Nakit mu na procenu
donose i u najlon kesi!
Jedini Srbin, diplomirani juvelir, školu je izučio na čuvenom Institutu Kaligari. Najteže je razuveriti ljude da nakit nasleđen od babe ne mora uvek da vredi milione

Kada se potraga za prstenom kakav je zamislio da pokloni supruzi odužila toliko da je postalo izvesno da će u Srbiji pre "iskopati" drago kamenje nego naći profesionalca koji bi ga uputio u problematiku nakita, tada građevinski hidroinženjer Srboljub Janković postao je - gemolog ili stručnjak za drago kamenje.

Na poslednjem Sajmu zlatarstva u Novom Sadu, prsten koji je napravio proglašen je za najlepši u Srbiji.
- Deset puta sam ga bacao na pod i uzimao nazad. Mislio sam da je beznadežan, da nema šanse da ga završim do otvaranja sajma. Onda mi bilo žao: težak 15 grama, od 14-karatnog zlata, korala i devet safira. Taman mu ugradim kamen, učini mi se da ne stoji kako treba, a i obećavao sam sebi da ću ga prvom prilikom pretopiti.

Sto puta sam ga dorađivao, dvadeset dana sam ga radio, po celu noć. Na kraju ga direktno iz radionice odneo pred komisiju. I isplatilo se, priča Janković u svojoj novosadskoj radionici. Između te dve priče prošlo je 15 godina tokom kojih se Janković iškolovao, u Institutu Kaligari u Vićenci, na kojem samo deset odsto polaznika iz celog sveta diplomira.

Tamo je bio jedini Srbin koji je dobio diplomu juvelira, usavršio modeliranje nakita, mikrolivenje i ugradnju kamena i na prostoru bivše Jugoslavije postao prvi i jedini sa diplomom za drago kamenje. U Srbiji, kako stvari stoje, otkad je i Srbije i zlatarstva u njoj, postoje tri škole neizuzete od domaćih reformi, a posle dobijanja njihovih diploma novopečeni zlatari više-manje vuku za rukav poznate majstore da ih prime na zanat. Italijani to, ipak, rade malo drugačije.

Kamenčić od 50.000 evra
   
      

Parfemi su neprijatelji dragulja

Jedna ogrlica od bisera može da vredi od deset do dvesta evra. Dijamanti i smaragdi stradaju ako su izloženi nagloj promeni temperature. Preko leta ne bi trebalo nositi tirkiz, koral, malahit. Kad oni izgube boju ne vrede ni dinara. Najveći neprijatelj dragulja su parfemi i dezodoransi. Prosečan vek prirodnog bisera je 300 godina, veštačkog oko 150, a dama koja ga nosi trebalo bi da zna da se nikada ne parfemiše s draguljima oko vrata.
      
      
      
   

- Profesor Ćentimilja je radio s najvrednijim draguljima koji su se u proteklih desetak godina ugrađivali u nakit "Kartijea", "Tifanija" i "Bulgarija". Bez obzira na to što bez njegovog potpisa nijedan dragulj veći od pola karata ne može da uđe, ni izađe iz Evropske unije, on svakog dana u proseku dva sata vežba da bi zadržao preciznost.

To je neophodno, jer kada se fasuje kamen koji košta 50.000 evra mora se biti izuzetno precizan. Jedan neodmeren potez je dovoljan da bi se uništio. Naši zlatari retko primaju učenike na obuku jer ne žele da prenesu znanje za koje su platili debele pare. S druge strane, nigde nije lakše otvoriti zlatarsku radnju nego u Srbiji, a dokazano je i da ako hoćete da uništite neku struku dozvolite da se svako bavi njom.

U Italiji je školovanje organizovano tako da ne možete ići na sledeći nivo dok do perfekcije ne savladate prethodni. Pri tom ste sve vreme pod strogom kontrolom svetski priznatih zlatara, otkriva Janković. Pri ugradnji dijamanata, safira, bisera, opala, korala, prvo se određuje mesto na kojem najbolje dolaze do izražaja, dok se ne stope s nakitom. Određuje se pravac, mesto, visina i nijedan kamen ne sme da odstupa od drugog ni za delić milimetra.

- Za završni ispit sam dobio sedam prstenova u koji sam ugradio 250 kamenčića. Godinu dana sam samo njih radio. Kada sam ih odneo mislio sam to je to, pogledaju, ocene, procene, daju diplomu, a ispit je trajao osam sati, seća se gemolog. Sa prestižnom diplomom vratiti se u Srbiju gde bižuterija još kako prolazi kao 18-karatno, značilo je u Jankovićevom slučaju sresti se sa bulumentom preprodavaca turskog zlata, svakodnevnog odbijanja otkupa venčanih burmi iz nepisanog zlatarskog kodeksa...

Značilo je i Srbima predstaviti drago kamenje.
- U svetu se, u prosečnim radnjama, ugrađuje kamenje od sto evra do nekoliko miliona. Meni se desilo da je u radnju ušao momak tražeći da mu pokažem prstenje. Čim sam ga izvadio iz vitrine, ščepao je celu paletu i za nekoliko sekundi je već bio u parku, seća se.

Pored išlifovanih mušterija koji se u nakit prosto razumeju, u Srboljubovu radnju drago kamenje donose umotano i u najlon kese, maramice, čarape, a majstoru se, ako posle detaljne provere pod lupama i mikroskopima utvrdi da je nakit oštećen, uglavnom poveri da je čuvan na provereno skrovitim mestima: u jogi dušecima, kutijama za brašno, šećer, i ostalim skrovištima preporučljivim za pohranjivanje dragocenosti.

Majstore, je li to zlato?
   
      

Prodao kuću zbog bisera

Kriterijumi od kojih zavisi da li će mineral poneti titulu dragog kamena jesu jako prelamanje svetlosti, lepota, tvrdoća, retkost, boja i naravno, modni trend. Zanimljivo je koliko ovaj poslednji utiče na rangiranje ovih skupih kamenčića.
- Kroz istoriju se dešavalo da se za ogrlicu od ćilibara, koji je sada praktično bezvredan, plaćalo čitavo bogatstvo i taj je trend trajao samo oko godinu dana. Slučaj je bio isti i sa biserima. U centru Los Anđelesa, kuću u kojoj je sada "Kartije", vlasnik je svojevremeno prodao da bi supruzi kupio bisernu ogrlicu.
      
      
      
   

- Donosili su mi na procenu zanimljive primerke kamenja, ali uglavnom su to male zbirke. Uglavnom su to crni dijamanti. Jednom je tako usput u radnju ušao čovek koji je nekoliko komada dobio iz Amsterdama, nesvestan njihove vrednosti. Ispostavilo se da su vredeli čak 15.000 evra. Zabezeknuo se. Češći su oni koji donesu nakit ubeđeni da je vredan samo zato što je nasleđen. Njih je najteže ubediti da ako su nešto nasledili od babe - ne znači da košta milione - objašnjava Srboljub.

Ljudi stiču predstavu o zlatarstvu po onome što vide u radnji.
- To je nebo i zemlja. Zlatarstvo nije rad u kravati i beloj košulji, pa tu "radi" i čekić i presa i turpija, a do izloga sav nakit prođe bar deset faza. Čovek se nadiše kiselina, priča Janković. Zlatarski zanat prati još jedan mit. Da majstori vole da prevare.

- Ima i onih što pitaju majstore je li to zaista zlato. Ne veruju. Odbijem ih. Shvatio je majstor Srboljub da zlato jeste zlata vredno, ali da ipak manje košta od griže savesti.
I. Ikraš