Siniša Kovačević: Nacija smo koja umire
Ne znam ni da li u Srbiji postoje tri čestita čoveka koja nisu gurnula prste u pekmez. Poštenim Srbima je dosta ovog užasnog nemorala i korupcionaškog gliba, kaže reditelj Siniša Kovačević

Iako decenijama važi za jednog od najboljih dramskog pisaca kod nas, Siniša Kovačević se po prvi put latio i filmske rediteljske palice. Naime, film "Sinovci" nastao je po njegovoj "Srpskoj drami", koja je doživela čak 13 premijernih izvođenja. Strah prezire, i zato ga nije imao za vreme snimanja, jer osim Boga niko nije jemac u režiranju.

- Samo Bog po temenima baci nešto božanskog praha. U ovaj film ušao sam potpuno spreman, jer sam suviše mator da bih strahovao. Dobre drame nisu sardine i nemaju rok trajanja, one su bogom dane za film.

* "Sinovce" ste snimali isključivo noću, napolju, na livadi.
Radili smo film u jako teškim uslovima, ali bez muke nema radosti i zadovoljstva. Imali smo i komičnih situacija. Olujni vetar je duvao 120 kilometara na sat, a Miodrag Krivokapić treba da se popne na neku kotu da osmatra durbinom i kaže: "Neće neki vetar da dune da rastera ovu maglu".

* U filmu igraju supruga Ljilja i ćerka Kalina. Kako se porodica slaže na filmu?
Ljilja i ja radimo već dugo zajedno. Iza nas je šest-sedam pozorišnih predstava, za koje ne mogu biti neskroman pa reći da nisu bile uspešne. Ta vrsta saradnje nije prva. S Kalinom prvi put radim. Kalina, kao i sve mlade devojke i žene, ima potrebu da negira svačiji autoritet, pa i očev. A, s druge strane, trudim se da argumenti kojima baratam budu isključivo umetničke prirode. Malo mi je bilo teško da radim s ćerkom.

* Sluša li Kalina bolje kao ćerka ili glumica?
Sluša ona sasvim dovoljno - onoliko koliko je potrebno i na filmu i van filma. Bio sam u delikatnoj situaciji. Uloga jeste za nju, ali, ako je angažujem, "Sinovci" će ispasti porodični film. Samo mi mama i sestra ne učestvuju u filmu. Razmišljajući o tome, ipak sam odlučio da Kalina igra.

* Zbog čega kažete da ne umete da pravite drugačije filmove i drame?
Zato što su Srbi u emotivnom i rodoljubivom smislu daleko bogatiji u svetu mrtvih nego u svetu živih. Vek koji smo ostavili iza sebe pamtićemo po činjenici da smo u njemu pet puta ratovali. U njega smo ušli s većom biološkom masom od one s kojom iz njega izlazimo.

* Senka moralnog posrnuća godinama nas prati. Ima li izlaza za Srbe?
Neke stvari u našim glavama moraju kolektivno da se promene, a menjati kolektivnu svest je najteže. Užasno je teško promeniti i jednog čoveka, a kamoli naciju. Zamisli da tog jednog nagovoriš, recimo, da ostavi duvan ili da ne srče dok jede supu. To je užasno teško. Takođe, ne znam ni da li u Srbiji postoje tri čestita čoveka koja nisu gurnula prste u pekmez. Ovog užasnog nemorala i korupcionaškog gliba je dosta poštenim Srbima.

* Ko treba da shvati da smo nacija koja umire?
Sve nas je manje i manje. Nacija nam je sve starija i starija. Ovaj moj glas vapijućeg u pustinji nema ko da čuje. A, bojim se, ako se osvestimo prekasno, da će biti zaista prekasno, jer u staračkim domovima kreveti ne škripe! Bojim se da ćemo to shvatiti prekasno i kad budemo hteli da zamladimo naciju, neće imati ko.

* Koliko je tačno da što si uspešniji, sve manje imaš prijatelja u svojoj branši?
Ja nisam tipičan čovek. Znaš i sama da nisam čovek ni čaršije, ni kuloara, niti sam čovek koji se preterano bavi drugima. Nemam primedbe na svoje prijatelje. Prijatelji kroz život prolaze i odlaze. Retke su situacije kad imaš doživotnog prijatelja. Promeniš grad, posao, političku matricu kojoj pripadaš, pa onda se menjaju i prijatelji. Najdugotrajnija su prijateljstva iz detinjstva, prijateljstva koja podrazumevaju zajednička odrastanja. Opet, čovek sam koji se često seli, menja gradove, adrese, pa tako menjam i prijatelje. Ali, imam nekoliko adresa na koje se mogu osloniti u bilo koje doba dana i noći.

* Kažeš da su za sreću potrebni jedan krevet, dve čaše i dva tanjira.
Čak može i jedan tanjir, samo dve viljuške. Niko ne može da spava u dve kuće u isto vreme. Ne može niko da pije iz dve čaše istog trenutka, čak je dovoljna jedna čaša i dve slamke - to je još bolje.

* Čemu daješ prednost - duhovnim ili materijalnim vrednostima?
Bez materijalnog nema duhovnog. Duhovno proishodi iz materijalnog, a meni lično ti tragovi duhovnog su daleko važniji od materijalnih tragova koje ću ostaviti iza sebe. Te neke kuće, stanove, kule i gradove - kad bih ostavljao, pitanje je kome će doći u ruke. Ima jedna poslovica kod nas: " Ni pametnom steci, ni budali ostavi".
Razgovarala: Nađa Andrejević,Foto: Uroš Kostić

Izvor: Start