Nametnuti ideal lepote potpuno je nedostižan
Moj otac je bio profesionalni fotograf, a sestra i ja smo mu uvek pozirale kao modeli. Oblačio nas je kao princeze, prostitutke, vandale... Odrasla sam sa fotografijom kao najbržim i najprirodnijim načinom komunikacije

U galeriji "Haos" u toku je izložba fotografija "Nada i slava" engleske umetnice Rejčel Vilberfors. Predstavljajući se digitalnim printovima i video-radom, Vilberforsova komentariše tiranidu masovne slike i modele instant-identiteta vizuelne civilizacije.

Diplomirala je na prestižnom Sent Marten koledžu za umetnost i dizajn u Londonu 2001. Izložba u "Haosu" je njena druga samostalna izložba. Vilberforsova je debitovala na engleskoj umetničkoj sceni zajedničkim radom "Bašta", koji je izvela u kolaboraciji sa našim umetnikom Predragom Pajdićem.

Britanska umetnica se paralelno bavi fotografijom, video-radom i TV dizajnom. NJen rad se može okarakterisati kao neka vrsta "falsifikovanih dokumenata" - umetnica kompletno dizajnira scenu i kostime artikulišući ikoničke prizore otuđenja, dekadencije i glamura koje beleži "iz prve", bez ikakve kompjuterske dorade.

- Moj otac je bio profesionalni fotograf, a sestra i ja smo mu uvek pozirale kao modeli. Oblačio nas je kao princeze, prostitutke, vandale... Može se reći da sam odrasla sa fotografijom kao najbržim i najprirodnijim načinom komunikacije.

Ali u vašim radovima koristite gotovo neprofesionalnu tehnologiju, za razliku od dominantnog trenda tehno-fetišizma.

- Koristim negativ film. Zbog toga na printu sve boje izgledaju tako prezasićene da sami prizori deluju potpuno nadrealno. Kao da su iz neke druge dimenzije. Takav pristup odgovara mom promišljanju medijske civilizacije koji vidim kao Eden teledirigovanih identiteta, straha od starenja, fašisoidnog konzumerizma i sve bržeg načina života u kojem više nema vremena ni za kakve narative ili ozbiljne sociološke analize.

Vaše scene insistiraju na "poetici brutalnosti"?
- Moja sestra je glavni model na većini radova. Stavljala sam joj aplikacije na lice, pretvarajući je u neku vrstu i fatalne žene i monstruma. Zajedno smo dizajnirale scene koje sam fotografisala. Mas medijska glorifikacija kozmetike, plastične hirurgije i večite mladosti nije ništa drugo do manični strah od smrti i starenja. Mnoge britanske glumice nemaju decu jer se plaše da će im porođaj uništiti "tvigi" liniju i više neće dobijati glavne uloge. Modni kanali koji uveliko koriste manekene od 12 ili 13 godina deluju tako perverzno. Ideal lepote koji nam se nameće u stvari je potpuno nedostižan! To je tako uzbudljivo!

Insistirate i na auri dekadencije. Engleska umetnost je uvek šokirala javnost ambivalentnim stavom prema transseksualcima i njihovom izvrnutom sistemu vrednosti.

- Ha. Ali koliko je zvezda i zvezdica koje skreću pažnju javno koketirajući sa takvim načinom života? Čak i modna industrija postaje sve otvorenija prema načinu oblačenja koji su transseksualci lansirali osamdesetih i devedesetih. Naravno, kada se na sceni pojavi pravi transseksualac, mediji će činiti sve da ga diskredituju i postave u treći plan. To je naš strah od nepoznatog. Ne mislim da je transseksualnost bolest. Ko to uopšte može da tvrdi?
S. Đ. M.