Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский или Иллирийский) (рођен 1669 у Херцег Новом, умро 1738 у Санкт Петербургу) био је српски трговац и авантуриста, који је касније отишао у Русију и ушао у службу руског цара Петра Великог. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Његово најзначајније дело био је кјахтински договор, који је регулисао односе Русије и Кине све до средине 19. века.

Биографија

Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Након што се преселио у Дубровник додао је свом презимену Рагузински. Наиме, Дубровник је у међународним односима зван Рагуза (итал. Ragusa), што је био италијански назив за овај приморски град. Млади Сава је, као многи Дубровчани, научио морнарство. У Цариграду, престоници османлијског царства, упознао је министре иностраних послова Русије Васили Галицина и Емелијан Украјинцева за које је преузимао исто разне мисије. У Азову је онда 1702. године упознао лично Петра Великог.

Као трговац иде за Москву, али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојом (родоначелник породице Толстој из које су потекли познати писци Лав Толстој и Алексеј Толстој). Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду откупио је младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русији; Ибрахим Ханибал био је прадеда Александра Пушкина.

1708 враћа се у Москву и од Петра Великог добија поседе у данашњој Украјини, где у граду Нежин настаје трговачко средиште области.

Илирски гроф, како Сава Владиславић себе у то време назива, по Илирима који су тад били синоним за јужне Словене (види исто гроф Ђорђе Бранковић), негује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдовом, помаже српским устанцима у данашњој Црној Гори, и у Русију доводи Михаила Мирорадовића, предака касније познатог грофа Михаила Милорадовича. 1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије.

Од 1716. до 1722. године Владиславић је представник Русије у Риму, где припрема конкордат између Русије и Ватикана, стара се о руским племићима у Риму (међу њима Иван Никитин) и набављује уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.

1725. године креће у мисију за Кину, где његовим ангажовањем долази до кјахтанског споразума, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. века. Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу. Савин одговор на критичаре у вези споразума са Кином, пошто је Кина у то време водила строгу политику изолације на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је позната изрека у Русији: „Ко не баца новац на улицу, неће га и никад наћи“. Сава Владиславић је због успостављена односа са Кином одликован орденом Александра Невског.



Извор: Википедија