Kad učitelj prodaje
teško ga je odbiti
Iako mogu da traže samo udžbenike obavezne po zakonu, učitelji preporučuju čak i đačke novine iz kojih daju domaći

BEOGRAD - Prosto ne znam šta da radim, ne prođe nijedan dan, a da moj sin ne donese neku cedulju sa obaveštenjem da se u školi organizuju tečajevi plesa, sekcije šaha, košarka i bog zna šta još. To mahom košta "tek" 700 i neki dinar mesečno! Često se događa da učiteljica "toplo" preporuči pojedine aktivnosti i organizuje čak i roditeljske sastanke na kojima treba da se izjasnimo.

Ali, to nije sve, jer se u školama nudi i prodaje bukvalno sve i svašta. Od đačkih novina, koje su preplavile školsko tržište, preko zbirki za "ovo i ono", pa do knjiga neproverenog i sumnjivog kvaliteta - žali se Vesna Janković, majka desetogodišnjeg Dejana.

Ova jadikovka nije usamljena, jer mnogi kukaju zbog "besplatnog" školovanja koje je ponekad toliki teret da ne mogu da isprate sve zahteve i prohteve. Naročito u nižim razredima osnovne zato što kod starijih, ipak, ne može baš sve da prođe.

Iako su po zakonu obavezni samo osnovni udžbenici koji, ruku na srce, i nisu skupi, spisak dodatne literature je poduži. Bez obzira na to što učitelji i nastavnici nemaju na to pravo i što naglase roditeljima da ne moraju da se pretplate ili kupe knjigu i novine - usput dovoljno glasno promrmljaju da će iz njih povremeno zadavati domaće zadatke. Pa neka roditelji vide šta će.
   
      

Prijava pa provera

U Ministarstvu prosvete kažu da su čuli šta se u školama događa, ali da su im ruke vezane sve dok neko "crno na belo" ne prijavi takve slučajeve. Kad se to bude dogodilo, reagovaćemo, tvrdi pomoćnik ministra Vekislav Janićijević i upozorava da će direktor biti kažnjen ako se takva optužba dokaže. To može da ga košta i direktorske fotelje jer će MPS u tom slučaju pokrenuti postupak za opoziv. Pre nego što se roditelj obrati Ministarstvu, pravdu ipak treba da potraži u samoj školi. Ipak, tako nešto u praksi teško prolazi jer roditelji strahuju od odmazde. Osim ako ne "prelome"-i krenu u obračun sa javašlukom i korupcijom koja hara po školama. U takvim prilikama deca obično moraju da menjaju školu.
      
      
      
   

U resornim ministarstvima prosvete i kulture ne znaju koliko je zapravo dečjih novina koje se prodaju po školama. (Prema nekim procenama, u opticaju je oko pedeset listova, od kojih mnogi ladno mogu da se svrstaju u šund literaturu). Ne postoji ni evidencija popularne literature koja se preporučuje kao "veoma zanimljiva i korisna za razvijanje đačke mašte", pa ni kontrolor "robe" koja se nudi, pri čemu je i način na koji se to radi najčešće nepriličan.

Prodavci ili izdavači mogu i bukvalno da dođu sa ulice i sklope posao direktno sa učiteljem ili nastavnikom. Samo oni znaju šta je u tom dogovoru presudilo - kvalitet ili primamljiv rabat, koji ponekad može da dostigne i 40 odsto od cene. Javna je tajna da se tako zarađeni novac isplaćuje direktno na ruke, u četiri oka.

Zbog haosa koji izmiče kontroli, u nekim školama su rešili da malo uvedu red u taj unosan biznis, pa su se dogovorili da nabavke idu preko školskih aktiva ili bibliotekarke, a da se novac uplaćuje preko žiro-računa. U tim kolektivima ipak ne mogu 100 odsto da tvrde da se taj dogovor poštuje. Kažu, ljudi se snalaze na razne načine da zarade pare i zato teško može da se uđe u trag takvim rabotama.

Roditelji ćute jer se plaše da će im u školi uzeti dete "na zub", pa se radije opredeljuju za varijantu gunđanja sebi u bradu. I pristaju da kupuju sve što se ljubazno preporuči, bez obzira na to da li je neophodno ili spada u puko dovijanje za povećanje prihoda.
O. Nikolić