности цјелокупног материјала до 12. столећа. У додатку 'О неким одабраним фалсификатима', ограничава се само на критику неких неисправних листина. Због таква става и рада 'Приручник' је остао крњ и није испунио своју задаћу. Јер читаоца је упознавао само с једном групом исправа – дакако оном коју је сам Шишић сматрао исправном – а стручњака је одбијао због прикривања недостатака којима дипломатички материјал до 12. столећа обилује... Углавном је мимоилазио сумњиве исправе... Због тога, хисторијска критика отад све више назадује; штовише, она данас готово не постоји. Стога, узалуд тражимо, например - у радовима Јосипа Нађа, трагове објективне критичке анализе. Нађов се некритички однос према изворном материјалу најтеже осјећа као недостатак у опису Звонимирових исправа, јер Нађ, за сваки фалсифицирани податак, или облик, налази тумачење које отклања сумње у неисправност краљевских даровница''.3
      Н. Клаић нас упућује да је и Јосип Нађ био свестан фалсификата о хрватској прошлости, али је, у односу на Ферда Шишића, поступао још ненаучније. Шишић је прикривао недостатке у документима, а Нађ се прихватио посла да фалсифицирани извор тумачи на начин који би код других стручњака отклонио сумњу у његову веродостојност – ''Нађ... налази тумачење које отклања сумње у неисправност краљевских даровница'', објаснила је Н. Клаић. 
      Били бисмо неправедни према проф. др Нади Клаић кад не бисмо похвалили њен оштроумни осврт на суштину научног рада Ферда Шишића, за који је рекла, без обзира што се Шишић блаже односио према фалсификатима од Ј. Нађа, да је одвео на странпутицу хрватску историјску науку у двадесетом столећу. Ево тог закључка Н. Клаић – издвајамо га из горњег цитата:
      ''Због тога, хисторијска критика, отад, све више назадује; штовише, она данас готово не постоји''.4
      Ту странпутицу хрватске историјске науке, Н. Клаић препознаје и у радовима Михе Бараде. По угледу на Ферда Шишића, Барада, у своје радове, уноси противречности – различите закључке о истом извору. Н. Клаић то, без недоумица, тврди:
      ''Иако је Михо Барада дао прву монографску обраду Трпимирове и Мунцимирове исправе, није му пошло за руком доказати аутентичност обију кнежевских исправа. Барада није много марио за очита протусловља у доказивању кад му се чинило да је не само утврдио поузданост исправа, већ и писмо којим су били писани оригинали''.5
      Овако протусловље (противречност) у једном раду је непримерно билокојој науци, али је јасно да у свакој држави можемо срести недорасле научне посленике. Међутим, у случају хрватске историје, није реч о таквим изузецима. Н. Клаић набраја мноштво хрватских историчара који, с предумишљајем, прихватају очите историјске фалсификате, чинећи све да им садржај прогласе веродостојним. Она замера и Ловри Катићу да је целог живота фалсификате бранио:
      ''Ловро Катић је, као хисторичар Солина и Сплита, био додуше дужан подврћи критици толико оспоравни изворни материјал сплитске цркве, али је он ипак до краја живота остао досљедан у обрани осумњичених исправа''.6
      Следећи запис Н. Клаић открива неку тајну силу у Хрватској, која је утицала на рад научника (сила државних органа) и усмеравала их да се окану историјске истине и да се брину да некад намештени фалсификати понесу, у нашем времену, ореол истине. Добро је што је то показала на примеру др Виктора Новака, јер је у питању историчар познат по храбрости – описао је у ''Магнум кримену'' злочин геноцида Хрватске над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату. С истом искреношћу је проучио фалсификате из сплитске римокатоличке цркве, али је, касније, одустао да такву оцену упути и истоветним фалсификатима у римокатоличкој цркви у Задру. Због оваквог протусловља (противречности), имали смо право наслутити да су државни органи у Хрватској усмеравали токове у историјској науци. Ево таквог наговештаја и у тексту Н. Клаић - о раду Виктора Новака:
      ''Риједак је изузетак Виктор Новак у своме првом раду, у којем је упозорио да су даровнице Звонимирове и Стјепана Другог, у корист сплитских бенедиктинки, фалсификати. И премда су против њега устали готово сви хисторичари, нитко није могао изнијети научне доказе у корист противног мишљења. У свестраној анализи двају картулара – тј. картулара самостана Светог Петра у Селу и задарског самостана Свете Марије – Новак није више тако оштар критичар. То се особито осјећа при анализи података картулара Свете Марије''.7

      Нису баш ретки они који су о фалсификатима говорили да то јесу, мада Н. Клаић овде наводи да су ретки. Јер, она сама спомиње, поред Виктора Новака, и друге часне изузетке. Но, очигледно је да је, државном присилом, онемогућено да критичари кривотворења у хрватској историографији буду уважавани. Њихова су упозорења остала ван образовног програма - спомињала су се само као нешто споредно, научно неверификовано. А примедбе тих часних научника су се односиле на темеље хрватске историје. Н. Клаић указује да је Држислав Швоб оспорио и таква документа за која су послушни историчари сведочили да су припадала краљу Трпимиру. Швобово откривање фалсификованих Трпимирових исправа, бележи Н. Клаић:
      ''Први и досад једини напад на Трпимирову исправу, написао је Држислав Швоб. Ваља пожалити што он није имао довољно стрпљивости да свој истанчан осјећај за препознавање фалсификата темељито објасни и оправда. Како је на несретан начин подвргао критици управо оно што је у споменутим исправама било најмање пријепорно, његов прилог није изазвао толико потребну дискусију''.8
      Клаићка жали што се Швоб позабавио деловима исправа које су најмање спорне (пријепорне), па закључује да због тога није био уверљив у доказивању да су извори за хрватску историју фалсификати. Међутим, приметили бисмо да се ништа значајно у хрватској историјској науци не би десило и да је прекорени Швоб расправљао и о најспорнијим деловима исправа, јер су то чинили други добронамерни историчари, али то није утицало на промене у садржајима хрватских (југословенских) историјских уџбеника, енциклопедијских одредница, итд. Један међу њима је и Г. Прага. Он је средњевековна документа из римокатоличких цркава прогласио непоузданим, јер међу њима није нашао ниједан оригинал. Нада Клаић, о Праговом истраживању, закључује:
      ''Посебно су занимање међу приватним исправама из Задра привлачиле исправе које припадају фонду самостана Св. Крешевана. Њих је у цијелости анализирао Г. Прага. Од 33 документа, датираних између 908. и 1183. године, 23 припадају раздобљу од 1029. до 1078. године, па та чињеница, уз остале, даје Праги право да посумња у њихову аутентичност (исправе се представљају као оригинали, писане су искључиво књижним писмом, аналитичким или кроничарским стилом, немају прописане облике јавне или приватне исправе, погрешну кронологију, итд). Скупивши и доказе палеографске природе, долазимо, заједно с Прагом, до закључка да све до друге половице 12. столећа међу задарским исправама нема палеографских ни дипломатичких оригинала. Настављајући на Прагине резултате, покушала сам утврдити вриједност и вријеме приближно оних исправа из истога фонда у којима се спомињу трибуни и цонсулес. Коначан је закључак био исти: познате задарске 'опоруке' (приора: Андрије, Агапе и Даузете) и друге исправе, које су датиране у 10. и 11. столеће, нису могле настати прије друге половице 12. столећа''. 9
      Из овог записа др Наде Клаић се види права слика историјске науке у Хрватској – Прага закључује да су документа фалсификати, а они слове за оригинале! Јер, анализирана документа потичу из 11. столећа (од 1029. до 1078), а Прага доказује да су оригинали у Задру сачувани само из друге половине 12. столећа.
      Чудно схватање науке у Хрватској, др Клаић објашњава и поновним освртом на даровнице бенедиктинкама у Сплиту. Историчари у Хрватској су се сложили да су те даровнице фалсификати, али и да су, и поред тога, ''поуздани историјски извори''. Тешко би било извести било какав закључак о оваквом поступку стручњака историјске науке, па ћемо од тога одустати. Довољно је и следеће сведочење др Клаић:
      ''У најновије је вријеме поново покренута расправа о вриједности тобожњих даровница сплитиским бенедиктинкама. Њих је већ, као што је споменуто, Виктор Новак сврстао међу фалсификате. А недавно је Златко Таноди покушао доказати да су тобожња Звонимирова и Стјепанова исправа формални, дакле дипломатички фалсификати, али уза све то поуздани хисторијски извори. Међутим, он није у прилог свом мишљењу донио ни један нов доказ. Пошто сам подвргла темељитом претресу обје исправе, дошла сам, као и Новак, до увјрења да је ријеч о самостанским фалсификатима, и то по свој прилици о исправама којима самостан, око 1171. године, брани присвојени посјед у Лажанима. Покушала сам и у посебној опсежној расправи утврдити основне дипломатичке карактеристике свих исправа из доба Трпимировића''.10
      Можда нам садржај ове расправе даје право за претпоставку да су римокатолички свећеници (бенедиктанци) користили ратовање између Византије и Србије (око 1170) и међусобне борбе феудалаца у Србији, па су запоседали имања Православне цркве у приморским градовима. У том случају, фалсификоване даровнице су могле бити коришћене да покажу да је заузета имовина припадала римокатоличким самостанима из времена Звонимира и Стевана (једанаесто столеће). Тако се могло протурати да су даровнице сведочанства о томе да је Православна црква (претходно) узурпирала тај посед у Лажанима, итд. На овакву претпоставку, упућује и др Нада Клаић:
      ''У закључивању, ишли бисмо и пребрзо и предалеко кад бисмо састављање сумњивих владарских или приватних исправа протумачили само жељом да дестинатар дође до неких права. Далеко смо и од саме помисли да све дипломатички неисправне исправе осумњичимо као лажне. Али, било би од нас исто тако погршно кад бисмо их бранили у цијелости или у појединостима, само због начела. Јединствен кључ за откривање недостатака не постоји и не може постојати. Црква се, без сумње, нашла у тешком положају кад је морала бранити своје посједе које је стекла усменим даривањем, заводом или статуцијом, тј. каснијим увођењем у посјед, за које није имала писмене потварде. Није јој, дакле, преостало друго, него да их брани помоћу касније састављених исправа. Међутим, очито је било и потпуно измишљених исправа. Прва врста исправа је, са стајалишта дипломатике, лажна, иако је хисторијска језгра коју оне садрже хисторијски точна. Зато је задаћа хисторијске критике да утврди кад се дипломатички фалсификат удружио с материјалним, тј. таквим у којем су и хисторијске чињенице измишљене''.11

      Подвукли смо део реченице - Клаићка даје за право свећенству кад је фалсификатима покушавало да обезбеди право на неки посед. Али, то је мање важно и било би то прихватљиво да та документа не чине основу и хрватске историје. Као што смо рекли на почетку, др Н. Клаић није најдоследнији борац за утврђивање важних научних чињеница, јер и оваквим фалсификатима признаје историјску вредност – поручује да нису у свима измишљана историјска збивања. Но, и поред речене недоследности, треба јој одати признање, јер ће њена запажања помоћи стручњацима овог времена да лакше изуче, можемо слободно рећи, ''беспућа хрватске историје''. А та беспућа су стварност, чега је, очигледно, била свесна др Нада Клаић, али можда и није могла више да учини, јер се нашла у окружењу које је истрајавало на градњи куле без темеља. Том окружењу се и прилагођавала и жестоко му пркосила – у исто време. Ево примера где огољено каже за сва та документа из далматинских градова да су чисти фалсификати. Правилно закључује да се њима желео постићи неки циљ у државној администрацији и на суду, али се чуди да су документа за такве сврхе писана као да су владарева:
      ''Зато ће састављачи далматинских исправа, које су претежно фалсификати, све до почетка 13. столећа, у нотарским оквирима, сакривати тајне жеље наручитеља фалсификата. Уосталом, та је појава потпуно разумљива ако се фалсифицираном исправом жељело нешто постићи на далматинском суду, онда је било много разумније употријебити опће познате формуле, него неку непознату владарску исправу''.12
      И кад помислимо да др Нада Клаић тражи да се фалсификовани историјски извори не узимају у обзир, изненадиће нас препоруком да су они драгоцени за хрватску историју. И то они фалсификати из сплитске цркве, које најчешће спомиње:
      ''Иако Трпимирова исправа у данас познатом облику, који јој је вјеројатно много касније дала сплитска црква, није аутентична, ипак је и таква својеврсно свједочанство. Из истините повјесне језгре, може се закључити да је кнез Трпимир обдарио свог, дакле нинског бискупа, црквицом Светог Јураја на Путаљу, која је била Миславова задужбина. Она је, такођер, свједочанство да је сплитска црква настојала, по свој прилици у другој половици 12. столећа, доћи с помоћу фалсифицираних исправа до неких посједа на хрватском и неретљанском подручју. Унаточ тому што је дала саставити ову исправу, сплитска се надбискупија није усудила никад јавно употријебити њезин садржај, зато јој и нема трага међу вјеродостојним изворима''.13
      Да фалсфиковани документ не може бити драгоцен извор за историји, видимо и по томе што Клаићка, пишући о овоме, и сама фалсификује о времену друге половине дванаестог столећа. У то време, земље на Јадрану су биле или у саставу Србије, или у саставу Угарске, а никако то нису ''посједи на хрватском и неретљанском подручју'' – чиме Клаићка сугерише неку хрватску државност на Јадрану. Хрватску је покорила Угарска у другој половини једанаестог столећа – 1097. године, па, те хрватске државности, у тој другој половици дванаестог столећа, не може бити.
      Колико се у хрватској историографији извори тумаче произвољно, уверићемо се на једној страници књиге Наде Клаић. Описује апсолутну византијску власт у Далмацији за врме Василија Првог (867-886), а онда наводи да је Далмација ослобођена те власти 879. године – седам година пре краја владавине овог цара? Изгледа чудно, али тако је:
      ''Успостава стварне царске власти над Далмацијом за Базилија Првог (867-886) доноси битне промјене у животу Далматинаца: њихова је провинција од архонтије подигнута на тему са стратегом на челу, а градови су отад живјели у миру. О том новоуведеном давању који је за стољећа унапријед ријешио далматинско-славенске односе, свједочи непознати писац 30. поглавља у дјелу цара Константина Седмог Порфирогенита... Скавбу ивах цар (Василије) нареди да све што се давало стратегу подају Славенима, да у миру живе с њимач само мало нешто да дају стратегу, тек да се покаже њихово подаништво и подложност ромејским царевима и њихову стратегу. И одонда су сви ти градови трибутарни Славенима и плаћају им данак, и то град Сплит 200 номисмата, град Трогир 100, град Задар 110, град Осор 100, град Раб 100, град Крк 100, тако да је заједно 710 номисмата, осим вина и других различитих ствари, јер то даваху још поврх оних номисмата. Град пак Рагуза лежи међу двјема земљама, захумском и требињком, а Рагузани имају своје винограде у тим објема земљама и плаћају архонту захумском 21, а архонту требињском 36 номисмата''.14
      Овде, др Нада Клаић сведочи да су сви далматински градови опорезовани по налогу византијског цара, али она као да је то заборавила, па каже да 879. године нема византијске власти у Далмацији, те Хрватска постаје независна. Не пише на којој територији је та држава успостављена – ако је у дубоком залеђу Јадрана, онда Василије Први, који је био силан владар, и не би морао да се томе противи, али ако је то било у Далмацији, онда то не би могло да се деси без његовог пристанка. Клаићка спомиње да је кнез Здеслав био византијски вазал, али не објашњава како се његов наследник ослободио византијске власти. Много недоречености је у овој причи о стварању независне хрватске средњевековне државе. Погледајмо:
      ''Убојством Здеслава, утрнуло је бизантско врховништво над Хрватском, тако да се Бранимир – пошто је дошло до поновног зближења источне и западне цркве – обратио папи Ивану Осмом (872-882). Папа, који једва чека да повећа свој утјецај међу Славенима на Балкану, радо се одазива, и тако је 879. године Хрватска кнеза Бранимира јавно, у цркви Светог Петра у Риму, призната као неовисна држава''. 15

      Што се тиче Срба, као најбројнијег јужнословенског народа, о њему нема ни речи. Нада Клаић не налази потребу да га спомиње. Под Словенима се Срби, по њој, не подразумевају. Наводи да папа жели да прошири своју црквену власт над Словенима, али она, као и други хрватски историчари, под тим подразумевају само Хрвате. Тако опстаје у хрватским уџбеницима – да у Далмацији живе Хрвати, Срби никако. Поред овог фалсификата, Нада Клаић ствара државу Хрватску у 9. столећу – кад се и Хрвати, као народ, једва спомињу. Документа садрже податке о Далматинској Кнежевини кнеза Борне, почетком деветог столећа, али ће је хрватски историчари преименовати у ''Далматинску Хрватску'', или ''Хрватску кнеза Бранимира'', како то чини Клаићка – за другу половину деветог столећа.
      ФАЛСИФИКАТИ И У ЛИНГВИСТИЦИ
      Кад је било речи о документима с историјским садржајима, проф. др Нада Клаић, морамо признати, упозоравала је да су многа фалсификована, али кад се расправљало о језику у Далмацији у Средњем веку, она ништа није примећивала. А то је било једноставније, него доносити суд о веродостојности, или неверодостојности разноврсних записа и исфабрикованих повеља у далматинским римокатоличким самостанима. Без обзира што је лако препознати српски језик, Клаићка уверава да он није српски, него хрватски! Да је бар споменула да је тим језиком говорио и српски народ, могло би јој се, донекле, то присвајање и опростити. Али, да не будемо сувише строги према др Клаић. О српском и хрватском језику се, последњих 200 година, није озбиљније разговарало као о два језика. То су чинили неки филолози у деветнаестом столећу, али у најширој литератури, није се истицало да је реч о посебним језицима, спрском и хрватском. Званични, државни, филолози су, једноставно, српски језик прогласили за ''српскохрватски'' – и рекли су да је то језик српског и хрватског народа. А шта су учинили с хрватским језиком? Нико то питање није постављао. Да би се то што једноставније схватило, треба знати да је у југословенској филологији учињена нечувена подвала – српском и хрватском језику је ускраћен статус језика и проглашени су дијалектима. Српски језик је добио име: ''штокавски дијалект'', а хрватски језик: ''кајкавски дијалект''. Да би то било што уверљивије, пронађен је и трећи: ''чакавски дијалект''. О ''чакавском дијалекту'' се не може ништа поуздано рећи – јер није детаљније изучаван, али се, без бојазни да ћемо погрешити, може закључити да је српски језик (''штокавски дијалект'') удаљен од хрватског језика (''кајкавског дијалекта'') толико колико су удаљена билокоја два словенска језика. Свакако, од српског је хрватски удаљенији, него што је то, рецимо, бугарски.

      Похрваћивање Срба римокатолика је имало за последицу проглашавање српског и хрватског језика за дијалекте. Имитиран је поступак примењен у другим европским језицима. У сваком је било дијалеката – па је само један изабран за књижевни. По угледу на тај европски поступак, српски и хрватски су проглашени за дијалекте, па је, кобајаги, одлучено да се један (''штокавски'') прихвати за књижевни, а други (''кајкавски'') одбаци.
      Тако је хрватски језик осуђен на одумирање, како би то рекли комунисти.
      Др Никола Жутић тврди да је хрватски језик одбачен, јер се Срби римокатолици не би могли придобити да се њиме служе, а идеолози хрватства су били сигурни да ће Хрвати у Загорју прихватити српски језик (''штокавски дијалект'').16 Ово је уверљиво тумачење, јер је непојмљиво да би Дубровчани пристали да им деца уче ''кајкавски дијалект''. Не би на то пристали ни римокатолици: Истрани, ни Далматинци, ни Херцеговци, ни Босанци, ни Личани, ни Кордунаши, ни Банијци, ни Славонци, ни Барањци, ни Сремци, јер су у 19. столећу, заједно са православним саплеменицима, имали развијену српску народну књижевност. Српски језик је (''штокавски дијалект'') коришћен у Средњем веку у овим српским крајевима, па и он сведочи да су западно од Дрине и Дунава живели Срби – пре турских освајања. Да додамо - у овим покрајинама се није говорио хрватски језик (''кајкавски дијалект'') у Средњем веку, па је чудно да југословенска историографија бележи да су Хрвати ту живели – где се није говорио хрватски језик! Хрватски се говорио само у Загорју, од Загреба до словеначке и мађарске границе. И данас се ту користи, али, нажалост, само у кругу породице, јер је званични језик у Хрватској српски.
      Чињеница да је хрватски језик (''кајкавски дијалект'') избрисан из списка светских језика (из светске културне баштине) показује да је југословенска филологија доживела суноврат. Она је обавила то брисање, искористивши произвољну одредницу да је реч о ''кајкавском дијалекту''. Два века се ни један филолог није упитао – Којем језику припада кајкавски дијалект? То питање се наметало – зато што је дијалект грана језика. А ако су у питању гране (дијалекти), па је кајкавски један дијалект, морао се наћи и други дијалект – тог непознатог језика. Тај други дијалект (грана) никад није пронађен, нити су филолози покушали да објасне којем језику припада ''кајкавски дијалект'', а којем ''штокавски''.
      Ова енигма о дијалектима и језицима код Срба и Хрвата, што је веома занимљиво, није подстакла никакву полемику, рецимо, на универзитетским катедрама славистике?! Ту замену појмова: ''језик'' с ''дијалектом'', тамо нико није уочио.

      Има ретких осврта на чињеницу да ''кајкавски дијалект'' није ништа друго, него хрватски језик, с доста богатом књижевношћу – у деветнаестом и почетком двадесетог столећа, али они нису условили озбиљну научну расправу. Да се то десило, била би лако откривена подвала да нема никаквог ''штокавског'' и ''кајкавског'' дијалекта, нега да су то српски и хрватски језик. Хрватски књижевник Мирослав Крлежа, чији је матерњи језик хрватски, један је међу ретким интелектуалцима који је признао да су хрватски филолози и хрватски политичари одбацили хрватски језик – не ''кајкавски дијалект''. Ево његове тачне оцене:
      ''Сам факат што су наши будитељи илирске народнојединствене књижевности одлучили да пробуде народну свијест из мртвила, тако да су се одрекли свог народног имена и свога језика, и то веома одлучно и смионо, увјерени да се искључиво само неопозивим одрицањем језика и имена може остварити јужнословенска, управо свеславенска синтеза у вишем, наднаравном, одуховљеном смислу, так факат одваја их битно од свих сличних романтичара у свијету... За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне, од Крањске до Србије, до Бакедоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени иделизам, без икаквих скривених мисли и комбинација''.17
      Крлежа је написао филолошку истину – одбачен је хрватски језик, али је, попут осталих интелектуалаца у Хрватској, кривотворио државну доктрину Хрватске – јер није истина да у том гесту (одбацивању хрватског језика) није било ''скривених мисли и комбинација'', како то он тврди. А било их је, српским језиком, као оружјем, Хрватска је успела асимиловати Србе римокатолике, како то правилно закључује др Никола Жутић.18
      Мирослав Крлежа сведочи да је према хрватском језику поступљено као према дијалектима: италијанског, француског и немачког језика, па се о ову истину највећег хрватског књижевника није лако оглушити. Она ће стварати главобољу данашњим филолозима, у првом реду хрватским, јер истрајавају на томе да су: ''штокавски, кајкавски и чакавски дијалекти заједничког језика''.
      Занимљиво је да проф. др Нада Клаић није уочила (или није желела) ове ненаучне игре са српским и хрватским језиком. Она пише о народним песмама у Далмацији и обавештава нас да су у осмерцу и дванаестерцу – а то су препознатљиви стихови у српском језику, додали бисмо. Мора да је била свесна да је то српски језик и мора да ју је то, као Хрватицу, узнемирило, па је приступила невероватном инжињерингу (ако се то тако може рећи) у филологији. Измислила је и четврти ''дијалект''. То, вероватно, филолози нису коментарисали. Дакле, тај четврти дијалект је, по Клаићки, веровали или не, ''чакавско-штокавско нарјечје''. Ништа не подмећемо хрватској историчарки. Ево њеног објашњења о средњевековним песмама у Далмацији и о ''чакавско-штокавском нарјечју'':
      ''Премда су трагови који у 15. столећу воде до народног пјесништва више него ријетки – пјесме су случајно сачуване у неким рукописима – ипак је изван сваке сумње да оно постоји. Опипљиви доказ за ту претпоставку је хрватска пјесма, којом је папа Александар Трећи (1177) дочекан у Задру. С правом се претпоставља да у 'латинској црквеној химнодији треба тражити обрасце наших осмераца и дванаестераца'. Те случајно сачуване пјесме из 14. и 15. столећа, нису писане на старословенском, већ на народном језику, и то 'понајвише чакавско-штокавским нарјечјем'. Та чињеница упућује на даљи закључак да је 'њихова намјена била ванлитургијска, пучка, понајвише намијењена братимском животу'.19

      Да је реч о чистом српском језику (никако хрватском), показују стихови песме ''Писан на споменутје смрти''. Ако имамо у виду да је то 14. столеће, онда нема спора да је то српски језик, јер стихове потпуно разумемо:
      ''... Кратак пут је ким течемо,
      О душах се не печемо.
      Блудиш ишће свита дику,
      А тамо је бити вику.
      Чему красиш твоје тило,
      А видући да је гњило!...
      Ну мислимо о том сада,
      Ча се најде од нас тада,
      Гди се душа страхом смете,
      А дела се скрити не те...''20
      Последње речи ''не'' и ''те'' су у значењу ''неће'' – ''нетје'' је преличено (кроз векове) данашње ''неће''.
      Види се да овде није реч о хрватском језику (''кајкавском дијалекту''), него о чисто српском. У овом делу песме, налази се само једна реч ''чакавског наријечја'' – ''ча'', па је чудно да је Клаићка због ње (тако ситне) написала да је ова песма (писан, или писма – икавски) на ''чакавско-штокавском наријечју''.
      Овде смо оптужили Клаићку да је измислила четврто ''наречје'' – ''чакавско-штокавско'', да би подвукла његову хрватску језичку одлику, јер се ''чакавски дијалект'' сматра само хрватским, а ''штокавски'' - и српским и хрватским. Међутим, кад се пажљивије прочитају остали њени текстови о средњевековним језицима на Балкану, видећемо да она не спомиње српски језик – чак ни ''штокавски дијалект'' као српски. ''Кајкавски дијалект'' и ''штокавски дијалект'' су међусобно удаљени колико и билокоја два словенска језика (о чему смо већ нешто рекли), па је чудно да су филолози прихватили одредницу да су оба хрватски језици. Ако је и ''чакавски дијалект'' хрватски, онда Хрвати говоре с три различита језика, што је јединствен пример у свету. Да нисмо ништа искарикирали, видеће се у тексту др Наде Клаић – она сва три ''дијалекта'', и оне које је сама створила (као ''чакавско-штокавски''), сматра хрватским, без обзира да ли се њима говори у Лици, Херцеговини, Босни, у неком другом српском крају, или у хрватском Загорју. Свугде су само дијалекти хрватског језика и све су то, то пише Клаићка, хрватска подручја:
      ''В. Штефанић, с правом, истиче да су се на ширем хрватском подручју формирале три културно-језичне регије: 'глагољско-чакавска, која претеже у сјеверној Далмацији, у Кварнерском базену, Крбави и Лици, те у Истри; далматинска с латиничким писмом и чакавским нарјечјем, те донекле с ћирилским писмом и штокавским наречјем, а к њој гравитирају и позадински босанско-херцеговачки крајеви; трећа је горњохрватска, претежно кајкавска регија, под јачим мађарским утјецајем''.21
      Не би се могло претпоставити да стручњаци у некој грани друштвених наука раде ненаучно – изостављајући чињенице и замењујући их произвољним одредницама, али је такав пример очигледан у делима југословенских филолога у 19. и 20. столећу. Реч је о њиховим ''стручним'' радовима о српском језику, који су, чудом, прихваћени и на катедрама славистике у свету, па су ушли и у све школске књиге Југославије, од 1918. до 1990. године. Да је реч о произвољним одредницама – тамо где би морали да буду научни закључци, уверићемо се и на основу тога што се српски језик у Југославији није изучавао у складу с правилима филолошке науке у свету – под именом ''српски језик'', него су му додавани и други називи: ''српскохрватски'', ''хрватскосрпски'', ''српски стандардни језик'', ''хрватски стандардни језик'', ''хрватски'', итд. Но, српски језик није скрнављен само на овај начин. Чињено је то и горе и ненаучније. Хрватски и српски стручњаци су га прогласили, како смо рекли, и ''штокавским дијалектом'', а хрватски су, да поновимо, прогласили ''кајкавским дијалектом''..
      Мада је и српски језик (као и хрватски) проглашен дијалектом, он злу судбину одбацивања није доживео. Филолози су, временом, кад се учврстило уверење да нико неће жалити за одбаченим хрватским језиком (''кајкавским дијалектом''), престали да га зову ''штокавским дијалектом'' и најчешће се о њему говорило као о ''српском'' или ''хрватском језику''. Постао је службени и књижевни језик у Хрватској, па су, тако, југословенски филолози (међу којима су предњачили хрватски) учинили преседан, незабележен у другим земљама. Одрекли су се свог хрватског језика и омогућили су да то не запазе ни стручњаци УНЕСКО-а, који су обавезни да сачувају од изумирања сваки живи језик - као део светске културне баштине.
      Овакве ненаучне појаве у многим гранама друштвених наука бивше Југославије, биће предмет истраживања научника, а нама нестручњацима мора да дозволе да их, оваквим радовима, упозоримо на ту обавезу. Уз њу, можемо понешто и запазити у вези с подвалама у југословенској филологији, па ћемо завирити у књигу ''Хрватски народни и књижевни препород'' Дубравка Јелчића.22

Moj prijatelj drbob je postavio nekoliko stranica moje buduce knjige na ovaj sajt.  Dobro.  Slazem se.  No, ne mogu da vidim da li je bilo komentara o ovom sadrzaju.  Da li je bilo?
Jarcevic

Pa cim se ne vide komentari znaci da ih nije bilo

pa ko bih pametan čitao toliki glupi tekst